Deset godina mature u Šapcu. Tako počinje kompleksna
i dirljiva priča o traumama odrastanja i ljubavi. Žanrovski postavljena kao generacijska
priča o odrastanju, Pretposlednja panda se kroz savremen teatarski jezik, skokovito
i sveobuhvatno bavi odrazom ratova, nasilja, tranzicije, ali i novim uslovima obrazovanja
i rada, (re)definicijama koncepata prijateljstva, ljubavi i uspeha u savremenom
društvu.
Pretposlednja
panda ili Statika je komad mladog, ali afirmisanog autora
Dina Pešuta nagrađen nagradom “Marin Držić” Ministarstva kulture Republike Hrvatske,
2013. godine. Trenutno, komad je u konkurenciji za Deutschen Jugendtheaterpreis – jednu od najprestižnijih evropskih nagrada
u oblasti omladinskog pozorišta.
Reč dramaturškinje: PRETPOLITIČKI
PESAK I POLITIKE LJUBAVI
Pretposlednja panda ili Statika je priča o možda
najvećoj neurozi ove generacije – uspehu. I najstrašnijoj od svih manifestacija
uspeha - odlasku na sastanak mature.
U trenutku prvog susreta sa onima-koje-znamo-ceo-život
u treptaju oka odvija se čitav traumatski odnos prema životu u savremenom društvu.
Niz generacija koje su u vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije bile u pretpolitičkom
stanju, odrastale su u razorenom i ideološki konfuznom društvu što nas sve uvodi
u politiku na niz veoma proizvoljnih načina – identitetske politike biramo i menjamo
poput toalete za maturu. A stvarno, političko i/ili lično sazrevanje pomereno je
ka ulasku u tridesete, odgovornost je odložena finansijskim nedaćama, studijama
i brojnim usavršavanjima, porodičnim i emotivnim rolerkosterima, raznim egzistencijalnim
krizama. Vreme je u Pretposlednjoj pandi postavljeno kao beskonačni lanac sadašnjih
trenutaka. Kako smo došli na radioaktivno zgarište ranijih koncepata, vrednosti
i politika, prošlost i budućnost vidimo u dijagonali. Za nas samo sadašnjost postoji
i samo nas ona zanima, jer nosi mogućnost promene. A istorija naše sadašnjosti nastaje
tek u suprotstavljenim vizijama četiri glavna lika koji se jednako požrtvovano bore
za opstanak u svetu koji do kraja ne razumeju.
Oni, koji su zajedno odrastali postaju četiri
suprotstavljene strane političkih kompasa, četiri lica (ne)uspeha ali i kompleksni
ambivalentni likovi koji su u isto vreme i krhki i nasilni, aktivni i pasivni, slobodni
i krajnje sputani. Meni je zanimljivo bilo da se bavim politikom emocija, odnosno
afektivnim viškom, neimenovanim ostatkom osećanja pripadnosti, ljubavi, mržnje,
poniženja, strasti, saosećanja ili gneva – i da u toku procesa zajedno istražimo
da li postoji i koji je to politički ili čak emancipatorni potencijal afekta. Mislim
da činimo pomak od retorike pomirenja u kojoj se pitanja odgovornosti depolitizuju
ili relativizuju kroz “svi smo mi jednako krivi”. Želeli smo da damo potpuno novu
optiku prijateljstva i solidarnosti iz perspektive politika afekta i onoga što Rosi
Brajdoti naziva “ponovno uspostavljanje subjekta kroz materijalno izgrađen osećaj
odgovornosti i etičku uračunljivosti prema društvu i okolini”, što možda jeste
“žensko” upisivanje u tekst. Mi možda nikada ne možemo do kraja razumeti Drugo ili
drugačije, ali pitam se da li ćemo ikada izaći iz tog pretpolitičkog peska u kom
smo se svi zajedno predugo igrali i ako možemo, kuda ćemo? Ako uspemo da izvedemo
politike ljubavi iz “naša četiri zida” moguće je da idemo ka razrešenju brojnih
konflikata binarno postavljenog sveta. A možda i ne.
Marija Ratković
Šabačko
pozorište
sezona 2018/19.
#lokalpatriotizam
Premijera: 23. oktobar 2018 20č
Dino
Pešut
PRETPOSLEDNJA
PANDA ILI STATIKA
Adaptacija
i dramaturgija: Marija Ratković
Režija:
Maksim Milošević
Igraju: Kristina Pajkić, Strahinja Barović, Miloš Vojnović, Jovana Pantić
Dizajn svetla: Miroslav Sretenović (Izvanredni Bob)
Fotografija: Vladislav Andrejević
Montaža: Matija Đukanović Đuka
Režija video materijala: Vidan Miljković
Originalna muzika: Petar Mirković A//O
Kostim: Marina Maričić
Modni dizajn: Ivana Davidović (DISCIPLINA)
Grafički dizajn: Kombinart
Нема коментара:
Постави коментар