четвртак, 1. март 2018.

46. FEST INTERVJU: Goran Bogdan, glumac u filmu AGAPE

Ljubav, tolerancija i slušanje prekidaju krug nasilja



Da li je ovo film o pedofiliji, o homofobiji, ili o oba?
 
Zapravo je film o nečem trećem. Odlučili smo se za jedan riskantan potez, ostavivši mnogo toga otvorenog, to je bila svesna odluka. Ovo je pre svega film koji tretira različitost, film koji se bavi onima koji su na bilo koji način drugačiji. To je dosta hrabro i sklisko. 

Nakon premijere smo bili suočeni s dosta pitanja, poput onog jesmo li pravdali pedofiliju, homofobiju... Međutim, nama je cilj bio da otvaramo pitanja, nismo zauzimalo puno stavova, iako je bilo mišljenja da je trebalo. Branko i ja smo se složili da je otvaranje pitanja naša poenta.

Vaš lik je zahtevan. On ima dva lica. S jedne strane, reč je o požrtvovanom i posvećenom župniku, smirenom čoveku. Sasvim drugačija je njegova privatna ličnost. On se ponaša kao i mnogi ljudi njegovih godina, ide u teretanu, igra igrice, vozi motor. On ima porive i iskušenja kao i bilo koji svetovnjak. Šta je bilo najizazovnije u građenju lika velečasnog Mirana?

Mislim da nema dobro napisanog lika koji nema dva, tri ili više lica. Nije bilo lako, ali ja volim što nije bilo lako. Uvek mi je zanimljivije kad je teže. Čak volim uloge za koje nisam siguran jesam li ih do kraja osvetlio. Što se tiče Mirana, lakše bi bilo napraviti lik koji je kriv ili nije kriv. A Miran je sušta borba. On je čovek, kao i svako drugi.

Imajući u vidu otvorenost filma o kojoj ste govorili, primetio bih kako vaš lik nije čist negativac, ili nije tipični negativac, a možda nije to uopšte. Šta biste rekli u odbranu velečasnog Mirana?

Sve! Ništa inkriminišuće se nije desilo. Da li postoji krivica čoveka koji nešto poželi ili pomisli? Mi koji smo žrtve života ovde, koji smo toliko prošli, treba da se zapitamo da li je pomisao vredna osude pored svega što smo činili ili što smo propustili da učinimo. Koliko je takvih stvari prošlo bez osude... 

Kroz naše istorije mnoga dela su prošla nekažnjeno. Zločin dela postaje isti kao i lakoća osude.

Kakve su bile reakcije javnosti u Hrvatskoj na kontroverznu temu kojom ste se bavili?

Nismo izazvali neku sablazan, i drago mi je zbog toga. Mislim da sazrevamo kao društvo, malo pomalo. I krajnje je vreme bilo. Otvarali smo i pitanje s koje strane dolazi nasilje.

Čija je žrtva velečasni? Ko je odgovoran za društvo u kome je moguće da mu se dogodi ono što mu se dogodilo?

To je teško reći. To bi bilo prebacivanje krivice. Ne znam da li je moguće odgovoriti ko je odgovoran za to društvo. Da li ima jednostranog odgovora na to? U ovom slučaju društvo je više prirodna nego sociološka kategorija. I u uređenijim društvima postoje priče poput Miranove.

Šta bi se desilo kad bismo detektovali krivca? Ne bi se ništa promenilo. Žrtve okolnosti, koje same dalje čine zlo, i pored toga što su žrtve, ostaju krivi. Njihovo delo ili nedelo ne može biti opravdano.

Na kraju filma vidimo maloletničko nasilje. Učenici prebijaju velečasnog, držeći ga za homoseksualca. Šta je izlaz iz kruga agresije u kojima su naša društva ogrezla?

Slične se stvari dešavaju ovde, kao i u Hrvatskoj. Nasilje je sveprisutno. U zadnjoj sekvenci smo hteli da prikažemo kako nasilje rađa nasilje, kako jedan čin izaziva kontračin, i koje su njegove granice. 

Maloletničko nasilje uvek dolazi kao posledica nasilja na drugim nivoima, i ono se onda prenosi s generacije na generaciju. Nemam odgovor na pitanje šta je izlaz iz kruga nasilja. 
Ja lično verujem kako ljubav, tolerancija, slušanje... sve te vrednosti prekidaju krug nasilja. A nekad sam svestan da ga ne prekidaju. Ipak, to ne bi trebalo da ukine nastojanje da se prekine.


Нема коментара:

Постави коментар