Rišard Kapušćinjski legendarni je
novinar poljske i svetske reportaže, najprevođeniji savremeni poljski
pisac, mislilac, pesnik, predavač književnosti na evropskim i američkim
univerzitetima, dobitnik brojnih priznanja i nagrada u zemlji i svetu,
više puta nominovan za Nobelovu nagradu.
Kritičari u svetu smatraju da je Kapušćinjski uveo reportažu u svet književnosti, stvorio novu književnu vrstu, njegovo pisanje nazivaju „esejizacijom reportaže“ ili „reporterskim romanom“.
Kapušćinjski se godinama pasionirano bavio dalekim i nepoznatim zemljama Trećega sveta. Govorio je da ga radoznalost stalno tera u svet i da ne postoji mesto za koje bi mogao da kaže: „Tu ću ostati“. Putovao je s jednog kontinenta na drugi, iz jedne zemlje u drugu, najviše u Afriku.
U pustinju je odlazio s domorocima, čiji jezik nije razumeo, ali čiji je način života prihvatao. Smatrao je da je poistovećivanje s njima jedini uslov za njegov rad, da s njima treba da „jede i gladuje, da bude deo sveta koji opisuje“, da potpuno uroni u njega. Drugi svetovi su za njega tada nestajali, nije nikome pisao niti je telefonirao.
U knjizi Ebanovina – Moj afrički
život vidimo Afriku Kapušćinjskog: ogromnu, beskrajnu, čitav kosmos...
a u njoj su bespomoćni, bosonogi, siromašni ljudi, stanovnici Afrike
prema kojima autor, obrazovani Evropljanin, gaji veliko poštovanje. Ne
izražava sažaljenje, nema želju da ih podučava, jednostavno pokušava da
ih razume, da sazna više o njima.
U ovim reportažama postoji mnogo zanimljivih podataka koje se odnose na ceo kontinent ili na pojedine zemlje, plemena i ljude. Predstavljeni su običaji, kulture, mentalitet, procesi i promene kao posledica dekonolizacije ovoga kontinenta. Predstavljena je Afrika viđena očima njegovih tamnoputih stanovnika i očima jednog uljeza – belca.
Rišard
Kapuśćinjski (1932-2007) poljski je esejista, pesnik i novinar,
predavač na brojnim stranim univerzitetima, poslednjih godina života bio
je među glavnim kandidatima za Nobelovu nagradu za književnost.
Još kao student istorije u Varšavi pisao je reportaže. Godine 1956. dobio je prvu nagradu za reportažu. Na predlog redakcije „Štandar mlodih” otišao je na prvo veliko putovanje u Indiju, Avganistan i Pakistan. Reportaže koje je tada napisao dopale su se čitaocima, a sledeće, s putovanja u Japan, Kinu i Hong Kong donele su mu pravu slavu. Šest godina bio je jedini poljski dopisnik u čitavoj Africi, u kojoj je organizovao i diplomatsko predstavništvo. Od 1968. pet godina radio je u Latinskoj Americi. Bio je stalni dopisnik iz Čilea, Brazila i Meksika. Plod ovih putovanja su knjige: Zašto je poginuo Karl fon Špreti? (1970), Hristos s karabinom na ramenu (1975) i Fudbalski rat (1978). Neumoran u traganju za izvorima savremene istorije, Kapuščinjski je često bio očevidac, a ponekad i učesnik istorijskih događaja u Aziji i Africi, na Bliskom istoku, a 1975/76. u Angoli. O tome šta je video i doživeo u ovoj zemlji napisao je u knjizi Još jedan dan života (1976).
Sa reportaže je prešao na drugi žanr sa više književnih elemenata, koji je teško definisati: Car (1978) i Šahinšah (1982). Ove knjige donele su mu pravu slavu van granica Poljske, naročito Car, knjiga u kojoj su pokazane kulise dvora cara Hajla Selasija. Knjiga je prevedena na više od trideset jezika.
Posle raspada SSSR-a Kapušćinjski je odlučio da poseti njegove bivše republike o kojima je napisao knjigu Imperija (1993)(Samizdat B92, 1997). Ogroman uspeh doživelo je remek-delo Putovanja s Herodotom (2004) koje mu je donelo brojne nagrade u zemlji i inostranstvu.
Kapušćinjski nikada sebe nije smatrao pesnikom. Ipak, autor je dve knjige pesama: Beležnica (1986) i Zakoni prirode (2006). Objavio je takođe šest knjiga kratkih zapisa i refleksija, pod naslovom Lapidarijum (1990-2007) (Samizdat B92, 2001). Koliko mu je bio značajan odnos prema drugom i drugačijem najbolje pokazuje u maloj knjizi Taj Drugi (2006), u kojoj analizira pojam drugosti s reporterskog, filozofskog, antropološkog i sociološkog gledišta.
Izdavač: Samizdat
Нема коментара:
Постави коментар