Tačno u podne 15 septembar na
Filozofskom fakultetu. Jedan naspram drugog Oliver Frljić i Srećko Horvat. U
okviru pratećeg programa Bitefa, Filozofski teatar. Okupljenih poprilično da li
su radoznali ili očekuju neki incident ne znamo. Kakogod gotovo dva sata
govorilo se o politici, pozorištu, aktuelnim prilikama u svetu i u regionu. Razgovor
je vođen na engleskom jeziku, a,
umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica je objasnio da je to iz razloga što su teme o kojima se govori globalno zanimljive.
Srećko Horvat je razgovor počeo
opaskom da u današnjem vremenu politiku treba vratiti u teatar, a onda se
obratio Frljiću:
“Gotovo svaka od tvojih predstava se ispostavila proročkom.”
“Nije bilo teško predvideti šta će se dešavati u našem društvu. Kad
kažem našem društvu, mislim na ceo ovaj prostor. Istina, pokazujem dokument
dolazeći iz Hrvatske u Srbiju ili u Bosnu, ili… ali čitav ovaj kulturni prostor
osećam kao svoj."
„Kada je reč o Evropi i onom što se u njoj dešava, svojim predstavama
govorio sam o fašizaciji i kako da se nosimo s tim, kako da u pozorištu
predstavimo tu novu-staru stvarnost. Kolege u Zagrebu su mi se smejale,
prebacivale da često koristim etiketu fašizma, da to postaje banalizovano.
Nažalost, ta dijagnoza je bila veoma precizna. Sad jasno vidimo da je taj javni
diskurs uspostavljen. Nešto što je bilo nezamislivo pre neku godinu u Nemačkoj,
sada je normalno prihvaćeno. Vidimo slabost demokratije; ona nema mehanizam da
spreči davanje legitimiteta političkim platformama koje su nedemokratske. Nemam
rešenje za to, ali kao pozorišni čovek mislim da je moj zadatak da postavim
pitanja.”
Osvrćući se na napade na njega Frljić kaže:
„Napadali su me da radim nešto što nije dobro za nacionalni identitet
Hrvatske, da je ugrožavam…"
Poredeći situaciju u Srbiji i Hrvatskoj Frljić je rekao:
„Hrvatska i srpska politička realnost su slične, kao braća i sestre.
Slično je stanje kada je reč o samoviktimizaciji i nesuočavanju sa prošlošću.“
Srećko Horvat se osvrnuo na Frljićevu predstavu “Aleksandra
Zec”, o ubistvu srpske porodice u Zagrebu devedesetih (dobila Gran pri 48.
Bitefa).
“ Društvo ne može da napreduje bez suočavanja. A mi se vraćamo unazad.
Pozorište doživljavam i kao prostor čuvanja sećanja, da ne zaboravimo stvari
koje su potisnute u zvaničnoj retorici. Priča o ubijenoj devojčici Aleksandri
Zec jedna je od tih priča. Bio je to užasan događaj ali je još strašnija
reakcija suda koji je oslobodio ljude koji su ubistva počinili i tako poslao
poruku da su ratni zločini prihvatljivi."
Ovaj razgovor nije mogao da prođe bez osvrta na sport,
preciznije fudbal:
„Ne volim fudbal, ali mi je ceo taj performans oko Svetskog prvenstva
zanimljiv, ta pervertiranost, desničarski diskurs…“ konstatoivao je Frljić.
Jedna od tema koja se na razne načine u više navrata
javljala bila je pitanje pobune, odnosno njenih iskustveno pokazanih praktičnih
neuspeha i razloga za njih…
Komentarišući reakcije na komad o Zoranu Đinđiću u Beogradu
kaže:
„Kada sam radio predstavu o Zoranu Đinđiću u Ateljeu 212, dosta sam
razgovarao sa Bebom Popovićem. Istina, teško je razlikovati stvarnost od
fantazije kad razgovarate sa Bebom Popovićem, ali on je rekao da su svuda okolo
bili Miloševićevi ljudi, opstrukcija…“
A šta su imali da kažu o jačanju desnice i uzrocima za to:
“Desničarski
populizam je druga strana novčića kapitalizma.... Breht je rekao da je fašizam poslednja faza
kapitalizma”.
Horvat je napravio paralelu između fašizma/nacionalizma i
kapitalizma konstatovao:
“Nadahnuće za proizvodnu traku smrti Holokausta je došlo od
kapitalizma. Krize i problemi koji danas pritiskaju svet preteći mu jesu
utemeljeni u strukturi kapitalizma. Nacionalizam je sredstvo kapitala.”
Frljić se pozabavio kolonijalizmom, time da su
najrazvijenije zemlje do bogatstva došla eksploatacijom nagomilale kolonija.
“To je u osnovi velika nejednakost koja ne znam kako će se rešiti.”
Srećko Horvat je pomenuo i Frčjićevu predstavu “Rad oslobađa” i njeno izvođenje u Minhenu:
„ Demonstrante, proteste koji su često i nasilni vidim kao deo
predstave..... Ne želim uspeh koji će moju predstavu i kritiku pretvoriti u
robu. A to otvara vrlo teško pitanje; kako raditi, ostati u igri a biti subverzivan
i opstruirati.“
O načinima borbe protiv vlasti koja je sve gluvlja na
proteste građanstva kaže:
„Ako je demokratija igra, onda smo tu igru izgubili. Ona nije ono što
smo o njoj učili u školi. Mislim da stvari treba radikalizovati. Ipak, nećemo
uzeti puške u ruke dok ne dođemo do toga, kao što je pisao Marks; da ne možemo da izgubimo ništa sem svojih
lanaca.“
Нема коментара:
Постави коментар