„Ja
sam čovek, bog je u meni, a ja sam u njemu. Zovem ga, tražim ga.“
Vaclav Nižinski
Baletska
predstava pa danima rasprodata. Gužva pred svečanim ulazom u Narodno pozorište
u Beogradu. Na vratima nas pored redara sačekuje i v.d. direktorka ovog
nacionalnog teatra, Ivana Vujić. Svečarska atmosfera, čuju se različiti jezici,
a mesta polako popunjavaju-do poslednjeg. Zamračenje.
Pred
našim očima vaskrsava legendarni baletski igrač Vaclav Nižinski (1889.-1950.) vodećí
nas na očaravajuće putovanje u to vreme, a na osnovu pokreta i muzike. Komad
započinje solista Moskovskog akademskog muzičkog teatra „Stanislavski i
Nemirovič-Dančenko" Aleksej Ljubimov u pratnji prvaka Baleta Narodnog
pozorišta Dejan Kolarov, da bi potom scenu preuzeo sam Polunjin. Nešto kao vic
sa Rusom, Ukrajincem i Srbinom, ali ono što smo gledali nije šala. A dolazi nam
baš u pravo vreme kada se proleće rađa i niču prvi pupoljci.
Polunjin pokretom dočarava čuveno pobunjeničko delo „Posvećenje proleća" (1913.) Igora Fjodoroviča Stravinskog (1882. — 1971.), ulazeći u ludilo Nižinskog,
pokušavajući da ih svede na nivo
emocija, a ne razuma. Na ceni možemo da iščitamo njegovu neukrotivu
snagu (ratničku, borbenu, trijumfalnu), njegov polet (divlji,paganski i
razbarušeni), koju vidljivo crpi i iz autohtonog slovenskog folklora, ali i
ranjivost i bol, sputanost, u dramatičnom plesu koji nas inspiriše da i sami
kopamo po svojim svetlim i tamnim mestima, po porotivorečnostima ljudskog
bivstvovanja i neminovnog propadanja i nestajanja.
Muzička pratnja je klavirska, orkestarska, ali i goli natativ.
Muzička pratnja je klavirska, orkestarska, ali i goli natativ.
Beše
ovo drugo veče kako se ovaj komad igra u beogradskom nacionalnom tetatru, a
publike nije zafalilo, naprotiv...
Pozornica
je ukrašena samo krugom čija je simbolika univerzalno božanska. Ako pogledamo
nebo očima „primitivnog” čoveka videćemo sve same krugove (Sunce, Mesec, sve
ostale zvezde i planete). Kosmos je, deluje nam, kružnog formata. Krug nema
početak, nema kraj, nema uglove, nema stranice. Dakle on budi asocijacije na
majčinu utrobu, sveukupnost, ispunjenost, fokusiranost, oko, zajedništvo,
perfekcija, sat, revolucija, kovanice, ćeliju, kompletnost, točkove, beskraj. On
ne ogrničava, naprotiv on stimuliše pokret, kretnju, simboliše vremenske
cikluse, smenu godišnjih doba... Jung je u krugu video takozvani geometrijski
arhetip duše.
Balet
"Posvećenje" je svetsku premijeru imao 14. jula prošle godine u Sent
Moricu u Švajcarskoj, u okviru Festivala kulture "Origen".
Sergej
Vladimirovič Polunjin (1989.) je ukrajinski umetnik sa srpskim državljanstvom.
U rodnoj Ukrajini sa četiri godine najpre je počeo da se bavi gimnastikom, u
osmoj je upisao Državni institut za koreografiju u Kijevu, da bi kao
stipendista Fondacije Rudolf Nurejev stigao u Britansku kraljevsku baletsku
školu. Karijeru je počeo 2006. i sa samo 19 godina postao najmlađi prvak
londonskog Kraljevskog baleta u istoriji ove prestižne umetničke kuće.
Prošle
godine je bio glavni protagonista promotivnog spota povodom otvaranja Narodnog
muzeja u Beogradu da bi ubrzo potom na Petrovaradinskoj tvrđavi otvorio XVIII
Egzit. Beogradska publika nedavno je imala prilike da ga vidi u filmu Rejfa
Fajnsa „Bela vrana“, koji govori o karijeri jednog od najvećih baletskih
umetnika XX veka Rudolfa Nurejeva.
Igor Fjodorovič Stravinski (И́горь Фёдорович Страви́нский) bio je ruski kompozitor, kojeg danas mnogi, i na zapadu i u njegovoj rodnoj domovini, smatraju najuticajnijim kompozitorom. Bio je utelovljenje kosmoplitskog Rusa kojeg je TIME imenovao kao jednog od najutjecajnijih ljudi prošlog veka.
Međunarodnu slavu prvo je zadobio sa svoja tri baleta, koja je naručio Sergej Dijagilev, a čiji ih je Ballets Russes i praizveo. Tri baleta su Žar-ptica (1910.), Petruška (1911.) i Posvećenje proleća (1913.). Posvećenje proleća, čija je premijera izazvala pobunu, preobrazila je način na koji su kasniji kompozitori gledali ritmičku strukturu. Do danas, njegova vizija poganskih rituala oživljenih u imaginarnoj prapovesnoj Rusiji očarava i oduševljava publike.
Nakon ruske faze, za vreme 1920-ih Stravinski se okreće neoklasicizmu. Delima iz ovog perioda namjra je bila korištenje tradicionalnih muzičkih formi (koncert, grosso, fuga, simfonija), često sakrivajući plašt intenzivnih emocija ispod površine koja je ostavljala dojam odvojenosti i jednostavnosti i često je odavala počast muzici ranijih majstora kao što su Johan Sebastijan Bah, Đuzepe Verdi, Petar Iljič Čajkovski i drugi.
Za 1950-ih adaptirao je serijske procedure, koristeći nove tehnike tijekom zadnjih 20 godina svog života da piše djela koja su kraća i više ritmična, harmonična i strukturalno kompleksnija od njegove ranije glazbe. Unatoč njihovoj kompleksnosti, ova djela dijele karakteristike sa svim prijašnjim djelima Igora Stravinskog. Ritmička energija, konstrukcija proširenih melodičkih ideja iz malih struktura kompromirajući samo dvije ili tri note, te čistoća forme, instrumentacije i ekspresije.
Stravinski je bio i pisac, i kompilirao je, uz pomoć Aleksa Rolanda-Manuela, teoretsko delo Poetika muzike, u kojem je rekao poznatu rečenicu da je muzika nesposobna da "izrazi išta drugo osim same sebe".
Mnogi intervjui u kojima je Stravinski razgovarao sa Robertom Kraftom izdati su kao knjiga nazvana Razgovori sa Igorom Stravinskim. Njih dvoje sarađivali su na još pet izdanja tokom sledećih decenija.
Vaclav Nižinski (Wacław Niżyński) bio je ruski baletski igrač i koreograf poljskog
porekla. Bio je slavan zbog svoje virtuoznosti, visokih skokova i
sposobnosti da se uživi u likove. Mogao je pleše na vrhovima prstiju,
što je bila retkost među baletanima.
Rodio se u Kijevu u porodici poljskih baletskih igrača. Godine 1900. pridružio se Carskoj baletskoj školi. Čuvena balerina Matilda Kačesinska ga je 1910. odabrala da igra ulogu boga vetra Vajua u novoj postavci baleta „Talisman“.
Ova uloga ga je proslavila. Prekretnica u karijeri Nižinskog je nastupila kada sa sreo sa producentom Sergejom Djagiljevom koji je propagirao rusku umetnost u inostranstvu, a najviše u Parizu.
Sa njime je godinama bio u poslovno-emotivno-ljubavnoj vezi. Djagiljev je 1909. u Pariz doveo trupu ruskog baleta kojoj su pripadali Nižinski i Ana Pavlova. Ruski balet i opera su doživeli veliki uspeh te sezone, koji je uticao na kulturnu scenu Pariza celu narednu deceniju.
Nižinski je bio sjajan u ulogama iz baleta: Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela, Karneval, Šeherezada. U baletskim duetima sarađivao je sa Tamarom Karsavinom.
Posle kraćeg angažmana u Marijinskom teatru, koji je završen skandalom, počeo je da se bavi koreografijom. Stvorio je koreografije za svoje uloge: „Popodne jednog fauna“ (1912), „Til Ojlenšpigel“ (1916) i „Posvećenje proleća“ (1913). Njegove koreografije su prevazilazile granice tradicionalnog baleta i usmeravale ga ka modernom baletu. Na pariskoj predstavi „Popodneva jednog fauna“, kritika i publika je Nižinskog optužila za vulgarnost na sceni. U njegovu odbranu su ustali Ogist Roden, Odilon Redon i Marsel Prust
.
Na putu u Južnu Ameriku 1913. Nižinski je upoznao mađarsku groficu Romolu Pulski sa kojom se oženio u Buenos Ajresu. U Severnoj Americi je nastupao 1916. U ovo vreme je počeo da pokazuje simptome šizofrenije. Doživeo je slom živaca 1919, čime se njegova karijera okončala. Sa ženom se preselio u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Ostatak života je proveo u ludnicama i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u klinici u Londonu 1950. Njegovo telo je 1953. preneseno u Pariz na groblje Monmartr.
Igor Fjodorovič Stravinski (И́горь Фёдорович Страви́нский) bio je ruski kompozitor, kojeg danas mnogi, i na zapadu i u njegovoj rodnoj domovini, smatraju najuticajnijim kompozitorom. Bio je utelovljenje kosmoplitskog Rusa kojeg je TIME imenovao kao jednog od najutjecajnijih ljudi prošlog veka.
Međunarodnu slavu prvo je zadobio sa svoja tri baleta, koja je naručio Sergej Dijagilev, a čiji ih je Ballets Russes i praizveo. Tri baleta su Žar-ptica (1910.), Petruška (1911.) i Posvećenje proleća (1913.). Posvećenje proleća, čija je premijera izazvala pobunu, preobrazila je način na koji su kasniji kompozitori gledali ritmičku strukturu. Do danas, njegova vizija poganskih rituala oživljenih u imaginarnoj prapovesnoj Rusiji očarava i oduševljava publike.
Nakon ruske faze, za vreme 1920-ih Stravinski se okreće neoklasicizmu. Delima iz ovog perioda namjra je bila korištenje tradicionalnih muzičkih formi (koncert, grosso, fuga, simfonija), često sakrivajući plašt intenzivnih emocija ispod površine koja je ostavljala dojam odvojenosti i jednostavnosti i često je odavala počast muzici ranijih majstora kao što su Johan Sebastijan Bah, Đuzepe Verdi, Petar Iljič Čajkovski i drugi.
Za 1950-ih adaptirao je serijske procedure, koristeći nove tehnike tijekom zadnjih 20 godina svog života da piše djela koja su kraća i više ritmična, harmonična i strukturalno kompleksnija od njegove ranije glazbe. Unatoč njihovoj kompleksnosti, ova djela dijele karakteristike sa svim prijašnjim djelima Igora Stravinskog. Ritmička energija, konstrukcija proširenih melodičkih ideja iz malih struktura kompromirajući samo dvije ili tri note, te čistoća forme, instrumentacije i ekspresije.
Stravinski je bio i pisac, i kompilirao je, uz pomoć Aleksa Rolanda-Manuela, teoretsko delo Poetika muzike, u kojem je rekao poznatu rečenicu da je muzika nesposobna da "izrazi išta drugo osim same sebe".
Mnogi intervjui u kojima je Stravinski razgovarao sa Robertom Kraftom izdati su kao knjiga nazvana Razgovori sa Igorom Stravinskim. Njih dvoje sarađivali su na još pet izdanja tokom sledećih decenija.
Rodio se u Kijevu u porodici poljskih baletskih igrača. Godine 1900. pridružio se Carskoj baletskoj školi. Čuvena balerina Matilda Kačesinska ga je 1910. odabrala da igra ulogu boga vetra Vajua u novoj postavci baleta „Talisman“.
Ova uloga ga je proslavila. Prekretnica u karijeri Nižinskog je nastupila kada sa sreo sa producentom Sergejom Djagiljevom koji je propagirao rusku umetnost u inostranstvu, a najviše u Parizu.
Sa njime je godinama bio u poslovno-emotivno-ljubavnoj vezi. Djagiljev je 1909. u Pariz doveo trupu ruskog baleta kojoj su pripadali Nižinski i Ana Pavlova. Ruski balet i opera su doživeli veliki uspeh te sezone, koji je uticao na kulturnu scenu Pariza celu narednu deceniju.
Nižinski je bio sjajan u ulogama iz baleta: Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela, Karneval, Šeherezada. U baletskim duetima sarađivao je sa Tamarom Karsavinom.
Posle kraćeg angažmana u Marijinskom teatru, koji je završen skandalom, počeo je da se bavi koreografijom. Stvorio je koreografije za svoje uloge: „Popodne jednog fauna“ (1912), „Til Ojlenšpigel“ (1916) i „Posvećenje proleća“ (1913). Njegove koreografije su prevazilazile granice tradicionalnog baleta i usmeravale ga ka modernom baletu. Na pariskoj predstavi „Popodneva jednog fauna“, kritika i publika je Nižinskog optužila za vulgarnost na sceni. U njegovu odbranu su ustali Ogist Roden, Odilon Redon i Marsel Prust
.
Na putu u Južnu Ameriku 1913. Nižinski je upoznao mađarsku groficu Romolu Pulski sa kojom se oženio u Buenos Ajresu. U Severnoj Americi je nastupao 1916. U ovo vreme je počeo da pokazuje simptome šizofrenije. Doživeo je slom živaca 1919, čime se njegova karijera okončala. Sa ženom se preselio u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Ostatak života je proveo u ludnicama i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u klinici u Londonu 1950. Njegovo telo je 1953. preneseno u Pariz na groblje Monmartr.
Fotografije: ALICE DAS
NEVES, KULTURNIK
Нема коментара:
Постави коментар