Svetski dan pozorišta - 27. mart
obeležava se različitim programima, kao i tradicionalnim čitanjem poruke uoči
izvođenja predstava, u teatrima širom sveta.
Na inicijativu Međunarodnog
pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta
obležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart. Prvi put u Helsinkiju, a zatim u
Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi
Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov
predlog je prihvaćen sa oduševljenjem i od tada se svakog 27. marta (dan
otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na
različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu,
nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna
pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je
najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvijek piše
pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita
pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama
novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Prvu poruku za
Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. godine.
Autor ovogodišnje poruke je
britanski glumac, pisac, reditelj i saosnivač pozorišta „Théâtre de Complicité“
Sajmon Mekbarni.
Pismo Sajmona Mekbarnija
Na manje od kilometar od
Kirenajske obale u severnoj Libiji nalazi se ogromno kameno sklonište, 80
metara široko i 20 metara visoko. Na lokalnom dijalektu zove se Hauh Fteah.
Testom utvrđivanja starosti
pomoću ugljenika iz 1951, ovde je utvrđeno postojanje neprekidnog ljudskog
prisustva pre najmanje 100.000 godina. Među iskopanim artefaktima bila je i frula
od kosti, koja datira negde između 40.000 i 70.000 godina pre nove ere. Kada
sam kao dečak čuo za to, upitao sam oca:
„Imali su muziku?“
Nasmejao se.
„Kao i sve druge ljudske
zajednice.“
On je bio preistoričar rođen u
Americi, prvi koji je učestvovao u iskopavanja u Hauh Fteahu.
Velika mi je čast i zadovoljstvo
što sam evropski predstavnik na ovogodišnjem Svetskom danu pozorišta.
Moj prethodnik, veliki Artur
Miler, 1963. godine rekao je da se nad svetom opasno nadvija prijetnja
nuklearnog rata:
„U vremenima kada su ruke diplomatije i
politike tako kratke i nejake, delikatan, ali nekada dalekosežan domet umetnosti
mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo.“
Značenje reči drama potiče od
grčkog „dran“ što znači „raditi, činiti“... reč teatar potiče iz grčkog, „Theatron“,
što doslovno znači „mesto viđenja“. Ne samo mesto gde gledamo nego gde vidimo,
shvatamo, razumemo. Pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao je veliko
pozorište u Epidaurusu.
Sa auditorijumom koji prima
14.000 gledalaca, zapanjujuća je čudesna akustika u otvorenom prostoru. Šibica
upaljena na sredini pozornice može da se čuje u celom auditorijumu sa 14.000
mesta. Kao što je bilo uobičajeno u grčkim pozorištima, iza glumaca se vidio i
pejzaž. Tako se, istovremeno, spajalo ne samo više prostora, prostor zajednice,
pozorišta i prirodnog sveta, nego su se spajala i sva vremena. Kako su
predstave prizivale u sadašnjost mitove iz prošlosti, mogli ste se, iznad
pozornice, zagledati u ono što će postati vaša konačna budućnost. Priroda.
Jedno od najupečatljivijih
otkrića rekonstrukcije Šekspirovog Glob teatra u Londonu takođe ima veze sa
onim što vidimo. Ovo otkriće ima veze sa svetlom. I pozornica i auditorijum
jednako su osvetljeni. Izvođači i publika mogu da vide jedni druge. Uvek.
Gde
god pogledaš, vidiš ljude. A jedna od posledica je i to što nas ovo podseća da
veliki monolozi, recimo Hamleta ili Magbeta, nisu tek intimna promišljanja,
nego javna razmatranja.
Živimo u vremenima kada je teško
jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku
istorije ili praistorije. Svaka „činjenica“ može se osporiti, svaka anegdota
polaže pravo na našu pažnju kao „istina“. Naročito nas jedna fikcija neprekidno
okružuje. Ona koja teži da nas odvoji. Od istine. I jedno od drugog. Da smo
odvojeni. Narodi od naroda. Žene od muškaraca. Ljudi od prirode.
Ali jednako kao što živimo u
vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta. Više
nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu; često bežeći;
hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući; po celom svetu. A to je tek
početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice. Podignu zidovi. Da
se isključi. Izoluje.
Živimo u svetskom poretku koji je tiranski, gde je
ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada. Deo te tiranije je i u kontroli
ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti.
Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo.
Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća... stvar. Daleka prošlost se briše.
Budućnost nema značaja.
Mnogo je onih koji kažu da
pozorište neće ili ne može to da promeni. Ali pozorište neće otići. Zato što je
pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju
zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve
ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske pećine do trećine stare
Atine.
Upravo zbog toga što pozorište
postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena.
Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom. Njegovo značenje gradi se u
zajedničkom činu između izvođača i publike. Ne samo ovde nego i sada. Bez čina
izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi
bila celovita. Smemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili
iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju
istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše
lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima.
I ne mogu da nas spreče... svake
večeri. Svake večeri će se ponovo okupiti glumci i publika. I ponovo će se
odigrati ista drama. Po rečima pisca Džona Bergera, „Duboko u prirodi pozorišta
je osećaj ritualnog povratka“, a upravo zbog toga je ono oduvek umetnička forma
bezdomnika, što mi zapravo jesmo zbog tog rastakanja našeg sveta. Gde god ima
izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde,
bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili
kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom
sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju.
A da smo u Epidaurusu, mogli
bismo da podignemo pogled i vidimo kako nam je to zajedničko sa širim
krajolikom.
Da smo uvek deo prirode i ne
možemo od nje pobeći, kao što ne možemo pobeći ni sa ove planete. Da smo u Glob
teatru, videli bismo kako se naizgled intimna pitanja postavljaju svima nama. A
da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su
prošlost i sadašnjost nerazdvojne – lanac ljudske zajednice nikad ne mogu
raskinuti tirani i demagozi.
Нема коментара:
Постави коментар