"Tako sam 1960. godine
uzbuđeno gledao kako gori Bosfor među masom zabrinutih Istanbulaca koji su se
te jesenje noći, pred zoru razlili po ulicama sa noćnim ogrtačima, u pidžamama,
na brzinu obučenim pantalonama, sa papučama na nogama, bebema u naručju, torbama
i kesama u rukama. Kao što sam kasnijih godina vide u ovim spektakularnim
prizorima kada je gorelo more, vile, brodovi na Bosforu, za kratko vreme u masu
su se umešali prodavci lisnate alve, đevreka, prodavci semena, čufti, šerbeta.
Nisam mogao da zamislim odakle su opšte iskrsli. Tanker po imenu "Petar
Zoranić" koji se iz luke Tvuse u Sovjetskom Savezu kretao prema
Jugoslaviji..."
(„Istanbul“ Orhan Pamuk)
Umetnost romana je zasnovana na
želji čoveka da svet vidi očima drugog čoveka. Radi se o svojevrsnoj
akrobatici. Ferit Orhan Pamuk rodio
se u u istanbulskoj četvrti Nišantaš, 7. juna 1952. godine. Kada se rodio grad je imao milion stanovnika. Danas ih
ima preko 16 miliona. Da bi udovoljio želji svojih roditelja, izvesan niz
godina kasnije, upisuje sudije arhitekture, ali ih je batalio posle tri godine.
Potiče s oboda evropske civilizacije i veći deo vremena se oseća kao zanatlija,
a ne kao kreativac. Osluškuje unutrašnju muziku, misterije, i ne trudi se
uopšte da ih razotkrije. Likovnost iz njegovih dela potiče od dvoumljenja da li
da postane pisac ili slikar. Kaže da pisac mora da ima ideje, maštu utemeljenu
u sećanjima, da mnogo čita. Čovekovu maštu vidi kao drvo sa korenjima
(sećanjima), sa stablom, granama i lišćem koji tvore krošnju.
"Writing My World" (Ispisivanje mog sveta)
Ne želi da objašnjava niti tumači istoriju, već da projektuje mistične slike, likovnost koja omogućava da se pronikne u njegov svet, ne na racionalnom nivou, već da čitaoca ugradi u taj i takav svet imaginacije. Književnost otpočinje kada se pisac osami, kad se zatvori u sobu. Pisanje knjiga je optimizam i samouverenost da to može da se uradi. Svet oblikuju marginalci, kao takve su smatrali i Salvadora Dalija i Pabla Pikasa.
U Beogradu je boravio 19. decembra
2016. godine i široj javnosti se obratio u Svečanoj
dvorani Srpske akademije nauka i
umetnosti (SANU). Uz
posredovanje „Geopoetike",
izdavača njegovih dela na srpskom jeziku. U zdanju, za čiju gradnju je kralj
Milan Obrenović još davne 1886. godine poklonio parče zemlje, ali se čekalo
četrdesetak godina da se ona izgradi. Završena je, po projektima arhitekata Dragutina Đorđevića i Andra Stevanovića, 1924.
godine, ali je usled velikih dugova Akademija bila primorana da je izda.
Enterijer zgrade je tokom svoje istorije prošao kroz čitav niz transformacija,
dok eksterijer nije značajnije menjan.
Eksterijer zgrade je urađen u
stilu akademizma, uz naročito naglašen intres ka plastičnoj drugostepenoj
ahitektonskoj obradi. Ova zgrada je primer takozvane moderne arhitekture sa
početka XX veka, a na njoj se vidi veliki uticaj francuske arhitekture i dovodi
do prožimanja volumena i ploha zgrade te odiše
energijom i odlučnošću. Vidljivi su uplivi i secesije, pre svega u bogatoj
ornamentici i velikim staklenim površinama na prednjoj fasadi. Fasada je
dekorisana sa muškim i ženskim statuama, kao i sa velikom figurom Nike koja
simbolizuje trgovinu i industriju. No, ono po čemu je ovo zdanje čuveno je i
činjenica da se radi o zgradi koja je među prvima u Beogradu imala takozvanu mašinu
za vertikalni transport- lift.
Vratimo se našem gostu koji nam se
obratio u okviru ciklusa „Gost
SANU". Bio je veoma impresion brojnošću publike. Kaže, putuje, kako
bi se zatvorio u svoju sobu. Drago mu je, što je ipak ostao na Balkanu, pa ne
mora, kao u Americi, da proćerda dobrih sat vremena kako bi im pojasnio šta je to boza. A
svi prodavači boze u Istanbulu potiču iz 5-6 sela oko grada Konje (Konya).
„Turci i Srbi dele reči, hranu,
arhitekturu, snove, prošlost, ali i literaturu, naše živote, želju da
prevaziđemo težinu istorije, jer zarobljeni smo i isprepletani u istoriji i u
jezicima“.
Baš to ga je i zanimalo. Te
promene, kroz godine, promene u hranu i navikama, ta mikroistorija, što naraciju
približava čitaočevom senzibilitetu. Pisanje započinje 1974. godine. Pisac je, po njegovim rečima,
čovek koji se zatvori u sobu, osami, okrene prema sebi i uroni u sebe, a onda
iz tog sveta sve pretoči u reči, reči iz sebe, na reči dodaje nove reči po praznim
stranicama hartije, marljivo poput građevinara koji zida most ili crkvu, kamen
po kamen.
Da radi pisca nagoni beg od svakodnevnog,
a krasi patnja i strpljenje. Mišel de
Montenj (Michel Eyquem de Montaigne) je primer prvog slobodnog pisca. Turski
identitet, granični, na mostu Istoka i Zapada, odnos evropskih i islamskih
vrednosti u savremenoj Turskoj glavni je lajtmotiv koji prožima celokupno
Pamukovo stvaralaštvo. Njima odiše melaholija više turske srednje klase, sekularne,
prozapadne, koja je stekla, ali i proćerdala, ali uvek udisala život.
U „Čudnom
osećaju u meni" okreće se
pak seljaku, bozadžiji Mevlutu, dovodi ga u Istanbul, u njemu gradi, ali se i sam
menja u savremenog čoveka. Reč o teškim i uznemirujućim delima, kompleksne i
intrigantne fabule, u kojima defiliju snažni i upečatljivi likovi ljudi s
istanbulske kaldrme.
Osećanja su važna jer nas
povezuju s drugim ljudima. Veruje u svetove bez granica i pita se da li su
identitet i tradicija u koliziji sa slobodom?
Već za prvi roman, „Dževdet-beg
i njegovi sinovi' osvaja prestižnu nagradu Milliyet Press. Njegov
istoriski roman „Beli zamak“ takođe
osvaja mnoge nagrade, od kojih je najvažnija Independent Award for Foreign
Fiction koju dobija 1990. godine. Nobelovu nagradu za književnost dobio
je 2006. godine.
Prvi put je na engleskom objavio
početkom devedesetih. Svi su ga tada deklarisali samo kao turskog pisca, često
izostavljajući i njegovo ime. Smatrao je, i tada, da stvaralačka sloboda
prevazilazi nacionalni identitet. Bilo
je, doduše, i izuzetaka. Književni kritičar Njujork Tajmsa zabeležio je:
„Nova je zvezda zasijala na
istoku – Orhan Pamuk.“
No, možda više od ovog stručnog
mišljenja Pamuku je prijao savet njegove komšinice, starije od njega dvadeset
godina, koja ga je prepoznala i priupitala ga da li piše, a on joj odgovorio "piše malo" na šta u je ona dobacila:
„Ne pištite malo, produžite to
malo!“
Slede „Crna knjiga“, jedno od
najkontroverznijih i najčitanijih dela u istoriji turske književnosti i roman
presudan za njegovu karijeru- „Zovem se Crvena“ 2000-te godine. Postmodernističko
delo u kome se mešaju, poput orjentalne kuhinje, misterija, romansa, filozofska
promišljanja, a radnja je smeštena u Istanbul XVI veka. Ovaj roman preveden je
na 24 jezika, a iste godine kada je izdat osvajio je IMPAC Dublin Award.
U romanu „Sneg“ iz 2002. godine ispituje
konflikt islamizma i zapadnjaštva u suvremenoj Turskoj, a već pomeniti Njujork Tajmsa ga proglašava jednim od
najboljih romana 2004. godine.
Samo godinu dana kasnije
objavljuje memoarski putopis „Istanbul“',
a 2005. osvaja prestižnu 25 hiljada evra vrednu nemačku književnu nagradu, Friedenspreis
des Deutschen Buchhandels, kao priznanje za svoje književno
stvaralaštvo u kojem se Europa i Turska razumeju i prihvataju svoje
različitosti.
Na pitanje o pravilima pisanja
navodi par, po njegovom mišljenju, presudnih knnjiževnika koji su te književne
puteve trasirali:
- Henri Džejms (Henry James) -ko posmatra priču-lik koji posmatra radnju i kroz čije gledalište se ona pripoveda;
- Fokner (William Faulkner) je uveo različite glasove, koji su ponekad protivurečni;
- Džozef Konrad (Joseph Conrad) je definisao neobičan tretman vremena, sve okrenuo naopačke, kraj stavio na početak, Forward-Rewind, što pojačava dramski efekat, a što se na filmu dočarava flešbekovima;
- Borhes (Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo) -pamtimo stvari, ali ih protokom vremena modifikujemo, te pamtimo samo poslednu verziju tog sećanja. jer pamćenje ja zavodljivo, ali i prevrtljivo. Stoga beleženje ("bacanje na papir") zacementira sećanje.
- Froid (Sigmund Freud) je u celu ovu kašu dodao podsvest.
Grupa desničarskih advokata optužila
je Pamuka 2005. godine. Smetale su im njegove tvrdnje izrečene u vezi s genocidom
nad Jermenima (1915.-1917.) kao i povodom masakar nad 30 hiljada Kurda u
Anatoliji. Sve optužbe odbačene su 22. januara 2006. godine. Jedini komentar
Orhana Pamika je bio:
„Želeo sam da skrenem pažnji javnosti na problem slobode
govora u suvremenom društvu.“
Pamuk u romanu „Muzeju
nevinosti“ otvara najraznovrsnije teme - od društvenih tabua do
neodoljive modernosti i sloboda koje su sedamdesetih osvajali i mladi
Istanbulci, od metaforičkih muzejskih vrednosti do pregleda zbirki
najbizarnijih svetskih muzeja, od zapleta kao na filmu do pripovesti o svetu
savremene turske kinematografije. Ulicama istanbulskih četvrti Nišantaš,
Čukurdžuma, Taksim, Harbija, Bejoglu, često krstari još jedan junak ove knjige –
automobil ševrolet iz 1965, koji svojom rutom spaja ekskluzivne klubove i
musave barove, luksuzne vile i sirotinjske periferijske četvrti, bioskopske
bašte kojih danas više nema i mesta i scene vezane uz turski film i glumce,
poslovne četvrti i ćumeze staretinara čudaka. No, ovaj roman je pre svega
knjiga o vezama među ljudima, opsesijama, fetišima, emotivnoj zavisnosti,
sakupljanju stvari i uspomena, sećanju i čežnji. U osnovi svega stoji
fundamentalno pitanje šta je ljubav, zapravo.
„Uvek sam govorio sebi: Napisaću
kratak roman od 200 strana i evo napokon "Žena crvene kose" od 250
strana!“
U ovom romanu Pamiuk pokušava da
razjasni šta spaja antički mit o kralju Edipu, persijsku priču o Rustemu i
Suhrabu, slučajnu ljubav gimnazijalca i putujuće glumice crvene kose sa
kopanjem bunara na starinski način? Pamuk je u svom sećanju nosio slike kopača
bunar i njihovih kalfi sa istanbulskih predgrađa. U kojoj meri je ljudska
sudbina plod svesnih odluka, a u kojoj je određuju slučajnosti? Da li se mitovi
obistinjuju? Knjiga koja se beskompromisno spušta u bunar ljudske duše.
Pitanje koje ga, uvek, iznova, uznemiri je:
„Zašto pišete?“
Na to pitanje ne postoji niti
jedinstveni niti sveobuhvatni odgovor. Toliko postoji važnih stvari o kojima se
može pisati. Orhan Pamuk, piše:
„jer mi je urođeno, jer sam besan, da bi društvu držao ogledalo, jer
mi se to dopada, jer mogu da se pomirim sa stvarnošću samo ako je izmenim, jer
volim miris papira, pera i mastila, jer je to navika - ali i strast, da ne budem
zaboravljen, da budem slavan, jer se to od mene očekuje, da bih bio sam, da bih
stvarao priču, jer je to zabavno, da odem
gde ne mogu, jer ne moge biti srećan, da bih bio srećan.“
Psiholog bi, kad bi ga pitao a ne
pita, rekao: „Pišete jer ste tako bolestni!“
U razgovoru su učestvovali Vladislav Bajac, književnik i glavni
urednik "Geopoetike“ i književnik
i akademik Goran Petrović i dopisni
član SANU Slobodan Grubačić. Postavili bi i neko poluprivatno pitanje, ali ih je
predsednik SANU u toj nameri limitirao. Gostu iz Turske uručen je povelja koju SANU dodeljuje za „pomeranje estetskih i naučnih
granica".
Slavni pisac je govorio besedu
koju je održao u švedskoj akademiji na uručenju Nobelove nagrade. Na naše
pitanje šta sada radi priznaje da već osam meseci radi na romanu, čija se
radnja dešava na Sredozemnom moru, na ostrvu, godina je 1900. i vlada kuga. Iza
ovog rada, stoji tridesetogodišnje
promišljanje na ovu temu, proučavanje raspada Otomanske imperije, revolucija i
evolucija.
U svojoj uvodnoj reči
dobrodošlice, Goran Petrović je dočarao jednu od mogućih minijatura Istanbula. Vođen
prvog dana DK vodičem, a potom mapom grada, na hodočašću u gradu uspona i
padova, zavisno s koje se strane gleda. Ali i kao izjelica, koji je uživao u
restoranu u blizini Sultanije, u koji
zalazi i Pamuk. Mesto s ozbiljnim obezbeđenjem, pregrš somota, bez alkohola, a
kada jedeš prstima mora da paziš da ih ne pojedeš, toliko je sve slasno. Bosfor
koji umiva i podmlađuje ovaj drevni grad na razmeđu civilizacija. Na Zlatno
rogu u somunu jede pečenu ribu s mladim lukom.
„Zovem se čitalac. Istanbul je
grad monumentalne arhitekre, sirotinjskih kuća, mirisa kafe, čaja, sirka.
Odsustva svih mirisa u bankarskim četvrtima. Moje ime je kupac. U ovom gradu ne
može a da se ne pazari. Cenjkanje se podrazumeva. I ovde ne kupujete samo robu,
nego i priče o toj robi!“
Нема коментара:
Постави коментар