DOSIJE SNOUDEN U BIOSKOPIMA I NA KIOSCIMA

"Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti." 

Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. 

Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. 

Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, epileptičar, friik sa mađarskom kockom u ruci, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od hiljadu sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio "korisnik iz senke", kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno "kreće" unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne.

U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije "službe" uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito "Osmočlana banda", (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme.

Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana.

„Sistem ne funkcioniše", rekao je jednom prilikom, a „nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje." 

 Osini predstavnik američke administracije odgovorio mu je: "Građani bi žrtvovali slobodu zarad sopstvene bezbednosti".

No neobično je što svi i očekuju da budu nadgledani. Da se obaveštajne službe ne maltretiraju, ako im je stalo do moje persone (čisto sumnjam, nisam toliko sujetan) redovno u inostranstvu provlačim platnu karticu, šaljem sms-ove, BUS-PLUS karticu kucam i pri izlasku iz vozila javnog prevoza, sve u svemu poslušam sam član društva. 

Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude „proročki glas" iz obaveštajne zajednice.

Ali kako je Snouden uspeo da "skine", prema nekim tvrdnjama, više od 15 hiljada fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58 hiljada fajlova britanskih obaveštajaca i oko milion i sedamsto hiljada američkih strogo poverljivih fajlova?

Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata?

Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a i memorijskih kartica na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta.

Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, "radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje".

Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas.

Interesantna je i činjenica da pre prijema u obaveštajne, američke službe kadidate pitaju da li misle da je "Amerika najbolje mesto za život!". I Staljin je isto mislio za SSSR!

Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu.

Tako Snouden saznaje da kamere laptopova snimaju i kada ne očekujete, da radi svake sigurnosti mobilne telefona, pri poverljivim razgovorima treba držati u mikrotalasnoj ili frižideru, da  postoji pretraživač i za podatke koji ljude na daju dobrovoljno, pandan GOOGLE SEARCH-u, ali đavolski UDAQ (pravi raj za izopačene i perverznjake), da Amerika nadgleda i servere prijateljskih zemalja (te bi u slučaju političkog zaokreta mogla da ostavi u mraku Japan, Nemačku, čak i malenu Belgiju), da su Bitanci imali najštreberskiji sistem nadzora (Tempora), a Ameri (XKS- Xkeyscore). Progutali smo i gorku istinu da rengeni koji skeniraju osobu do gola već postoje (sve što vas plaše već davno je upotrebi- no moguće ih je nasamariti), skeniranje mrežnjače je "dobar dan". Paradoksalno, ali od ovih savremenih pošasti najzaštićeniji su oni iz najzaostalijih zemalja. I ako vam moćnici kažu da su prestali sa nadgledanjem, čitajte samo da su našli savremeniju varijantu.

Da odustanu-nema šanse! Stoga su nam dalekovode džabe pokrivali onim srebrnim nitima, ali glupo je da se jedna velesila ofira na balkanskoj državici. Protivnici se likvidiraju tako što im se locira mobilni telefon, a da li su oni uz njega i ko je još tu who cares!

"Kontrolu nad DNS-om više neće vršiti američka vlada! Skoro dve decenije Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (ICANN) bila je pod upravom Nacionalne telekomunikacione i informacione uprave u Americi, što znači da je američka vlada kontrolisala bazu podataka adresa za većinu servera i sajtova na webu. To će se promeniti 1. oktobra, kada će američka vlada predati uzde na više zainteresovanih neprofitnih strana. Neće biti nikakvih promena u načinu na koji internet radi, jedina razlika je da će upravljanje “telefonskim imenikom” interneta sada pasti na telo koje se sastoji od međunarodnih predstavnika i tehnoloških kompanija.Vlada napominje da predaje kontrolu nad ICANN sada jer smatra da će biti siguran u privatnom sektoru. Proces primopredaje započet je još 2014. godine."

Poverovali?? Vi ste nepopravljivi i neizlečivi optimista!

Na pritisak javnosti, američke vlasti su stišale retoriku, ali su ipak ostali na svom stavu: "Snouden će u Rusiji i okončati. Nikad se neće vratti u SAD!

Fim o Snoudenu snimio je Oliver Ston.

Da li verijete da bi ovaj film mogao da bude snimljen, a da ga američke službe nisu odobrile? 

Deluje da nam bacaju mrvice, a

Režija:    Oliver Stone

Uloge:    Joseph Gordon Levitt, Shailene Woodley, Melissa Leo, Zachary Quinto,

        Tom Wilkinson, Rhys Ifans, Nicholas Cage, Ben Schnetzer, Keith

        Stanfield

Žanr:      biografija, drama, triler

Scenario:  Kieran Fitzgerald i Oliver Stone
Muzika: Piter Gabriel

Od trostrukog dobitnika Oskara, Olivera Stouna, stiže uzbudljiv lični pogled na jednu od najkontroverznijih ličnosti 21. veka, čoveka koji je odgovoran za najdublji sigurnosni proboj u obaveštajnoj istoriji SAD-a, film „Snouden“.

Godine 2013. Edvard Snouden (Džozef Gordon-Levit) mirno napušta svoj posao u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji i odlazi u Hong Kong da se nađe s novinarima Glenom Grinvoldom (Zakari Kvinto) i Juanom Mekaskilom (Tom Vilkinson) kao i kamermankom Lorom Putrom (Melisa Leo) i obelodani sajber nadzorne programe američke vlade. Kao izvođač strogo poverljivih radova s vrhunskim umećem programiranja, Ed je otkrio da se skuplja brdo podataka o praćenju raznih vidova komunikacije, ne samo stranih vlada i terorističkih grupa, već i običnih Amerikanaca.

Razočaran u svoj posao u obaveštajnoj službi, Snouden počinje brižljivo da sakuplja stotine hiljada tajnih dokumenata koji će razotkriti do detalja svaku zloupotrebu položaja. Ostavljajući za sobom dugogodišnju devojku Lindzi Mils (Šejlin Vudli), Ed nalazi hrabrosti da postupi u skladu sa svojim principima. „Snouden“ otvara vrata neispričane priče o Edvardu Snoudenu, istražujući sile koje su pretvorile ovog konzervativnog mladog patriotu koji je zdušno služio svojoj zemlji u najvećeg uzbunjivača i postavlja provokativna pitanja o tome čijih smo sloboda spremni da se odreknemo da bi nas naša vlada zaštitila.

Arogancija američkog režima najočigledija je kada od Honkonga, koji je već u vlasti Kine, zahteva izručenje Snoudena, koji je dok je bio odan, hakerisao iste Kineze.

O PRODUKCIJI

Dok nije otkrio saznanja koja su potresla planetu, Edvard Snouden je bio po svim parametrima posvećen podršci američkoj vladi. Kad je odrastao, prijavio se u vojsku i priključio se elitnim Specijalnim snagama da bi se borio u Iraku. Posle katastrofalne nesreće na obuci morao je da zaboravi na vojnu karijeru i da se okrene pravljenju karijere u CIA, a kasnije i u NSA.

Stoun se pitao šta bi mogao da doda ovoj priči što bi javnosti bilo novo. Već je snimljen dokumentarac koji je dobio Oskara i koji prikazuje Snoudenov put, a napisano je i par knjiga o ovoj temi. 

„Odlučio sam da želim da istražim šta se dešavalo u Edovoj glavi,“ rekao je on. „Šta ga je nateralo da obelodani ove činjenice? Da li je shvatao koja će biti cena toga?“

Stoun i Ficdžerald su nameravali da naprave najprecizniji film o unutrašnjem poslovanju Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) i zato su se konsultovali s tehničkim ekspertima i savetnicima kao i sa poznatim uzbunjivačima poput Vilijama Binija i Tomasa Drejka. 

„Bilo nam je važno da ne uprostimo previše Snoudenove reči,“ kaže Ficdžerald. „Hteli smo da publika veruje u razgovore između Eda i njegovih kolega i nadređenih.“

Za Ficdžeralda, srž Snoudenove priče leži u njegovoj transformaciji od poslušnog sina koji prati vojnu tradiciju svoje porodice do čoveka koji je počinio, kako neki kažu, najveću izdaju u američkoj istoriji. Šta ga je primoralo da napusti svoju teško stečenu karijeru i da se suprotstavi instituciji koju se zakleo da će štititi?  

„To je poput grčke tragedije,“ konstatuje Ficdžerald. „Svi znamo šta je uradio. Ali pitanje je kako i zašto?“

Stoun i Ficdžerald su zaključili da je ključ za razumevanje ovog misterioznog čoveka njegova veza s dugogodišnjom devojkom, Lindzi Mils. 

„Štampa je zanemarila koliko je ona njemu bila važna,“ kaže Stoun. Ficdžerald se slaže i napominje: 

„Ona je osoba u koju je Snouden imao najviše poverenja. I bila je uz njega 10 godina dok se ova transformacija odigravala. Kroz njegovu interakciju s Lindzi mi vidimo kako se on menja.“

 

Kad su završili scenario, Stoun i Ficdžerald su otišli u Rusiju da ga pokažu Snoudenu i dobili su njegov blagoslov, posle par tehničkih ispravki. A u filmu sobičak u kojoj "izdajnik" živi izgleda kao da je iz pedesetih, jadno. Stereotipi. Da se odmah razumemo nisam ljubitelj ni jedne velike sile, sve one po definiciji ugnjetavaju manje i preko njihovih leđa (i leđa sopstvenih građana se prepucavaju).

Kako Stoun kaže, priča se bazira na ličnom i političkom razvoju Edvarda Snoudena.

EDVARD I LINDZI: SRŽ SVEGA

Edvard Snouden je lik koji ne liči na likove koje Oliver Stoun obično oživljava u svojim filmovima. 

„On nije alfa mužjak i to je za mene drugačije,“ kaže Stoun. „Zato sam učinio da devojka bude alfa lik.“

Džozef Gordon-Levit je oduvek bio Stounov prvi izbor za ulogu Snoudena. 

„Pročitao sam neke njegove blogove i zaključio da je politički vrlo osvešćen,“ kaže reditelj. „On izražava stvarnu zainteresovanost i odveo sam ga u Moskvu da se upozna sa Snoudenom. Džo, Kiran i Ed su isto godište i brzo su se zbližili. Džo se mnogo divi Edu i to je uneo u svoju glumu.“

„Ovo je fascinantna priča, a Ed je vrlo zanimljiv lik. Deo ove priče je toliko ličan i govori o ljudskom biću koje mora da se pomiri sa sopstvenim uverenjima i da smogne snage da uradi nešto neočekivano,“ uveren je Gordon-Levit.

Gordon-Levit smatra da su mediji predstavili pogrešnu i nekompletnu sliku o Edvardu Snoudenu.

„Vesti trenutno izgledaju kao šou biznis. One žele da zainteresuju publiku, imaju svoje sponzore koje moraju da ispoštuju i žele da postignu visoku gledanost. Takođe žele da budu prijateljski nastrojene prema ljudima koji vode Vašington, pa ne smeju da kažu ništa previše riskantno. Ako pogledate kako su američki mediji ispratili priču o Edvardu Snoudenu, videćete da su jednostrani, bilo da gledate Foks, Si-En-En ili Em-Es-En-Bi-Si,“ zaljučuje Džozef Gordon-Levit.

Po producentima "ovaj film predstavlja kompletniju sliku o čoveku koji je u ratu sa sopstvenom savešću". Ja bih pre rekao da je u ratu sa svetom oko sebe. Neće i neželi da prihvati i da se prilagodi. Bravo Snoudene, bravo Asanže, bravo za Majkla Mura i sve ostale borce za slobodu.

Za ulogu Lindzi Mils, Stoun se odlučio za glumicu Šejlin Vudli, zvezdu blokbaster franšize „Drugačija“ i romantične drame „Krive su zvezde“. Vudlijeva je oduševila reditelja kad mu je poslala pismo u kome je napisala koliko je ovaj film važan za nju i detaljno opisala svoje divljenje prema Snoudenu. Ona je unela ogromnu živost u ovu ulogu. Džo igra Eda kao vrednog čoveka i tako on deluje kad ga upoznamo. Ona je unela zabavu, a on je najdosadniji čovek u prostoriji.“

U prvobitnom scenariju, njena uloga je bila periferna, ali Stoun i Ficdžerald su kasnije shvatili koliko je ona bila važna za Snoudenov razvoj. „Mediji su je uvek predstavljali kao fuficu,“ kaže Stoun. „Ona je mlada žena koja je želela da vidi svet. Bila je odličan fotograf i gradila je svoju karijeru. Dok se sve to dešavalo, ona je uvek bila na društvenim mrežama. Ed je naterao da shvati da je to što je toliko u javnosti čini podložnom napadima.“

Vudlijeva je bila prilično dobro upoznata sa Snoudenovom sagom. 

„Kad sam saznala da Oliver Stoun snima film o njemu, oduševila sam se,“ kaže ona. „Postupci Edvarda Snoudena su me duboko pogodili. Provela sam sate čitajući o njima. Iz moje perspektive, Oliver Stoun je jedina osoba koja je mogla da predstavi ovo autentično. On je neustrašiv reditelj koji uvek želi da ispriča i drugu stranu priče.“

Knjigu o Snoudenu napisao je Luk Harding - DOSIJE SNOUDEN . Izdavač je Evro book. Može se pronaći na kioscima po simboličnoj ceni od 199 dinara.

 Citizenfour (2014)

Nekako u isto vreme, u ponedeljak, 17. novembra na RTS2 prikazan je film: Citizenfour-Edvard Snouden koji na skoro identičan način u orginalnom dokumentarnom materijalu donosi ono što se događalo u honkonškom hotelu "Mira".

U januaru 2013. godine, Laura Poitras počinje da prima anonimne i šifrovane elektronske poruke od osobe skrivene iza korisničkog imena “Citizenfour”. “Citizenfour” tvrdi da poseduje dokaze o tajnim projektima nadziranja vođenih od strane Nacionalne Sigurnosne Agencije u saradnji sa drugim svetskim obaveštajnim službama. Pet meseci kasnije, u pratnji reportera Glena Grinvalda i Evana Mekaskila, Laura odlazi u Hong Kong na jedan od mnogih sastanaka sa čovekom za kog se ispostavlja da je Edvard Snouden. Ponela je kameru sa sobom, a rezultat je zapanjujuća priča smeštena u 114 minuta filma. 

Film „Citizenfour: Dosije Snouden“ ovogodišnji je dobitnik Oskara za najbolji dugometražni dokumentarac. „Citizenfour: Dosije Snouden“ nalik je pravom holivudskom trileru, obiluje napetošću i nikog ne ostavlja ravnodušnim kada je reč o bezbednosti podataka u digitalnom svetu.

Edvard Snouden, strateg američke agencije NSA, obelodanio je u junu 2013. tajna dokumenta o nadgledanju običnih ljudi i prisluškivanju visokih zvaničnika Evropske unije, a potom prebegao u Rusiju, gde mu je odobren azil. Igrom slučaja, Laura Poitres, prvi medijski profesionalac sa kojim je Snouden stupio u kontakt, zabeležila je čitavo dešavanje video kamerom i godinu dana kasnije izmontirala ovaj aktuelan dokumentaristički triler.

I dok ovo kucam, nestaje mi naslovna slika na Facebooku i pojavlju je se moja slika u riltajmu. Veliki brat nas sve posmatra!