KulturniK: Gogolend NP Somboru n NP Beograd

петак, 2. децембар 2016.

Gogolend NP Somboru n NP Beograd

„Suština gogoizma je da čovek u sebi pobedi demone izricanja istine i govori baš suprotno od onog što bi trebalo. Zbog toga se svi srećno osećaju u Gogolandu. Govoriti istinu – to može svaka budala. Da bi se istina prećutala – za to je potrebna nadljudska disciplina. Mudro, sa lakoćom i finom nadmoći koja ne dopušta nikakvu sumnju.“

(„Gogoland“(1992), Janoš Herceg (1909. - 1995)

Gogoland je simpatična zemlja u kojoj žive šarenokosi klovnovi tužnog lika, Gogoi, sa hrpom problema koje tegle kroz celokupnu svoju istoriju; bilo da su to nacionalni, revolucionarni ili čisto politikanski, ne daj bože životni; pri tome se na neke bukvalno popišaju, dok za druge čekaju da rešenje padne s neba.

Žive u strahu od državnih nameta, poreza hrleći u zavodljivi zagrljaj povoljnih bankarskih kredita (tu klovnovi citiraju slogane najpoznatijih srpskih banaka). Suočavamo se s jednom negativnom utopijom, tako prepoznatljivom, koja se bavi odnosom vlasti i umetnosti, njihovim mestom u društvu, angažovanosti ili pasivnosti kao oblika delovanja pojedinca u zajednici.

Narodno pozorište Sombor gostovalo je u nedelju, 4. decembra na Velikoj sceni (19:30) Narodnog pozorišta Beograd. U ovom komadu bave se našom neveselom svakodnevnicom, a onda iznenada i poprilično brutalno svetla se pale, nismo više u sigurnom mraku.

U XIV veku, na vlastelinskom imanju ugarske porodice Cobor, razvilo se mestašce, koje je tada bilo u vlasništvu plemića Cobor Sent-Mihalja. Po njemu je i današnje naselje dobilo ime. U njemu je povremeno zasedala Skupština Bodroške županije. Godine 1541. grad okupiraju Turci, koji ga dve godine kasnije već nazivaju današnjim imenom - Sombor. Zelenilo ovog grada, bordoši, doneti su daleke 1903. iz doline Misisipija. A ispod krošnji fijaker stari luta. A žene piju vina. U tem Somboru.

Glumci, kao da im se sve ovo smučilo, pitaju nas zašto dolazimo u pozorište? Počinju sa uobičajnim razlozima, kulturne dopune, duhovne nadgradnje, radi lepšeg tena i stasa, započinju umilno, da bi sve više krirtikovali, na momente i provocirali publiku, i na kraju se bukvalno ogoleli. Ne libe se ni da zađu duboko u publiku, kako bi s njom ostvarili bolju interakciju. Publika više nije anonimna, sigurna, izbačena je iz zone komfora. Nalazi se na granici incidenta.

U ovom komadu Urban nastavlja matricu ustanovljenu u „Rodoljupcima“.

Tekstualni predložak nije nikakva dramatizacija dela, kako bi se na prvi pogled lakomisleno zaključilo, već je samo polazište, inspiracija. Komad skače s teme na temu, što me podseća na festivale vina gde mešam belo i crveno vino. Urban, u stilu svoje kulinarske tradicije, zakuvava svojevrsni pikantni gulaš.

Komad je u njegovom duhu, a reditelj i dramaturškinja Lata Đarmati napravili su „jednu drugu vrstu teatra-savremeni scenski diogađaj“. Pisac, Janoš Hercog, obraća nam se, bukvalno, iz mrtvačkog kovčega.

I ko su te guske, a ko vukovi i ko s njima opšti, a ko ih jaše? Dolazimo do zaključka da je bolje uložiti u neki prosečni automobil, nego u pravljenje „tamo neke predstave“, a onda pozorišta transformisati u tržne centre ili kockarnice. Čini vam se poznat takav odnos prema kulturni našoj nasušnoj? Šta će nam, dođavola, ta kultura? Da li je u svetu u kojem živimo, opravdano sveopšte nasilje, pa što onda ne i kulturno, kulturni vandalizam?

Predstava se na više mesta prelama i menja smer, sferu interesovanja. Sve po ilustruje i pojačava sjajna, brehtovska muzika Irene Popović Dragović, songovi koji klovnovi pevaju. Red pesme, red priče-provokativno, i smišljeno da šokira, pomeri s mesta, izbaci iz ravnoteže ili letargije, polazeći od premise da publika nije glupa niti podmićena. Zato joj ova predstava nudi, podmuklo i na mala vrata, i politički nekorektne stavove.

Sjajni kostimi i scenografija, vešta igra s svetlima i dimom. Predstava kulminira nastupm anđela dobošara. Odgovor na pitanju koje predstava aktualizuje-položaj pojedinca danas i ovde, njegovih želja i htenja u konfrontaciji sa društvom i vlašću visi još uvek u vazduhu. I to ne samo metaforično.