Hipofiza u egzilu Sofije Kordić

„Prvo se rađa strah, a onda nastaje mržnja“

Roman Sofije Kordić Hipofiza u egzilu, koji je upravo objavljen u izdanju Arhipelaga, biće premijerno predstavljen na književnim večerima u Beogradu i u Novom Sadu. Susret i razgovor sa Sofijom Kordić u Beogradu održaće se u utorak 5. juna u 20 časova u Klubu Doma omladine Beograda. U razgovoru učestvuju Sofija Kordić, novinar Rade Radovanović i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović.

Dan kasnije, u sredu 6. juna, roman Hipofiza u egzilu biće predstavljen novosadskoj publici u knjižari Bulevar Books (Bulevar Mihajla Pupina 6). O romanu će govoriti autorka i Gojko Božović.

Hipofiza u egzilu je roman s dve ravni. Jedna pripoveda o propasti druge Jugoslavije, o izneverenim očekivanjima, upropašćenim privatnim životima, o Beogradu devedesetih, o ratovima koji besne na prostorima nekadašnje zajedničke države, o uzburkanim sudbinama i identitetima, o ljudima podeljenim između nove stvarnosti i svojih uverenja, o tome kako ljudi koji žive u istoj porodici ili u istoj ulici postaju smrtni i ratni neprijatelji i da trebaju da pucaju jedni na druge, o životu pod pritiskom, o mladim ljudima koji odlaze iz zaraćene i unesrećene zemlje. O ljudskoj dimenziji tragedije jedne zemlje u raspadu. Ovde dolazimo do drugog iskustva, iskustva života i rada u emigraciji, o početku novog života, iznalaženju izgubljenog mira i nekakvog smisla. O pokušaju izbegavanja nametnute situacije. No, kao što je to Remark, stari emigrant govorio „uspomene su pretežak kofer“ kojeg se teško rešavate.

 

Junakinja romana Hipofiza u egzilu dolazi iz Zadra na studije u Beograd. Ubrzo njeni studentski dani postaju obeleženi raspadom zemlje, odjekom novih balkanskih ratova, bedom i hiperinflacijom, političkom obešću i slikama nasilja. Stvarnost rata i raspada zemlje potiskuju sva druga iskustva, a napetost etničkih odnosa u nekadašnjoj državi pogađa i pojedince i porodice. 

Odlazak u emigraciju postaje jedini mogući izlaz za mnoge mlade ljude koji u gradovima i zemljama egzila pokušavaju da se saberu i obnove iskustvo nenarušene privatnosti, ličnog spokoja i stvaranja novih porodičnih i profesionalnih okruženja. To nikako nije i ne može biti čin kukavičluka. 

„Hoće li izbrisati rat, bijeg, emigrantsku bol? Hoće li izbrisati trenutke praznine i nostalgije, kada mi morski val zapljusne očne kapke?“

Iz ličnih situacija, međutim, nije lako pobeći prostim izmeštanjem iz prostora, jer unutrašnja preispitivanja ostaju. Breme koje nosite sa sobom ne možete tek tako izbrisati, čak ni izborom najudaljenije tačke na kugli zemljskoj. 

Umetnički postupak sadrži dva toka. Jedan je deskripcija, naracija junaka. Uporedo sa opisom doživljaja glavne junakinje, traje njena intenzivna i strasna prepiska sa najboljim drugaricama. Njihova pisma iz Beograda, Zadra, Londona, Zrenjanina i Tel Aviva predstavljaju uzbudljiva, emotivno puslirajuća svedočanstva o istorijskoj drami koja postaje drama običnih života. 

Autorka kaže da je roman dugo i s prekidima pisan, još duže i dublje proživljavan. Kaže da joj je druženje s knjigom u nastajanju bilo mučno, neki vid izlaganja sopstvene utrobe na uvid javnosti, ali i unutrašnja potreba i plod frustracija. Došla je u zemlju koja napreduje iz zemlje koja tone i nestaje. Ali i tamo je proživljavala ono od čega je, mislila je, pobegla. Pobeći je teško, pobeći je nemoguće. Može se samo naučiti živeti s tim, zaljučuje.

Smatra da živimo izmešteni iz sopstvenih života.

Češka je u turbulentnim vremenima i mada je nezaposlenost minimalna i društo napreduje, sukobi u njemu su jaki i duboki, biti intelektualac nije poželjno. U skladu s dešavanju oko migrandske krize, društvo je postalo klautofobično. Na to ukazuju i dešavanja vezana oko predstave ("Naše nasilje, vaše nasilje", festival u Brnu, provokacija kada Hrist siluje muslimanku) reditelja Olivera Frljića, koji je uspeo da ujednini ljute političke neistomišljenike u Češkoj, a koja ne važi da religiozno ostrašćenu zemlju. Izbeglička kriza 2015. godine je u Češkoj izazvala masovni strah od najezde islama ako bi Češka primila više od svega 12 izbeglica, koliko je u sistemu izbegličkih kvota Evropske unije pristala da primi. Ovoj fobiji u vrat duvaju i češki politički zvaničnici na čelu s predsednikom Milošem Zemanom tvrdnjama da je migracijska kriza organizovana najezda islama na hrišćansku Evropu, a izbeglice "Trojanski konj" koji će otvoriti vrata šerijatskom pravu u Češkoj.

Odustaje se od dobra, a moramo se vrednosno odrediti prema zločinima, znati na čemu gradimo sadašnjost i budućnost. Obezvređuje se sve, čovek se u takvom svetu više ne snalazi. Navodi primer jednog slovačkog Jevreja rođenog u Terezinu 1945. godine koji se dopisivao s mladim fašistom rođenim 1985. godine i taj proces bacio na papir. Rezultat je jedna zanimljiva studija. Razgovarali su o holokaustu i mladi ekstremista je bar uspeo da ga više ne poriče, da prihvati da se to dešavalo, ali je i dalje ostao pri svojim ekstremističkim stavovima.

Roman Sofije Kordić je snažno svedočanstvo protiv zaborava i protiv ravnodušnosti. Svedočeći o konkretnim iskustvima junakinja koje traumatično preživljavaju raspad zemlje i rat, roman Hipofiza u egzilu sugestivno pripoveda o tome kako je teško prevladati mučna iskustva života, čak i kada se njegovi junaci hrabro otisnu u novo iskustvo egzila. Jednom doživljena istorija postaje iskustvo s kojim se neprestano živi, nezavisno od ličnih uverenja i od mesta trenutnog boravka.

Češko izdanje romana Hipofiza u egzilu izlazi 15. juna u izdanju Izdavačke kuće Argo iz Praga i u prevodu Jakuba Novosada.

Sofija Kordić provela je detinjstvo u Zadru, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu, na Fakultetu političkih nauka, diplomirala je Međunarodne odnose. Za vreme studija počela je da se bavi novinarstvom pišući za hrvatske i srpske omladinske listove. Krajem 1990. nastavlja s novinarstvom u listu Borba, kasnije Naša Borba. Pisala je i za nedeljnik Vreme i za londonski War Report. Jednu godinu provodi na novinarskoj specijalizaciji na fakultetima za novinarstvo u Utrehtu (Holandija) i Arhusu (Danska). 

Krajem 1993. odlazi u Prag, gde magistrira na Srednjoevropskom univerzitetu (CEU), na Odseku za evropske studije. Pored saradnje s Našom Borbom, postaje dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Praga. Kada se Radio preselio iz Minhena u Prag, radi kao članica redakcije za južnoslovenske jezike devet godina. Između ostalog, bavi se međunarodnom politikom i uređuje emisiju o ljudskim pravima. Nakon gašenja hrvatske redakcije, nastavlja s novinarstvom u Pragu i piše za različite hrvatske medije. 

Živi u Pragu sa suprugom i sinom. 

Roman Hipofiza u egzilu je njen prvenac.