Pećina je priča o običnim ljudima u eri globalizma, starom seoskom
grnčaru, njegovoj ćerci i zetu i njihovom psu. Porodica živi u selu nadomak
Centra, velike industrijske i stambene zone čiji stanovnici nose propusnice,
uvek pod budnim okom video-kamera, i u svojim stanovima, kroz prozore koji se
ne otvaraju, mogu videti u najboljem slučaju sprat ispod i iznad susedne
stambene kule. Grnčar prodaje posuđe i keramičke figurice Centru sve dok mu
jednog dana ne otkažu narudžbinu sa obrazloženjem da je plastika praktičnija i
da njegove grnčarske posude više nisu na ceni. Zet se zapošljava u Centru kao
čuvar i cela porodica seli se u ovaj rastući gigantski megalopolis. Uskoro,
međutim, u dubinama i tunelima ispod Centra čuće najpre neobične zvuke a zatim
duboko u temeljima otkriti tajnu koja će potpuno promeniti njihov život.
Uz romane Slepilo i Sva imena,
Pećina čini triptih kojim Saramago, na predlošku Platonove metafore o pećini,
daje svoju viziju kapitalizma i sveta koji, obuzet tehnologijom, polako srlja u
propast. Ispisujući svojevrsnu, orvelovsku alegoriju o moći i zlu u današnje
vreme, portugalski nobelovac istovremeno uliva svojim čitaocima veru u
vrednosti čoveka kao pojedinca, očaravajući nas koliko svojim osobenim stilom,
toliko i životnom mudrošću i toplinom koju nose njegovi glavni likovi.
Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski
pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u
siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio
mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova
porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno
čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio
pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće
nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam
pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik
portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata
književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent
u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar,
kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora
jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i
otad se potpuno posvetio književnosti.
Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov
roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu
kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska
ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha
objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj
sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist,
Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen,
Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući,
upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima
toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov
povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke
priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača
i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost
(pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče,
1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta
iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka
priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik
slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i sedam Luna
(1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi
Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva
imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004),
Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da
radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine
Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj
komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom.
Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i
njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog
fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova
odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom
protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade
1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu,
najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
Нема коментара:
Постави коментар