уторак, 06. децембар 2016.

Leni u Bitef teatru




Ova predstava problematizuje značaj i ulogu umetnika u nekim društveno-istorijskim zbivanjima, analizira njihovu odgovornost za učinjeno. Posle većih društvenih potresa i ratova, provuku se političari koji menjaju ideologije kao kameleon boje (osim onih najisturenijih, najeksponiranijih), generali promene države i zastave uspešnije nego gaće, aboliraju se službenici, vodoinstalateri i pekari, ali ko da oprosti tim vražijim umetnicima?

Koji ih je đavo terao da služe režimu i da ga veličaju?


Ovakva tvrdnja gde se umetnosti daje preveliki značaj, naime da ona može da ključno i presudno utiče na društveno-istorijska zbivanja svakako godi, ali je  preuveličana. Pikasova „Genika“ nije zaustavila naciste. Kako je Bulgakov stvarao u doba Saljinove strahovlade?

U čemi je razlika Korbizjea i Špera, a u čemi sličnosti? Ponuđeni odgovori: ideologija, estetika... Markes nije uspeo da suzbije siromaštvo i korumpiranost u Latinskoj Americi. O Moraviji, Sartru i Remarku da i ne govorimo. Retki su ljudski uzleti, poput čuvenog Zolinog „Optužujem“ (J’accuse) pisma francuskom predsedniku Feliksu Foreu, 1898. godine, u punom jeku Drajfusove afere koji je dao pozitivne rezultate.



Ako uzmemo u odbranu Leni Rifenštal, upitaćemo se zar neko stvarno veruje da je tim usijanim glavama u kožnim gaćama koji su ispijali pivo pamet pomutila jedna Nemica sa svojim filmom? A ostala je verna svojoj estetici do afričkih plemena i ribica iz okeana. Neki joj i ovo stavljaju na dušu. No, krenimo otpočetka. 

 
Leni Rifenštal (Leni Riefenstahl) bila je nemačka plesačica, glumica, fotograf, filmski režiser i producent. U stoprvoj godini života umrla je 8. septembra, uveče, u svojoj kući u Bavarskoj. Slavljena i osporavana do prezrenja, Rifenštalova je uz minista propagande trećeg Rajha Jozef Gebelsa, hteli to mnogi da priznaju ili ne, udarila temelje modernog marketinga i advertajzinga. S malom razlikom, što se ta delatnost u njeno vreme, bez skrivanja, nazivala propaganda:  

„Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina!“



Rođena je 22. avgusta 1902. godine u Berlinu kao Helena Berta Amelija Rifenštal, i za njenog života svet se promenio stotinu puta. Počela je kao filmska glumica, a svoj prvi glumačko-rediteljski vrhunac doseći će u filmu Plava svetlost“ (1932). 


Ipak, dva filma koja će odrediti njenu sudbinu bićeTrijumf volje“ (Triumph des Willens), u kom je prvi put demonstrirala moć pokretnih slika snimajući kongres Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije u Nirnbergu 1934. i „Olimpija, festival nacija“ (1938, Olympia, Festder Völker), snimljen na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.

Prvom je ime podario sam firer, zadivljen kako je mlada Frau ovekovečila nacističku ideologiju i estetiku. Mladost i borbenost, monumentalnost i fidijevske figure ljudskih tela, igre svetla i senki u kojima se uz lik velikog vođe pomalja Sunce, masovna histerija gomile, nepregledne kolone utegnutih uniformi sve to se našlo u ovom fllmu koji je trebao da veliča jednu novu, jaku Nemačku. 


Drugi film je, slično ali ne i istovetno, eklatantan primer estetskog poimanja ljudskog tela i pokreta, građen na grčkim antičkim standardima. Rifenštalova je prva  primenila revolucionarne tehnike u snimanju sportskih događanja, kao što je postavljanje kamere na šine kako bi se to upečatljivije pratilo kretanje sportista. Stoga je i nagrađena na festivalu u Veneciji 1935. i na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.  


Britanski časopis "Time" svrstao ju je među „najuticajnije i najimpresivnije umetnike XX veka". Radi se svakako o kontraverznoj ličnosti. Upravo zbog svog rada, nakon II svetskog rada je  izopštena i prokažena decenijama. Postojale su, nikad dokazane, sumnje da je za potrebe snimanja masovnih scena svojih dokumentaraca koristila statiste iz koncentracionih logora, koji su nakon snimanja vraćeni natrag u logore gde im se zauvek gubi svaki trag. 


Tokom denacifikacijskog postupka u američkom okupacijskoj zoni postojalo je pet kategorija prema kojima su se razvrstavali nacistički simpatizeri i aktivisti. Entlastete je bila najniža kategorija i označavala je osobe oslobođene krivice. Sledila je  kategorija Mitläufer u koju su bivali svrstani sledbenici nacističkog režima koji nisu bili umešani u zločine i nacističku politiku. 

Sledeća je bila kategorija Minderbelastete, zatim Belastete i zaključno kategorija Hauptschuldige u koju su svrstavani zločinci najvišeg ranga. Leni je po ovoj kategorizaciji svrstana u Mitläufer.


O svojim ralozima ostanka u nacističkoj nemačkoj umela je da govori:

„U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnika." 


Spas je pronašla u fotografiji ne odričući se svoga stila i predmeta svog interesovanja. U crnoj Africi, pronašla je sudansko pleme Nubijce i tamo proživela petnaest godina. 

Rezultat tog dugotrajnog boravka je knjiga „Poslednji Nubijac“ (The Last of the Nuba. 1974.), ilustrovana sa 126 kolor fotografije pripadnika plemena koje naseljava prekrasne planine južnog Sudana. 



Mladi ljudi, bez ikakvih telesnih mana, ukazuju na odsustvo bilo kog starog ili nesavršenog tela u plemenu. Leni je na ovakve kritike uzvraćala izjavom da su se stari, ružni i kljakasti Nubijci skrivali od kamere „zbog stida". Među njenim najžešćim kritičarima bila je Susan Zontag koja je ustvrdila kako su upravo te fotografije još jedan dokaz njene "fašističke estetike". Slično stvari stoje i sa knjigom „Ljudi Kau“ (The People of Kau, 1976).
Sa 70 godina (lažno se predstavljajući da ima pedeset godina uspešno je položila ispit ronjejna), da bi 2002. godine premijerno bio prikazan njen poslednji film „Podvodne impresije“.


Vratimo se sada na dramu koja se igra u Bitef teatru. U pitanju je, uslovno govoreći, tročinka. Prvi deo predstave nastao je po drami „Leni“ slovačkih autora Valerije Šulcove i Romana Olekšaka. Zaplet je imaginaran susret koji je mogao da se desi sedamdesetih godina XX veka, kada bi se susreli Leni Rifenštal i Džoni Karson, američki TV voditelja i komičar. Ovakva pretpostavka nije bez utemeljenja, već je suštinska i nameće neka pitanja; u smislu sličnosti i razlika između nemačkog i američkog shvatanja uticaja na publiku. Američka je ideologija, suptilnija, podmuklija, uvijena u celofan, ali se ne može deklarisati kao humana. 

Tamošnji šou programi su pravljeni po sistemu „što gore to gore“. Sam šou ima svoje uspone i padove i neophodne dramaturške napetosti, i ako mene pitate ja bih tu ovaj komad i okončao. Sasvim je dovoljno za jednu dobru, čak odličnu dramu. Ona dva apenda (čina) priliče joj kao „piletu sise“. 


Život i delo Leni Rifenštal  svakako pokreće brojna pitanja aktuelna u današnjem vemenu: odnos umetnosti i propagande, odgovornosti i manipulativnosti umetnika, moći i snage medija u procesu formiranju političkih stavova gledalaca. Ko je rekao CNN?

Da li se umetnost može odvojiti od ideologije? Treba li i sme li da joj služi? Ideologija, ma kakva bila, po difoltu, podleže vremenskoj degeneraciji. Takav je život, takva je ljudska priroda. 


Kako razlikujemo dobro i zlo kada su u pitanju istorijski procesi i političke ideje u trenutku kada se istorija tek događa? Da je snimala američku vojsku Leni bi bila  slavljena doveka. U njenom slučaju bitno je šta su uniforme koje je veličala činile i da su te uniforme poražene u ratu. Da li je njen čin umetničko delo ili slavljenje zla? Zar svi nismo nemi svedoci masovne proizvodnje dirigovane umetnosti sa oročenim stavovima, proračunatim kadrovima i zlokobnim usmerenjima?

Da li je lepota povezana sa idejom dobra ili estetski fenomen egzistira izvan i mimo etičke komponente? 




Da li je svaki umetnički čin nužno i politički čin? Setimo se srpskog crnog filmskog talasa (Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Lazar Stojanović, Želimir Žilnik, Saša Petrović...).

Da je lik Leni Rifenštal sinergija paradigmi lepote i zla? Zašto je umetnik metafora društvenog motala i svesti? Zašto mu je udeljeno da bude nepogrešiv, bezgrešan, kad je ipak samo čovek? Da li zato što su umetnici naivni, delimično sujetni i tako željni pažnje publike?


 
Njen najveći greh je to što je bila tako uspešna u onom što je radila i što je to radila neponovljivo, inovativno. Oprašta se tako nuklearnim fizičarima koji su uhljebljenje pronašli i na istoku i na zapadu, farmaceutskim kućama koji su gasom snabdevale koncetracione logore, Hugo Bosu što su mu najuspešnije modne kolekcije nosili SS (Schützstaffel) manekeni. 

Da Leni nije imala toliko talenta lakše bi joj oprostili. Ovako, odskače od proseka a to uvek ima svoje kritičare i grobare. Svi smo odgovorni za svoje postupke, neko više, neko manje, a neko nikako. 

Da li ćemo Stevu Žigona pamtiti po Hamletu ili političkim stavovima koje je zagovarao ne zaboravljajući da je u Dahau nosio broj 61.185? Da li Ljubišu Ristića determiniše pozorišni učinak ili pripadanje zloglasnom JUL-u? Jer, neki poput Geteovog Fausta dušu prodaju đavolu za slavu ili puko preživljavanje. Ako se osvrnemo unazad, mnogi umetnici su imali, u najmanju ruku, sumnjive mecene. 


Žanka Stokić (1887. - 1947.), čuvena srpska glumica, tokom okupacije je učestvovala u programima radio-stanica koje su bile pod nemačkom upravom, u emisiji „Šareno popodne“, kao i estradnim pozorištima „Veseljaci“ i „Centrala za humor“. Komunističke, posleratne vlasti optuživali su je za širenje optimizma u “novom poretku”. Žanka je za vreme saslušanja pred sudom objašnjavala da je težak dijabetičar, da do insulina nije mogla da dođe zbog nestašice lekova, te da joj je novac bio potreban da ga nabavi na crnom tržištu. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Kazna je bila i društveno korisni rad, te joj je dodeljeno da čisti ulice. Ništa joj nije pomoglo što je tokom opkupacije u svom stanu skrivala Koču Popovića i ostale pripadnike pokreta otpora. 

Osvrnimo se i na čuveni Apel srpskom narodu koji je na početku II svetskog rata sačinila kvislinška vlast u Beogradu, a koju su odbil da potpišu, između ostalih, Ivo Andrić, Miloš N. Đurić, Isidora Sekulić i Milivoje Kostić. Potpisali su ga pak: Toma Rosandić, Petar Konjović, dr. Velizar Janković, Milan Kašanin, dr. Milutin Milanković i dr. Ivan Đaja. Ostala je poznata epizoda sa profesorom Milošem N. Đurićem (1892. – 1967.), koji je na nagovor Miloja Milojevića, uglednog profesora i kompozitora da ipak potpiše Apel, odgovorio rečima: 

„Lako je tebi, ti u diple sviraš, ali ja predajem etiku!“

Pitanje je da li je neko u datim uslovima bio kreator, statista ili žrtva. Pitanje je šta je pojedinac u stanju da uradi kad svet oko njega poludi. Gde je danas pobuna? Ono malo što se pobunilo doživelo je neveselu sudbinu (Snouden, Asanž...). Uvek lako odmeravamo kaznu drugima. Sa mnogo navijačke strasti. A treba biti obazriv i uzeti sve u obzir. Danas se raspravlja o odgovornosti predsednika vlade u okupiranoj Srbiji Milana Nedića (1878. — 1946.). Srpska akademija nauka i umetnosti ga je uvrstila u svoj spisak sto najznamenitijih Srba. Ako je iko mogao da ga odbrani bio je to svakako Bata Stojković u čuvenoj predstavi ”Đeneral Milan Nedić” Siniše Kovačevića, a u režiji  Aleksandra Lalića.


Vratimo se, mada nevoljno, na drugi deo predstave. Nastao je po eseju „Fascinantni fašizam“ Suzan Zontag iz 1994, koji je čuvena autorka napisala upravo povodom medijske rehabilitacije Leni Rifenštal. Kao što rekoh, već je prvi deo rekao sve što je trebalo. Nešto više, kao ovo, sugeriše mi na naknadno tumačenje za one ograničenije, na nametanje stava i mišljenja.
 
Katarina Marković, efektna u svom govoru, svojevrsnom suđenju Rifenštalovoj, njen je kostim u najboljoj tradiciji naci šnajdera, suvereno izgovara test, kao deo nekog grandioznog političkog mitinga. Kakogod, o ovom aneksu sama autorka kaže:

„Dramatizovala sam taj esej jer mislim da nas se duboko tiče. U njemu se govori upravo o načinu na koji liberalna društva rehabilituju ozloglašene ličnosti, i sa kojim ciljem. Zašto nacistička prošlost prestaje da bude bitna. Kako rehabilitacijom jedne ličnosti rehabilitujete fašizam kao takav. Kako nam se pred vlastitim očima preoblikuje istorija. Demaskira mehanizme koji pokazuju da fašizam nije sišao sa realne životne scene okončanjem Drugog svetskog rata."


Dolazimo i do trećeg dela koji čini film (režija Nikola Ljuca-„Vlažnost“) u kome o fenomenu Leni, pitanju odnosa umetnika i političkih moćnika, odgovornosti govore: Lazar Stojanović („Plasticni Isus“), Mila Turajlić („Cinema Komunisto“) i Srđan Dragojević (režiser „Mi nismo anđeli“, „Rane“, „Lepa sela lepo gore“, „Parada“, „Atomski zdesna“, istaknuti član SPS-a). Neki relevantni, neki iritantni. 

Svi oni koji su živeli u vremenima bivše državne zajednice i socijalizma videće slične filmske standarde sa njenim delom. Njeni estetski standardi bili su i globalno prihvaćeni i korišćeni. Pa cela ideja Neue Slowenische Kunsta i Laibacha inspirisana je totalitarnim ideologijama.
Leni je sahranjena u Minhenu. Povodom njene smrti britanski The Independent je napisao: 

"Mišljena će biti podijeljena između onih koji je vide kao mladu, nadarenu i ambicioznu ženu uhvaćenu u plimi događaja koje ne razume u potpunosti i onih koji veruju da je bila hladan oprtunistički propagandista koji se udružio s nacistima.“ 

U knjizi „Priča o filmu“ (The Story of Film) Mark Kusins će ustvrditi: 

„Uz Orsona Velsa i Alfreda Hičkoka, Leni Rifenštal je tehnički najtaletovanija redateljka zapadnog filma njenog doba." 

Njen biograf Jirgen Trimborn brani je rečima: 

"Imala je neponovljivu karijeru, ali je istovremeno bila izvaredna glumica. Istorija će joj oprostiti!“

Moj lični stav je da umetnici treba da se klone politike. Da podržavaju  progres to je u redu. Ali, šta će močvara nekom ko već ima čitav univerzum? Ali, umetnici su u dubini duše velika deca. Zaigraju se. Ponesu ih svetla pozornice i pažnja javnosti. Samo smrt je jedno na pozornici herojska i teatralna. Tamo su samo ljubavi tragične. Zato je to mesto gde vlada magija. A ona, često, nema mnogo veze sa realnošću.

U predstavi glume Vladica Milosavljević (Leni), Goran Jevtić (Karson), Branka Petrić (Berta), Nenad Haraković (Horst Ketner), Katarina Marković (Susan Sontag).

Jevtić uvredliv i briljanan, neophodno ljigav u ulozi američke kapriciozne šou zvezde. Vladica jaka, a opet slaba u građenju lika osporavane žene umetnika. Dobijam utisak da mnogo slabije brani Leni, nego što to čuni s „Marksom iz Sohoa“.  No, njen učinak je ipak impresivnan. Branka se bukvalno podvukla pod kožu fanatičnih pristalica neke ideologije, slepih za stvarnost, onih koji ništa ne znaju, a veruju i ne žele da znaju šta se oko njih dešava. Spremni su da aboliraju i najgore krvnike. Te bezimene pristalice održavaju neki režim na vlasti, bez trunke empatije prema stradalnicima, žrtvama, oni kroje istoriju, a na kraju se izvuku bez ikakve osude. A kad nema osude onda kod takvih nema ni osećaja krivice. 

Ako film prihvatimo kao veliku iluziju, projekciju mogućeg i željenog, umetničko maštanje može li se onda filmadžija pozvati na odgovornost? Sve se ipak krije u kontekstu.

Režija: Tatjana Mandić Rigonat
Prevod drame na srpski: Elio Rigonat
Sravnjivanje srpskog prevoda sa slovačkim originalom, korektura i lektura: Stefana Paunović Rodić
Asistent scenograf: Branko Cvijić
Kostimograf: Nataša Šarić
Dizajn tona: Zoran Jerković
Filmski / video material: Nikola Ljuca
Montaža filmskog / video materijala: Nataša Damnjanović
Dizajn plakata: Aleksandar Baćić
Fotografija: Tamara Antonović
Organizacija: Bisenija Mrdaković, Mina Korać
Izvršna produkcija: Jovana Janjić
Koordinacija projekta: Vesna Bogunović
PR i protokol: Slavica Hinić i Katarina Despotović
Suflerka: Jelena Halupa
Šef tehnike: Ljubomir Radivojević
Majstor svetla: Dragan Đurković, Igor Milenković
Majstor tona: Miroljub Vladić, Jugoslav Hadžić
Inspicijent: Maja Jovanović
Garderober: Marta Narančić
KOPRODUKCIJA: BITEF teatar, Kulturni centar Pančevo, Akademija umetnosti Beograd
Predstava se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, grada Beograda i Ambasade Republike Slovačke u Republici Srbiji

Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka, stalna članica ansambla Drama Narodnog pozorišta u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača. Obavljala je funkciju selektora Sterijinog pozorja 2008. godine. Od 1. decembra 2008. do 4. januara 2010. godine bila je direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U periodu od 2010. – 2014. godine obavljala je funkciju selektora Međunarodnog festivala mediteranskog pozorišta „Purgatorije“ u Tivtu.

Pozorišne režije:

    ,,Lovely Rita” T. Braš – SKC
    ,,Gospođica Julija” A. Strindberg – Atelje 212
    „Urnebesna tragedija” D. Kovačevića – Narodno pozorište „Sterija“ Vršac
    ,,Lolita” V. Nabokov – BITEF teatar
    ,,Ljubavi Džordža Vašingtona” M. Gavran – Atelje 212
    ,,Bergmanova sonata” I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu
    ,,Talula” J. Strajn – BELEF
    ,,Čovek slučajnosti” J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu
    ,,Sabrane priče” D. Margulis – Atelje 212
    ,,Uho, grlo, nož” V. Rudan – Atelje 212
    ,,Mrtve duše” O. Bogajeva – Narodno pozoriše u Somboru
    „Terasa” J. Hristića – Jugoslovensko dramsko pozorište
    „Ledeni svitac” V. Radomana – Madlenianum
    „Kiseonik” I. Viripajeva – Belef / Jugoslovensko dramsko pozorište
    „Sudija” V. Moberga – Narodno pozorište u Beogradu
    „Ljubavno pismo“ F. Arabala – BITEF festival / Servantes
    „Hitler i Hitler”– Atelje 212
    „Seksualne neuroze naših roditelja” L. Berfusa – Narodno pozorište u Beogradu

Нема коментара:

Постави коментар