Феликс у Звездара театру

Представа је настала по роману Владимира Кецмановића, у адаптацији Косте Пешевског и Дарка Бајића, који је и редитељ представе. Ово је други роман Владимира Кецмановића који у Звездара театру поставља редитељ Дарко Бајић. Он смата да су приче Владимира Кецмановића веома инспиративне, јер се његови јунаци за своје циљеве боре до последњег даха.

Конференцију за новинаре отворио је директор Звездара театра Душан Ковачевић. Он каже да му је веома драго што су, у последњих годину дана, на сцену овог позоришта постављена два романа Владимира Кецмановића. Као што је представа „Осама-Касаба у Њујорку“ била успешна, тако се нада да ће бити успешан и „Феликс“:

„Кецмановић је овде постао домаћи писац, јер је његова проза јако погодна и прилагодљива за позоришна извођења. Има одличан дијалог и увек је заснована на доброј причи, што је нешто што је изузетно важно за добру представу. Прича има једну скоро трилер основу и није добра за препричавање,  пошто у трилеру не би било добро да се  препозна ко је убица.“

Писац романа „Феликс“ Владимир Кецмановић је открио да је до идеје за ову причу дошао тако што је чуо за пензионера преваранта који је наводно мењао стан у Београду за одговарајући стан у унутрашњости. Тај човек представљен је у лику Феликса, коме једног дана у стан, са пиштољем у рукама, долази син, за кога није знао да постоји.  Дакле муљање са некретнинама тема врло актуелна у нас. 

Тако почиње ова прича.

Аутор драматизације Коста Пешевски каже да ће публици бити веома занимљива палета жанрова који су присутни у овој драми:

„Феликс је прича о двојици превараната који у превару улазе из различитих мотива. За једног је то нека врста побуне против система, док је за другог то начин да у свој живот доведе оца кога никад није имао. То је оно што та два лика на неки начин чини супротним, што их сукобљава јер један преваром жели да се потпуно отуђи од друштва, а други да се интегрише у то друштво. Има овде и промишљања и о породици, њеној функционалности. По жанру садржи читаву палету жанрова и неколико врста комедија у себи.“

Дарко Бајић одаје признање Ковачевићу јер радећи у Звездара театру „може да изабере и комад и глумце“,  и да ово позориште негује „добар дух и провокативне и инспиративне комаде, подмлађујући позориште у сваком смислу.  Живимо у временима када је тешко разлучити шта је истина, а шта лаж, и где су ту људи."

Глумац Милутин Мима Караџић тумачи насловну улогу Феликса. Он је у Звездара театру до сада глумио у три представе, последњи пут пре чак 15 година. На сцену ступа после шест година паузе (после одласка из Атељеа 212, глумио је на филму и у серијама и имао улогу копродуцента.)

„Играо сам у свим београдским позориштима, али сам највише вазан за Звездара театар. Све што сам играо у овом позоришту имало је преко сто извођења. Овде је добра атмосфера. Када ме је Бајић назвао и рекао да ради комад о преварантима, питао сам га шта ја имам с тим. А задњи пут смо сарађивали на „Сивом дому“. Рад на представи је био веома занимљив, упознао сам ове младе људе који су стварно даровити и направили смо добру екипу. Волећу да је играм!

И да не хвалим баш све, имам и озбиљну замерку на избор вина.“

„Стижу у петак!“, експресно одговара Ковачевић и наставља: „Посматрам Батину слику како нас гледа одозго и могу мислити шта би рекао!“

Од тог обећања прошло је годину дана (Маратонци)

Сина преваранта Феликса у представи  је глумац Филип Хајдуковић:

„Јако сам захвалан што је Дарко Бајић успео да ми пренесе осећај слободе који постоји у овом позоришту. То никада досад нисам имао, тај осећај да може да се проба све. Мислим да је то јако битно за младог глумца и зато сам уживао. Што се тиче мог лика, ја сам та прошлост са пиштољем.“

О свом лику говорио је и глумац Марко Гверо  који први пут наступа у Звездара театру,. први пут ради са Бајићем и Кецмановићем:

„Играм архетипа повратника из Немачке, гастарбајтера који је цео свој живот испланирао, вратио се и изградио породичну империју и држи чврсту традиционалну идеју о очувању породице. Све док му се Феликс не умеша у живот.“

Андријана Оливерић  први пут наступа у Звездара театру у рад јој је био пријатан, па се нада да ће та позитивна енергија да се прелије  и на публику. 

Милена Дамњановић, оперска певачица овде се опробала и у улози глумице и констатује да је лик Мартинеле који она тумачи проширен у односу на роман.  

Најмађи члан екипе, глумац Никола Цветковић,  у свом првом професионалном ангажману, кроз свој лик представља захтеве и карактеристике млађе генерације:

„Ми смо на интересантан начин представили како та генерација изгледа данас, односно како би могла да изгледа у будућности и шта нам прети ако нешто не предузмемо поводом тога.“

Костимограф Марина Вукасовић Меденица по Бајићевим речима  „увек пронађе прави начин да подвуче причу“, док је  сценографију по препоруци њеног професора била задужена Магдалена Влајић „која ју је и ручно четком и бојом дорађивала.“

Констатовано је и да Београд има неких 14 позоришта, док их Будимпекшта има око 100, а Атина 120. 

Премијера представе је заказана за 22. март. Прве репризе ће се играти 23, 29. и 30. марта у Звездара театру. Представа траје 90 минута.  Премијера и првих пар реприза већ су распродати.

Дарко Бајић, реч редитеља

Феликс је представа која говори о два преваранта, оцу и сину. Међутим, она има један много шири контекст од приче о два лика који лажима и обманама долазе до својих личних циљева. Тај контекст говори о целом свету, овом у којем живимо. Свету у којем је све постало релативно, и истина и лаж. У таквом свету оваква два антихероја постају романтични јунаци који више воле да варају него да буду преварени.

А њихове ситне преваре можда су заправо побуна против система. Без обзира да ли смо овде или на неком другом крају света.

Е = м x (пута) c2(на квадрат)

ЕНЕРГИЈА истине = м (маса) података X (пута) c (брзина) информације на квадрат

Нетачан податак X (пута) убрзање интернета = (једнако је) ВЕСТ

Вест X (пута) брзина глобалне комуникације = (једнако је) истина

Глобална истина ствара униформност мишљења.

Све је релативно, зато је бесмислено да сви живимо, мислимо и стварамо на исти начин…

Феликс поставља питање да ли смо заиста свесни преваре у коју добровољно улажемо свој живот.

Феликс – до последњег даха

Владимир Кецмановић је писац узбудљивих преокрета и брилијантних дијалога, који не само да ствара галерију сјајних ликова већ открива и онај најтананији, забрањени свет њихове подсвести. Писац непресушног истраживачког духа, инспирисан историјом и њеним последицама, он гради упечатљиве и снажне сцене које изазивају вашу знатижељу, али и вашу машту. Писац се у својим књигама бави комплексним сукобом историје и времена данашњег, без страха пролази баријере од оних прича које никоме не причамо до експлозије уверења и ставова који нас провоцирају. Кецмановић провоцира истином и у нама ослобађа мисао без аутоцензуре. Његови јунаци су јунаци до последњег даха.

У његовим романима Нови век доноси страх од непознатог. Као да су његови ликови на почетку обесхрабрени временом које ће донети промене.

Тај страх је у књижевност , кинематографију, позориште, донео ликове губитнике. Ликове који губе, а да нису ни започели битку… Прегломазна машина либералног капитализма за прављење новца и незаустављивог механизма стварања профита, просто меље наду појединца за неко хуманије сутра.

Кецмановићеве књиге враћају веру у јунаке, веру у слободан избор, веру у борце и чудесну алхемију живота који можемо да проживимо по сопственом избору. Зато је он драгоцен писац.

Кецмановићеви јунаци су Косту Пешевског и мене до последњег даха инспирисали да, једну за другом, направимо две драматизације за позориште Звездара театар. Позоришни комад Осама – касаба у Њујорку и данас изазива одушевљење гледалаца, френетичне аплаузе, али и снажан осећај слободе, који их враћа у позориште и даје им наду да могу да постану јунаци који ће променити стварност, будућност, или макар свој живот.

Владимир Кецмановић, реч писца

 

Причу о пензионеру који на „оригиналан“ начин увећава своје скромне приходе чуо сам од једног пријатеља негде почетком двехиљадитих, у време када је отпочео период „транзиције“ која ће, показаће се, као некада пут у „комунизам“, да „перманентно тече“. Када сам почео да пишем роман о том лику, кључни проблем који се пред мене поставио није било питање шта је Симеон Ракић звани Феликс био пре него што је постао пензионер и започео свој нови бизнис – сама се наметала претпоставка да је био преварант.

Невоља се састојала у томе што би евокација прошлости кроз антијунакове реминисценције за резултат имала већ виђен, не нарочито инспиративан роман. Како то обично бива, након много мучних премишљања, спасоносно решење јавило се наоко само од себе – уместо да Симеон ламентира над прошлошћу, прошлост га је сама посетила, и то са пиштољем у руци, у лику огорченог ванбрачног сина који је кренуо у потеру за сопственим идентитетом, а централни део приче попримио је карактер дуодраме. Драго ми је што ће се та потентна драмска ситуација, која је роману дала неопходну динамику, наћи на позоришним даскама, где јој – пре него било чему другом што сам до сада написао – јесте место.

Коста Пешевски, реч аутора драматизације

 

 

„Феликс“ је комад о појавама с којима се срећемо сваки дан: о деци која не могу да се одвоје од родитеља јер немају за то услове, о родитељима који не желе да пусте децу да се одвоје од њих јер се плаше да ће остати сами, о људима који беже из земље у којој је живот постао неподношљив, о фамилијарном наслеђу – духовном и материјалном које је једино упориште које је људима овде остало. И на крају ово је драма о појави с којом се свакога дана сусрећемо најчешће – о превари. Превари која нам се сервира свако јутро како бацимо поглед на медије, изађемо из куће, одемо на посао.

О локалној превари коју доживљавамо од околине, оних за које радимо и оних које смо одабрали за владаре. И оној глобалној превари у којој живи цео свет и у којој нас убеђују да се не ослањамо на здрав разум и лична осећања већ на лажи којима нас засипају. У свету у којем више ништа није онако као што изгледа једна од најмањих и ретких позитивних превара је ова позоришна илузија у којој се човек можда најбоље враћа личном разуму, осећају и урођеном инстинкту.

 РЕЧ УРЕДНИКА КУЛТУРНИКА

Комад "Феликс" промишља о преварама широког дијапазона а све то упаковано у препознатљив Звездара театар шмек. Преваре и њене последице воде нас кроз смех и трилерску напетост а све то да нас суоче са нама и нашим фалинкама. Да ли систем с нама манипулише и да ли је наша улога у њему посве невина. Чему се надамо и од чега бежимо, да ли смо у жељама лаковерни и на шта смо све спремни сазнаћете у овом представи која траје неких сат и по.

Играју:

Милутин Мима Караџић: Феликс-Симеон.

Филип Хајдуковић: Феликс-Драган.

Марко Гверо: Миладин Гојкић.

Андријана Оливерић: Марина Пејчић.

Милена Дамњановић: Мартинела Гојкић.

Никола Цветковић: Роберт Гојкић.

Писац: Владимир Кецмановић

Писци драматизације: Коста Пешевски и Дарко Бајић

Редитељ: Дарко Бајић

Сценограф: Магдалена Влајић

Костимограф: Марина Вукасовић Меденица

Композитор: Дејан Пејовић

Аутор плаката: Шанта Ђула

Фотограф: Јаков Симовић и Никола Вукелић