Народно позориште Сомбор гостоваће 25. марта (20:30) на Сцени „Раша
Плаовић“ са драмом Николаја Ердмана „Самоубица“, у режији Милана Нешковића.
У подели су Бранислав Јерковић, Миња Пековић, Ивана В.
Јовановић, Срђан Алексић , Марко Марковић, Михајло Несторовић, Драгана Шуша,
Перо Стојанчевић и музичар (бубњеви) Марко Јанковић.
Kомад је драматизовала Маја Тодоровић, композитор је Ирена
Поповић Драговић, сценограф Весна Поповић, а костимограф Биљана Гргур.
„Иако је настала 1928. године, драма Самоубица на моменте звучи толико
савремено, да је чак и страшно што после 90 година имамо исте проблеме,
страхове и наде. Незапосленост, депресија, одсуство емпатије и егоистичност
само су неке од ствари које се нису промениле од те 1928. до данас. Али
промениле су се околности у позоришту. Док је извођење ове драме крајем 20-их и почетком 30-их било
забрањивано јер су разни Стаљинови сарадници сматрали да је опасна по тадашњу
власт (иако је критика упакована у комедију), данас цео политички ниво ове
драме делује потпуно безазлено. Не само зато што се променило политичко
уређење, него и зато што су се у међувремену у позоришту десиле много веће и
оштрије критике власти кроз све могуће жанрове и стилове, а и позориште је
одавно престало да буде претња било чему – поготово у нашем друштву где
позоришну публику чине људи који већ врло добро знају где и како живе”, сматра
драматуршкиња Тодоровић.
Према њеним речима, ова драма нуди и други, интимни слој
који је много ближи нама данас и који нас се и те како тиче.
„У овој адаптацији та интимна прича издвојена је у први план и самим
тим број ликова је значајно мањи. Овде је у фокусу прича о човеку Семјону који
је остао без посла, живи са женом Машом и таштом Серафимом, а Маша је та која
их све издржава. Њему је, како и сам каже, идеја самоубиства дала смисао
животу. Звучи парадоксално, али је заиста тако. Још један парадокс је и то што
Семјон није на ту идеју дошао сам, нити је неко ко заиста жели да се убије. То
је нешто што му се деси, сплетом околности, а он пристаје да буде део те игре
не би ли добио мало пажње, не би ли се осетио битније и не би ли пронашао
смисао свог постојања. Његова трагедија је што, без обзира на то колико је бедан и јадан његов живот, он га обожава и
жели да живи. У тој игри самоубице он постаје жртва најразличитијих лешинара,
представника различитих слојева друштва који покушавају да искористе његово
самоубиство за своје личне интересе, али, несвесно он постаје и џелат своје
сопствене породице”, каже Маја Тодоровић.
Нема коментара:
Постави коментар