Мој избор: Бобан Јевтић

 

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 22. до 24. марта 2019.

 

За програм Мој избор директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић одабрао је француске класике због, како је изјавио за часопис „Кинотека“, Месеца франкофоније, али и зато што „воли тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности“.

На његовој листи, која се приказује од 22. до 24. марта су „Очи без лица“ (Les yeux sans visage, 1960) Жоржа Франжија, „Необична банда“ (Bande à part, 1964) Жан Лик Годара, „Самурај“ (Le samouraï, 1967) Жан Пјер Мелвила, „Прекид“ (La rupture, 1970) Клода Шаброла…

Петак, 22. 3.

17.30 ОЧИ БЕЗ ЛИЦА (ФР, 1960)
Les yeux sans visage
Улоге: Пјер Брасер (Pierre Brasseur), Алида Вали (Alida Valli)
Режија: Жорж Франжи (Georges Franju)
20.00 ЖИДЕКС (ФР/ИТ, 1963)

Judex
Улоге: Ченинг Полок (Channing Pollock), Франсин Берже (Francine Bergé)
Режија: Жорж Франжи (Georges Franju)

Субота, 23. 3.

17.00 ЖИВЕТИ ЖИВОТ (ФР, 1962)
Vivre sa vie: Film endouze tableaux
Улоге: Ана Карина (Anna Karina), Сади Ребо (Sady Rebbot)
Режија: Жан Лик Годар (Jean-Luc Godard)
19.00 НЕОБИЧНА БАНДА (ФР, 1964)

Bande à part
Улоге: Ана Карина (Anna Karina), Данијел Жирар (Danièle Girard)
Режија: Жан Лик Годар (Jean-Luc Godard)
21.00 САМУРАЈ (ФР/ИТ, 1967)
Le samouraï
Улоге: Ален Делон (Alain Delon), Натали Делон (Natalie Delon)
Режија: Жан Пјер Мелвил (Jean-Pierre Melville)

Недеља, 24. 3.

17.00 ШЕРБУРСКИ КИШОБРАНИ (ФР/СРН, 1964)
Les parapluies de Cherbourg
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Нино Кастелнуово (Nino Castelnuovo)
Режија: Жак Деми (Jacques Demy)
19.00 ГОСПОЂИЦЕ ИЗ РОШФОРА (ФР, 1967)

Les demoiselles de Rochefort
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Џорџ Чакирис (George Chakiris)
Режија: Жак Деми (Jacques Demy)
21.00 ПРЕКИД (ФР, 1970)

 
La rupture
Улоге: Стефани Одран (Stéphane Audran), Жан Пјер Касел (Jean-Pierre Cassel)
Режија: Клод Шаброл (Claude Chabrol)

 

Мој избор: Бобан Јевтић

Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић представља у програму „Мој избор” нека од ремек-дела француске кинематографије. У интервјуу за „Кинотеку” изјавио је да је везан за француску културу и да воли „тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности”, говорио је о свом омиљеном аутору Шабролу, као и о билатералном споразуму о сарадњи српских и француских синеаста и о улози филмских архива, међу којима, како је оценио, Југословенска кинотека спада у сам европски, па и светски врх.

Одабрали сте да посетиоцима Музеја кинотеке скренете пажњу на француску кинематографију из шездесетих година 20. века. Шта је био главни разлог за такву одлуку?

Март је месец франкофоније свуда у свету, па сам мислио да је пригодно да у њему погледамо и нека од ремек-дела те велике кинематографије. Наравно, ја сам и интимно везан за ту земљу, њену културу и посебно за кинематографију. Волим тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности. Филмови на мојој листи уједно су и остварења која су заиста померила одређене границе у време када су настала, а и данас делују подједнако свеже и оригинално.

Уз филмове славних аутора Годара или Шаброла уврстили сте и дела широј публици мање познатих редитеља, попут Жоржа Франжија. Ко је ваш миљеник међу њима?

Вероватно Шаброл, његови филмови су ми блиски како по темама тако и по прецизном стилу. Упоредио бих га с Балзаком, дакле то је аутор који у свим својим филмовима, а има их поприлично, покушава да схвати начин функционисања друштвеног механизма у свој његовој комплексности и наше место у њему. И то ради с много хумора, са стилом и топлином, али и уз дубоко разумевање људских нагона, страсти и дилема. Али од свих филмова с листе можда највише волим Госпођице из Рошефора, то је чист филмски хедонизам!

Има ли у савременој француској продукцији трагова чувеног новог таласа који је својевремено променио ток филмске уметности?
– Можда, пре свега, у томе што Француска и даље остаје авангардна када је избор тема у питању. Ту још увек знају да изненаде и да отворе нове путеве.
Да је листа за програм „Мој избор” могла да буде дужа, у ком би правцу ишле ваше препоруке? Који стил или жанр преферирате?
– Сигурно би било доста класичног америчког, јапанског или италијанског филма. Листа је бесконачна. На мене су, иначе, утицали и арт хаус филмови, као и чиста комерцијала. Веома волим научну фантастику, на пример.
На месту директора Филмског центра Србије у прилици сте да допринесете развоју француско-српских филмских веза. Које су актуелне активности на том плану?
– Тренутно заједно с Министарством културе и информисања радимо на финиширању билатералног споразума између две земље који ће нам омогућити посебне погодности у сарадњи с најважнијом европском кинематографском индустријом.
Ангажовани сте и као сценариста популарних ТВ серија, али од Четвртог човека (2007) нисте писали за играни филм. Ако због функције у ФЦС-у сада не бисте ни могли да конкуришете с новим пројектом, да ли радите на неком сценарију за своју душу?
– Нажалост, није било времена за тако нешто, овај посао захтева много времена и много фокусираности. Али како сам при крају свог мандата, ускоро ће и за то ваљда бити времена.
Колико стижете да пратите програме Југословенске кинотеке и шта је, према вашем мишљењу, улога филмског архива у данашњој поплави визуелних садржаја на мноштву платформи које нам нуде нове технологије?
– У сваком случају, ако не стижем да испратим програме, трудим се барем да будем обавештен о њима. Поплава визуелних садржаја управо даје већи значај филмским архивима, који нужно у свој рад морају да унесу критеријуме и правила која се заснивају на универзалним вредностима. Осим тога што нам омогућавају да боље упознамо нашу прошлост, а преко ње и себе саме, филмски архиви су и неисцрпни извори задовољства и инспирације. Драго ми је што у нашој земљи имамо један такав архив који засигурно спада у сам европски, па и светски врх.
Зорица Димитријевић