У Београдском драмском позоришту 6 септембра гостује НП Републике Српске из Бањалуке с представом ШВАЈЦАРСКА у режији Милана Нешковића, а по тексту Петра Михајловић. Дан раније 5. септембра наступиће у Народном позоришту у Сомбору.
Премијером овог комада отворен је 20. бањалучки Театар фест „Петар Кочић
“ у мају месецу, а на 63. Стеријином позорју овенчана је наградом за сценографију и нагродом за споредну улогу.
Овај емотивни¸ визуелни спектакл чине фрагменти пет различитих прича који су спаковане у кутију која подсећа на “лед монитор” на ком се паралелно прати више
различитих програма.
"Кафана, суд, парк, стан, пиво, ракија, убица и самоубица и убице,
судија, деда, старац, странац, сатара, глумица, отац, мајка, пресуда,
таблете, затвор, џез, кутија, новчаник, превара, прељуба па развод и
ретардација и политичка коректност и политичка некоректност, па коректна
некоректност, карабин, поезија, школа, смрт, жена и човек, детињство,
бег, лаж, крв, атентат, Чарлс Менсон и Тед Банди, Хаг и јабука и црв,
хероји и слине, па пензија, гастарбајтери и неузвраћена љубав, успомене,
патетика, чекић, загрљај, амнезија и кофер или торба и само не у
Швајцарску…
Ужасно је то кад ти мало недостаје. Нама је често фалило то мало. И сад нам фали мало, али најгоре од свега је што ће нам, док смо живи, фалити управо то мало.
Срећна околност је да тога, углавном, нисмо ни свесни… да парафразирам оног Пожаревљанина:
„Не треба вама други да причају да живимо лоше. Ево, може и позориште да вам каже да живимо лоше.“"
Ужасно је то кад ти мало недостаје. Нама је често фалило то мало. И сад нам фали мало, али најгоре од свега је што ће нам, док смо живи, фалити управо то мало.
Срећна околност је да тога, углавном, нисмо ни свесни… да парафразирам оног Пожаревљанина:
„Не треба вама други да причају да живимо лоше. Ево, може и позориште да вам каже да живимо лоше.“"
Играју: Жељко
Еркић, Слађана
Зрнић, Драгослав Медојевић, Данило Керкез, Белинда Божичковић, Горан Јокић, Жељко Митровић, Борис Шавија, Златан Видовић, Миљка Брђанин.
Петар Михајловић је рођен 1979. у Крагујевцу. Студирао је медицину, уписао се на трећу годину Правног факултета, а онда дипломирао драматургију на ФДУ у Београду. За текст драме Само не у Швајцарску добио је награду „Слободан Селенић“, а за драму Радничка хроника Награду Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст. По његовим текстовима изведено је неколико представа, радио драма и радио минијатура. Сценариста је више дугометражних играних филмова у настајању и неколико популарних ТВ серија. Издао је збирку кратких прича Серијски самоубица и роман Ништа. Стално је запослен у Југословенској кинотеци. Представа Радничка хроника Народног позоришта Републике Српске освојила је бројне награде и признања на домаћим и иностраним гостовањима и фестивалима.
"Све више схватам да се позориште не гледа. Оно се доживљава. Ако се гледа, онда се гледа сузама и смехом – ако волите такво позориште, дођите обавезно."
Овако је за Глас Српске почео причу редитељ из Београда Милан Нешковић о комаду Швајцарска.
"Ово је својеврсна емотивна вртешка у којој се смењују хумор и мука. Некад се и не смењују. Ту су заједно све време. Свако ко је одрастао на овим просторима, тачно зна о чему говорим, а да нисам ништа рекао. Е, то је позориште и то је ова представа. Савремена, проблемски језиво актуелна, сурова и смешна, али и много боли на тренутке. Не плашим се за публику. Напротив. Навикли смо на много горе. Због тога ми је јако жао", нагласио је редитељ. Суштина његових режија и редитељског стила, наставља причу Нешковић, увијек су и свуда, отклон, помјереност и ишчашеност саме реалности која нас окружује.
Комад Швајцарска дао му је доста простора за ту врсту игре, а самим тим и глумцима.
"Ово је комад о пет линија приче које се сублимишу у једну исту причу коју причамо сами себи, свесно или несвесно сваки дан, и ако нешто не урадимо поводом те приче, и наша ће је деца причати, као што је ми причамо на исти начин као и наши родитељи. Ту лежи ваша трагичка кривица, драги мама и тата. Оставили сте нам свет гори него што су га ваши родитељи оставили вама. Ми не желимо да направимо исту грешку. Ово је представа о тим људима, али опет, и Мирко је у Маратонцима толико силно бежао од усуда породице да је на крају постао гори од свих својих предака. Та менталитетска црта нам је изгледа урезана у ДНК," истиче редитељ који је прошлог месеца имао успешну премијеру у Сомбору, гдје је оживио комад Маестро, посвећен једном од најпознатијих сомборских сликара Милану Коњовићу. Ослушкивањем живота позоришта у себи и себе у позоришту дошао је до закључка да је театар у региону одавно изгубио улогу да утиче на било шта, па и само на себе.
"Добра представа данас је ексцес. Погледајте имена аутора по позориштима и фестивалима у целом региону. Смењују се исти људи. Неко би рекао, кад ће да сјашу ови? А истина је да је то најбоље што имамо. Морамо да прекинемо да кривимо учитељицу зато што смо добили јединицу из математике, на пример. Ми морамо да се променимо како бисмо променама утицали на позориште да се промени, не бисмо ли у будућности, можда, некада, надам се, имали позориште које може да мења ствари", каже редитељ и додаје да не треба одустајати, већ константно опомињати себе позориштем, како нам се ствари, пре свега из историје, никад више не би поновиле. Нешковић је, како каже, још као клинац редитељ желио да ради комад у Народном позоришту РС. Његова фасцинација после осам година још је већа када је видио у ком смеру се ансамбл развијао.
"Жао ми је што у представи имамо простора само за десет ликова будући да постоје глумци који нису у овој подели, а са којима јако желим да сарађујем, но једна од жеља ми се испунила, надам се на обострано задовољство. Још од првог директног сусрета са ансамблом на пробама представе моје колегинице са класе Снежане Тришић, која је имала ту срећу да одмах по дипломирању режира у овој кући, желио сам да сарађујем са њима. Фасцинирала ме је потентност ансамбла која се ретко среће ван београдских институционалних позоришта. Осам година касније, сада као млад редитељ, као што ви рекосте, схватам да се ништа није променило у међувремену ", рекао је Нешковић.
извор: Глас Српске
Редитељ Милан Нешковић је рођен је 1985. у Ваљеву. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности Београд, у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Његове представе учествовале су на фестивалима у региону и иностранству и освојиле педесет и више награда. На 62. Стеријином позорју (2017) у Такмичарској селекцији учествовао је са две режије: Маестро (Народно позориште Сомбор) и Ружа, увела (Позориште „Бора Станковић“ Врање).
Добитник је бијеналне награде „Љубомир Муци Драшкић“ (2015), која се додељује најбољем редитељу у београдским позориштима по оцени колега глумаца, што овом признању даје посебан значај. Поред позоришта, бави се и педагошким радом. Најмлађи је предавач глуме на Академији уметности у Београду.
Ово му је прва режија у Народном позоришту Републике Српске. Драма Швајцарска је занимљива на неколико нивоа као „задатак“ за драматурга. Писац драме, Петар Михајловић, једном приликом рекао ми је да је драма настала тако што је пратио књигу Слободана Селенића Драмски правци XX века, поигравајући се различитим правцима. Сви ти правци имају своје специфичности и врло је занимљиво при читању откривати која сцена „припада“ ком правцу. Али у тој занимљивости лежи и својеврстан изазов – за разлику од драме која је писана реч на папиру, представа мора да има јединствен стил. Друга занимљивост су сама прича и структура − читајући полако откривамо како су јунаци ове драме међусобно повезани и како су њихови животи испреплетени. Оно што би могло да се изведе као заједнички именилац и што даје јединство овој драми, управо су судбине и животне приче јунака.
За све њих могли бисмо да кажемо да „пате“ од истих проблема: отуђење и изгубљеност или неснађеност у свету који их окружује. Сви су „заглављени“ у својим животима и делује као да је тај живот нешто што их је снашло, а не нешто што су свесно бирали и градили. Они се батргају, свако на свој начин да дају смисао тим својим судбинама, али то их углавном води у погрешне изборе и још више их запетљава у мрежу свакодневице.
Швајцарска сугерише идеју да је тамо, негде, неки свет у ком је живот бољи и лепши. То отвара можда најважније питање које ова драма поставља: Да ли је за срећу важно где смо, или ко смо и с ким смо? Ово питање данас је веома актуелно, поготово на нашим просторима: да ли отићи у тај „бољи“ свет? Да ли је он заиста бољи и у ком смислу?
Сведоци смо времена у ком се често говори о „одливу мозгова“ и у ком млади све чешће имају циљ да што пре побегну одавде. Неки то и ураде, неки изнова и изнова траже оправдање или разлог да остану, ма колико их околности демантовале, неки су свесни да немају куда да оду или не знају како то да ураде, а неки су просто пронашли срећу ту где јесу, док су неки пак схватили да је срећа нешто што зависи од нас самих и да „кофер проблема“ неминовно носимо са собом.
Простор и време свакако су битне одреднице које утичу на нас и наше животе, те је одатле потекла идеја да музика и видео-материјали, који се пројектују у представи, стварају додатан слој значења и да на одређени начин „боје“ оно што видимо у сцени.
Музика припада неком другом прошлом времену, које, као што и Швајцарска делује јунацима као „лепши свет“, нама данас може да делује као неко лепше време. Она ствара утисак неке срећне и лагодне атмосфере, и сама за себе прича причу у којој су љубав и емоције веома важне, а јунаци ове драме су на те емоције прилично заборавили. С друге стране, документарни видео-материјал на неки начин је слика и прилика света у којем живимо и ми и јунаци ове драме. Они су као прозор у свет и шта се дешава изван та „четири зида“ у која су се ови ликови увукли и из којих никако да се помакну. Та одредница „четири зида“ односно кутије представља још један важан „лајтмотив“ ове представе.
Плашећи се света који нас окружује, својих емоција и показивања тих емоција често се сами затварамо у своје „кутије“ или пакујемо своје емоције и страхове у њих покушавајући да их тако лакше носимо кроз живот. Живот у тој кутији свакако делује сигурније, осећамо се заштићеније… Али да ли нам то стварно олакшава живот или нам само олакшава да преживимо живот? Не постоји тачан и нетачан одговор ни на једно од ових питања, нити позориште треба да даје одговоре, већ управо да поставља питања и наведе нас да се преиспитујемо.
Нема коментара:
Постави коментар