HOMO FABER U ATELJEU 212

„Pre nekoliko godina posetio sam, kao arhitekta, jednu od onih fabrika u kojima se prave naši čuveni časovnici, nikada neka fabrika na mene nije ostavila tako poražavajući utisak... Svaki doživljaj ostaje u osnovi neiskaziv sve dok verujemo da možemo da ga izrazimo pravim primerom, onim što nam se dogodilo.“

Maks Friš (1911.-1991, Cirih)

Homo Faber Maksa Friša u dramatizaciji Tamare Baračkov i režiji Ane Tomović premijerno je izveden u Ateljeu 212  7. marta. Prve reprize bile su 9. i 10. marta. U liku Valtera Fabera pojavljuje se Svetozar Cvetković. Ostale uloge tumače Jovana Stojiljković, Radmila Tomović, Jelena Petrović i Stefan Bundalo, a na sceni je i muzičar Mladen Lukić. Scenografkinja predstave je Ljubica Milanović, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Nevena Glušica, scenski pokret radila je Maja Kalafatić, a video Dušan Grubin.

Roman Maksa Friša (1957.) poslužio je kao podložak u za film „Putnik“ (Voyager, 1991) u režiji Folkera Šlendorfa (sa Džeremiji Ajronsom u glavnoj ulozi). Otkako je objavljen, ovaj već klasični roman štampan je u preko 4 miliona primeraka i preveden na 25 jezika, a kod nas je u vrsnom prevodu Olge Trebičnik doživeo tri izdanja od 1962. godine. U zemljama nemačkog govornog područja Homo Faber je decenijama nezaobilazna školska lektira. U njegovom fokusu su egzistencijalnii socijalni problemi i traume jednog zapadnoevropskog čoveka, prespitivanje postkolonijalnih ideoloških komflikata kroz introspektivnu prizma u kojoj čoveka  sagledava samog sebe, svoja životna načela i dileme o uticaju slučajnosti ili sudbine, stav je dramaturga Dimitrija Kokanova. Predstava se dosta razlikuje od filma jer se ne fokusira na isto. 

„Drugačija je perspektiva, drugačiji je, što bi se na srpskom reklo, „point of view“, to je sudar sa stvarnošću“, primećuje Cvetković. 

“Komad je pisan u prvom licu, i prilikom rada na dramatizaciji, od ispovednog, pripovedačkog tona se nije bežalo. To je niz neobičnih događaja, situacija i okolnosti koje su ga snašle, kroz koje se on suočava sa odgovornošću i preispituje sopstvenu poziciju, odgovornost, krivicu,  sopstveni identitet. To je lični osvrt i odnos na sopstvenu prošlost. Subjektivno-selektivno pamćenje.  Faber traži  određenu vrstu saučesništva od gledaoca”, konstatuje dramaturg Tamara Baračkov i nastavlja: „Friš je kao Švajcarac u vreme II svetskog rata imao specifičnu vizuru, te je dosta toga u romanu autobiografsko.“

“Kao što reče Džozef Kembel – čovek se čitav život penje jednim stepenicama da bi na kraju shvatio da su bile naslonjene na pogrešan zid. Naš junak preispituje da li je njegov život, način na koji ga je vodio i njegov svetonazor imao ikakvog smisla ili ne.

Priča funkcioniše na više nivoa i planova. Emotivni nivo krije arhitipski, filozofski.  Traženje za neotkrivenim delom sebe. U savremenom trenutku možemo da prepoznamo da smo prezatrpani banalnostima, materijalizmom, konformizom, konzumerizmom i mnogi ljudi prosto nemaju više kontakt sa samim sobom i sa svojom dušom. Da li je sudbina podložna domino ”, rekla je rediteljka Ana Tomović. Priznala je da je „Homo Faber” njen omiljeni roman i da ga je oduvek želela da vidi na sceni, te da joj je drago što je Ateljeu ta ideju oberučke prihvatio. Ovo joj je druga režija u Ateljeu 212. Pre ove režije, postavila je na sceni Petar Kralj komad Half Lajf Filipa Vujoševića.

Svetozar Cvetković je izrazio zadovoljstvo što su se dva i po meseca intenzivno bavili ovom predstavom nalazeći smisao svog poziva koji je efemeran za okolinu, ali  za njih je najbitniji:

„Nekako smo u ta dva i po meseca sebe izdvojili iz celog sveta, zaobilazili sve događaje. Osnovna priča mogla bi da se ispriča u dve rečenice, ali je slojevitost tako jake literature provokacija da se na sceni u sat i 40 minuta ispričaju mnogo toga što se u te dve rečenice ne bi dalo staviti. Preko priče jednog slojevitog romana ispričan je odnos dobrog i lošeg.”

Jovana Stojiljković kaže da joj se svideo način kako se ušlo u probe, upućenost na partnere, istinitost i suptilnost radnje. Ukazuje na tragičnost nespojivog-ljubavi i smrti.

Jelena Petrović je rekla da broje korake i da se nada da će predstava trajati, da s eneće raspasti, „ako tehnika pomogne.“

Stefan Bundalo je primetio da ono što ima da kaže kaže sa scene a sve prisutne pozvao da recikliraju i da ne pokušavaju da ukrote prirodu.

Scenografkinja predstave je Ljubica Milanović kaže da scenografija podržava slojevitost teksta.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

 

 

„Ne verujem u srećnu zvezdu i sudbinu.  Kao inženjer navikao sam da računam pomoću  formula  vero vatnoće. Ma kakva sudbina!“

Homo Faber Maks Friš

Ako čovekov život shvatimo kao neprekidan put kroz nepoznato, podložno čistom sticaju okolnosti, čak i racionalni čovek dospeva u čitav spektar događaja koji uspešno  izmiču njegovoj kontroli i koje ga zatiču nespremnog i pomalo nesretnog.

Valter Faber, Frišovov junak, prevaljuje put od meksičke pustinje, preko Gvatemale, Pariza, sve do Atine, kretajući se, zapravo, različitim nivoima bića i duše.

Njegova pojava je savršeni prototip savremenog, praktičnog čoveka, on je inženjer okupiran poslom, bez emotivnih upliva, amplutiran čak i od samog sebe. Nekada se događaji odvijaju van tokova ljudskog razuma vođeni nekom moćnom, nevidljivim rukom. 

Da li se nekadašnji ideal oličen u Hani može u izmenejenim uslovima i nekim novim vremenima pretočiti u Sabet. Valter je inženjer, čovek koji sve gleda u svetlu činjenica, crno-belo (faber=kovač, tvorac, zanatlija), dok Hana kao arheolog kopa po prošlosti. 

Događaji se ređaju a stanje komplikuje. Ima li izlaza u ovoj igri u kojoj se krečćemo kao pioni po šahovskoj tabli, kao večni zstočenici želje za bezbrišnošću i sigurnošću, čime se život svojim sitnim smicalicama podsmeva.

Dvostruka ekspozicija, bacanje kockica, reference na antičku tragediju, razbijanje sveta u fragmente, egzisrencijalni problemi, kopanje pi svom biću i duši. Da li je čitav život jedna priča ili čitav niz i koja od njih je ona prava, verodostojna? Da li se mogu uklopiti u neku naizgled smislenu celinu?

Odnos prema sopstvenoj prošlosti, spoznaja odgovornosti, interspekcija, subjektivno i selektivno pamćenje koje od publike traži saučesničko odnos.

Koliko smo lično odgovorni?

Svako je kovač svoje sreće!

Maks Friš (1911–1991), švajcarski dramatičar i pisac, po struci arhitekta, jedan od najvećih nemačkih pisaca posle Drugog svetskog rata. U svojim romanima i dramama razmatrao je probleme identiteta, individualnosti i odgovornosti savremenog čoveka, kao i pitanja morala, krivice, nedužnosti i političke odgovornosti u blokovski podeljenom svetu 20. veka.

Na književnu scenu stupio je romanom Jirg Rajnhart. Letnje sudbinsko putovanje (1935), za koji je građu i motive našao sa svog putovanja po srednjoevropskim i balkanskim gradovima 1933, gde je boravio kao reporter. Sledi roman Odgovor iz tišine (1937), ali tek posle Drugog svetskog rata, posle romana Štiler (1954) koji je doživeo veliki uspeh, potpuno se posvećuje pisanju. Roman koji mu je doneo svetsku slavu i koji je objavljen na preko 30 jezika, Homo Faber (1957), i danas je obavezna školska lektira u zemljama nemačkog govornog područja. Slede romani Recimo da mi je ime Gantenbajn (1964), Viljem Tel: školski udžbenik (1971), Montok (1975), Plavobradi (1982), kao i politički angažovane drame Grof Ederland (1951), Don Žuan ili Ljubav prema geometriji (1953), Biderman ili Podmetač požara (1958), Andora (1961) i dr. U Dnevniku 1946–1949 (1950) živo je izneo svoj doživljaj sveta u posleratnoj Evropi, a u Dnevniku 1966–1971 (1972) kritički progovara i o svojoj domovini, Švajcarskoj, i mentalitetu svojih sugrađana.