Kao školarac prilkom odlaska kod
babe i dede, na Dumaču, predgrađe Šapca, naivno sam poneo knjige. Bejaše vikend
i hteo sam da nešto učim. Nesvestan da dolaze braća iz Šapca, dvojajčani
blizanci. Vikend je tako tekao, mi smo se lepo igrali, a kada sma krenuo
natrag, moj ranac je bio primetno teži. Kod kuće sam ga otvorio i među knjigama
pronašao ciglu uredno uvijenu u novinski papir. Čivijaši!
Tako nam je i Kovačević, novim komadom prodao ciglu. Oporu i sumornu istinu uvio je u format bajke za odrasle, smestio je u idilični, praznični, planinski pejzaž. Kamuflirao je očaj i beznađe u zavodljivu fantaziju, ljubav u drugi dolazak na zemlju Malog Princa, a sve u nadi „da neko posle predstave ne podleti pod kola.“
Kovačević voli da se igra rečima.
I reči vole da se igraju s njim. A kada se zaigraju onda se baš zakuva!
Radnju je locirao u brdovitu
zemlju, u kojoj se tradiciji i bežanju od promena žrtvuje vreme, ali i
sopstvena deca. Gde svako želi ono što ne može imati- mladi pun, sadržajan
život, a ostareli zdravlje.
Svi pomoć očekuju s nebesa. Svi
stari tamo su bogalji, ispostaviće se ne samo fizički. Svi mladi svoju šansu
vide u bekstvu otud. Bežeći od svojih, beže u zagrljaj tuđih i dalekih. Bežeći
od svojih, beže sami od sebe, onakvih kakvi su. Beže od svoje ostarele slike. Beže
od slične sudbine, beže od vremena i korena. Beže ne želeći da priznaju da od
toga od čega beže pobeći ne mogu.
Hipnoza je opšta, a otrežnjenje
bolno. Odmah mi padaju dve slike Velikog hipnozera, koje sam video u kino sobi.
Neko spas ili samo puku utehu traži u bogu, neko u bekstvu, neko u gunđanju, a
neko u tišini. Neki i u alkoholu, a neki
u snovima.
Gledajući ovu predstavu, lepo su
se zabavljali oni koji su je posmatrali površinski, a dobro zamislili oni koji
su zaronili u suštinu.
Dušan je majstor slikanja
karaktera te ovde imamo zakeralo kome sve smeta, prepametnog doktora tako rođenog
pobornika teorije zavere (a la Čvorović),
zanesenjaka, zaljubljenu, nemog od muke.
Cena za ozdravljenje starih je
preskupa, odlazak mladih, ovaj put ne u Ameriku, nego put nepoznatih galaksija.
A njima ostaje samo da u toj osami razgovaraju
sa sovama i vukovima.
Da li je naša ograničenost krojač naše nevesele sudbine? Da li smo
taoci sopstvenih zabluda i predrasuda?
Dok smo zagledani u zvezde, ono
što neumitno prolazi je život. Naš život.
Ima li nade za narod koji je
izgubio trećinu muške populacije u Prvom, u a Drugom svetskom ratu krenuo
protiv svih i sam protiv sebe. Treći nema svrhe ni da čekamo!
Niko nije slep kao onaj koji ne želi da vidi.
Niko nije slep kao onaj koji ne želi da vidi.
Navršilo se trideset godina od
kada se u Zvezdara teatru igra Klaustofobična komedija Dušana Kovačevića. Pokojnog Batu Stojkovića uspešno je zamenio Ljubomir Bandović. A već je 25 godina otkako
Anica Dobra nije igrala u ovom pozorištu.
Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatara, pisac i reditelj
otkriva nam fobije koje ga uznemiravaju. Ima problem, kaže, sam sa sobom, ali i
sa svetom oko sebe.
Umesto Nacionalne strategije o brizi o porodici i demografiji Srbija je tako
dobila „Hipnozu jedne ljubavi.“ Polazište
za ovu gorku pilulu uvijenu u omotač od slatkiša (humor) Kovačević pronalazi u
podatku da će za sto godina Srbi u Srbiji biti nacionalna manjina. Ako se ništa ne preduzme, kao što dosad nije.
Život na Zemlji merimo sopstvenim
životima, a to je samo treptaj u istoriji naše planete. Do juče smo po ulicama
susretali nosioce Albanske spomenice. Do juče, porodice su se okupljale oko
nedeljnog ručka, skupljala se bliža i dalja familija, čak i poneki zalutali
komšija, a danas komuniciramo mejlovima, SMS-ovima, preko Skajpa. Odlaze, na
ovaj ili onaj način, nama dragi ljudi, svake godine nestaje po jedan manji grad
u Srbiji (40.-50.000 stanovnika), a naša populacija se ne obnavlja.
„Toliko nas je manje jer
odlazimo-napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba“.
U tom smislu, misleći na one koji
su otišli put nebeskih visina, Kovačević jedva čeka da i ova godina skonča,
naivno se nadajući da će sledeća biti bolja ili bar donekle radosnija. Ubrzo se
vraća na temu komada:
„Lepo je što gradimo puteve i
kuće, ali ko će po njima putovati i i ko će u njima živeti.“
„Nije da pretedenata nema. Više
će nas biti u rasejanju nego u sopstvenoj zemlji, da ne pominjemo nebo“,
konstatuje zabrinuto pisac i reditelj ovog komada Dušan Kovačević i glasno
izgovara slutnju, futuristički strah:
„Možda će naši potomci naše drame
gledati na engleskom jeziku“
Uostalom, to je i pre šesnaestak
godina bila njegova pristupna beseda u SANU. Mortlitet galopira, natalitet
kaska. Skajp nam u očuvanju populacije sasvim sigurno neće pomoći. Da li može
da nas spase možda ljubav?
Kovačević duhovito primećuje „da
ne očekuje da članovi Vlade idu po kućama i rešavaju ovaj problem.“. Da
li ovakva ljubav, neminovno, podrazumeva i hipnozu? Jer, svaka je velika ljubav
hipnotička, opsesivna, posesivna, sudbonosna. Paradigmu našeg večitog
propadanja i posrtanja prati ista takva- našeg fizičkog nestajanja, odumiranja.
Možemo li se i tome slatko smejati?
Priča je slojevita i ne može se tako
lako prepričati, razvija se oko sudbine dve porodice, koje žive na vrhu jedne
planine, u jednoj gustoj šumi. Uostalom, pri radu na ovom komadu:
„Reditelj nije shvatao o čemu to
pisac pripoveda, a i pisac je imao izvesnih primedbi na rad reditelja,“
u svom stilu primećuje Kovačavić, „što
je, na trenutke, dovodilo i do same granice fizičkog
sukoba“.
Prvu porodicu čine šumar Ranko (Ljubomir Bandović) i njegova supruga Soja (Anica Dobra), njihova ćerka Mila (Nina Janković), koja
se sprema da zapali u Ameriku, dok im je sin već u Kanadi. Ostvarila se ona
proleterska parola (kleveta):
„Amerika i Kanada biće zemlje udruženog
rada!“.
Ljubomir Bandović ovu priču opisuje kao emotivnu, poeziju u formi
proze, ovde se pojavljuje u koži roditelja koji je svestan da njegovo dete mora
i treba da ode i to želi, ali mora da pazi šta želi:
„Zbog ovakvih komada se postaje glumac“, dodaje
i poentira: „Kada vam je kuća prazna, duša
vam je na promaji“
Posle dužeg vremena u Zvezdara
teatar vratila se i Anica Dobra,
ovaj put u roli Soje koja je učiteljica u školi „Nikola Tesla“ koja broji pet
đaka iz devet sela. Osvrćući se, šta se u njenom odsustvu promenilo, kaže sve,
sve je drugačije, što bi moglo biti i prednost. Pristala je da radi i pre nego
što je pročitala tekst. Toliko poverenje ima u Dušana Kovačevića i ističe da je
vrlo motivisana u radu. Svima im je tekst legao kao rukavica na ruku.
Nina Janković, koja tumači njihovu ćerku Milu, priznaje da joj je
ovaj lik i lično blizak jer je „večito
zaljubljena“. U komadu voli
momka iz sna, koji osvanjava i na javi.
Prvi komšija je penzionionisani vojni lekar, udovac, Vasa
(Dragan Petrović Pele), koji živi sa sinom, a ćerka mu je u Londonu. Pele
kaže da njegov lik nema uporišta u stvarnosti, jer on leči sve živo- i ljude i
životinje. Dok je bio u aktivnoj vojnoj službi pregledao je regrute.
Konstatuje da bliske gubimo ne
samo kada biološki nestanu, nego i kada se presele negde, a ne javljaju se.
Tako bi, kaže, voleo da vidi i preminule kolege, kao nekog ko je negde
otputovao, u neko srećno pleme. Slaže se sa Kovačevićevom tvrdnjom da smo, kao
vrsta, prerano sišli s drveta i njegovom konstatacijom:
„Da sam mlađi odsabajle bih se vratio na
drvo!“
I sin (Uroš Jakovljević) se sprema na put bez povratka. Nem je, svira
gajdei zaljubljen je u Milu. Iskreno veruje u uspeh ove predstave. Glumačku
ekipu komplatira Maj (Ivan Mihailović), mladić iz druge
galaksije, inače s Karaburme, a prvi put igra zajedno sa profesorom (Pele).
„O tome si sanjao!“, ne
okleva da ne iskoristi nabačenu loptu Dragan Petrović. Tobože se cela glumačka
ekipa zgražava nad ovim „incidentom“, a Bandović dodaje, pokušava da stvar izgladi
:
„Priprema ga, ni život ga neće
maziti!“
Kompozitor Vladimir Marković zadovoljan je radom na ovom komadu. Kostimograf Marina Vukasović Medenica, koristi
priliku da nam, pored kolača, zasladi ovo druženje sa umetnicima:
„U svakom umetniku čuči dete koje
on brižljivo neguje. Takav je i Dušan Kovačević.“
Svoj rad opisuje kao komunikaciju
sa ovom, velikom, umetničkom decom. Kostimi su bajkoviti, vizuelno u
suprotnosti sa užasom koji ovaj komad tematizira. Sve po sistemu vruće-hladno!
Deca, u potrazi za boljim
životom, odlaze daleko, a na planini ostaju samo stariji. Preti nam sudbina,
Kovačević se seća jednog BBC-jevog serijala u kojem razgovaraju dva poslednja
pripadnika jednog australijskog plemena i kaže:
„Svakog dana u svetu nestane
jedan jezik, jedan narod. Za samo četiri godine, 2020. godine - pedeset posto
životinja će nestati s lice Zemlje. Ljudi su velike štetočine! “
Komad je rađen u formi filma na
sceni, dok se u pozadini krije sociološka priča. Cela priča odvija se u
eksterijeru, jedne septembarske noći osvetljene samo zvezdama - prisustvujemo
nesporazumu.
Kovačevič kaže da režira
kolektivno, uzimajući u obzir i primedbe trenutno opravdano odsutne publike. A
možda se i ona iselila. Doduše ne bismo rekli,
ako je sudeći po već rasprodatim kartama za termine kada će se ova drama
igrati ove godine. U tu svrhu, Kovačević je okupio najbolji tim, sa zadatkom da
igra kao da nije napisano, kao da je dokumentarno, jer ništa se nije promenilo
od kada je Alesa Šantić zapomagao:
„Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg
neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata
nije.“
Kovačević je svestan da pozorište
ne rešava probleme, ali je dužno da na njih ukaže. Možda greši kada smatra da i
oni koji vode zemlju odlaze u pozorište, te da bi se, eventualno, posle
odgledane predstave zamislili, stavili prst na čelo i nešto preduzeli.
Drama je realizovana u okviru
obeležavanja 175 godina od osnivanja Društva srpske slovesnosti Jovana Sterije
Popovića i Atanasija Nikolića, preteče današnje SANU.
Premijera je zakazana za subotu, 17. decembar u 19:30 časova, a reprize
20, 22, i 27. decembra na sceni Bata Stojković.
Hipnoza jedne ljubavi
Pisac i reditelj: Dušan
Kovačević
Scenografi: Nenad Brkić i
Nikola Nikolić
Kostimograf: Marina
Vukasović Medenica
Kompozitor: Vladimir
Marković
Lektor: dr. Ljiljana Mrkić
Popović
Koreograf: Milan Gromilić
Likovna dorada kostima:
Olga Mrđenović
Video animator: Dane
Blačić
Organizator: Dragiša Ćurguz
Inspicijent: Vanja
Janketić
Sufler: Dragana Anđelković
Majstor svetla: Radovan
Samolov
Majstor tona: Nikola
Jovović
Video projekcija: Matija
Jovanović
Rekviziter: Branislav
Rončević
Garderober: Milena
Kovačević
Šminker: Mirjana Golubović
Autor plakata: Stevo
Mandić
Fotograf: Nikola Vukelić,
Dizajner: Aleksandra Ilić
Igraju:
Ljubomir Brandović, Ranko šumar
Anica Dobra, majka Soja
Nina Janković, Mila, Sojina i Rankova ćerka
Dragan Petrović Pele, vojni doktor u penziju, Vasa
Uroš Jakovljević, doktovrov sin
Ivan Mihailović, Maj, mladić iz druge galaksije.
Нема коментара:
Постави коментар