среда, 13. март 2019.

PRED ZKM PREMIJERU AJHMAN U JERUSALIMU- REKONSTRUKCIJA BANALNOSTI ZLA




Povodom premijere predstave AJHMAN U JERUSALIMU autora Jerneja Lorencija, u petak, 22. martra 2019. u 20 sati  u Zagrebačkom kazalištu mladih dramaturg- suradnik Tomislav Zajec se osvrnuo na predstavu.

Glume: Katarina Bistrović Darvaš, Dado Ćosić, Frano Mašković, Mia Melcher, Pjer Meničanin, Rakan Rushaidat, Lucija Šerbedžija, Vedran Živolić

Fotografije: Marko Ercegović

Grafički dizajn plakata: Antonio Dolić




„Ako osnovne elemente nekog pretpostavljenog sudskog procesa počnemo pomnije da posmatramo izvan uobičajenog tematiziranja njegovog sadržaja te pažnju pre svega usmerimo na formu i strukturu, dakle na konstitutivne elemente od kojih se sastoji, a zatim i na unutarašnje sile koje služe kreiranju temeljnih odnosa snage ili razlikovanju statusa moći među akterima, tad bez dileme ulazimo u prostor izvedbe.

Takve je nedvojbene inscenacije suđenja ratnom zločincu Adolfu Ajhman održanom 1961. godine u Jerusalimu bila svesna i nemačka filozofkinja Hana Arendt, u trenucima u kojima je izvještavala sa samog procesa, a na kojem je i smislila tezu o banalnosti zla, koja ju je posle proslavila u filozofiji, ali i mnogo šire od toga.

Upravo je tom činjenicom na neki način otvoren i veoma širok poligon za različita tumačenja te sintagme, kojom je Arendt, posmatrajući strogo birokratsku narav svojeg subjekta, od teze o radikalnosti zla veoma brzo dospela do njegove banalnosti, ocenivši pritom da samom procepu zla zapravo uvek i nužno nedostaje dubina, što ga i ostavlja na jasno vidljivoj, ali zbog toga i toliko teško pojmljivoj površini običnosti.

No Arendt i njezina misao za Jerneja Lorencija i njegovu autorsku ekipu tek su polazište u istraživanju uz koje se neminovno vežu, kao na kraju i uz njene filozofske postavke, kako istorijske činjenice, sociološki i filozofski zapisi, lični uvidi izvođača tako i svima prepoznatljivi elementi popularne kulture, a sve u pokušaju racionalizacije, onda i kontekstualizacije zla i njegovih stvarnih posedica. U tom smislu ova predstava čini široku gestu s pomoću različitih medija, od dokumentarnog filma Potpuno uništenje Klaudia Lancmana, preko Karla Jaspersa predavanja objedinjenih u studiji Pitanje krivice, ili romana Koža Kurcia Malaparte, pa sve do igranog filma Suđenje u Nirnbergu reditelja Stanlija Kramera.

Ti raznorodni pogledi na tematiziranje zla putem prepoznavanja i ustanovljivanja elemenata suđenja kao pozorišnog čina svojom unutarašnjom dinamikom pažnju fokusira pre svega na pojedinca. Na kvadrat ličnog prostora, na pojedinačno telo, na individualno iskustvo, na pojedinačni iskaz, na neponovljivost doživljaja. Tom je uskom usmerenošću na pojedinačno zapravo jedino logično napraviti  otklon i od totalitarnog sistema, čime se omogućava pitanje koje je bez dileme temeljno, a koje traži odgovornost za učinjeno.

Naime, tek nakon što se uspeju zaobići poluge koje omogućuju totalitarizam, poput poslušnosti ili straha, moguće je i pojedincu reći da nije suvišan, da je važan, da je njegov iskaz jedinstven, a njegovo proživljeno iskustvo prepoznato kao vredno. Tek je u tom trenutku moguće izaći i iz prostora institucionaliziranosti zla, pri čemu ono postaje delom stvarne lične odgovornosti. U tom smislu i telo kao kvadrat kože, na način na koji se to uspostavlja u ovoj predstavi, može iznova postati živi svedok. Kao što se, analogno tomu, tek u tom trenutku i osoba koja je to telo svela na kvadrat kože može zaista pozvati na odgovornosti.

Svaki postupak rekonstrukcije nužno traži svoj kontekst u kojem ga je moguće dodatno istražiti i objasniti. U suprotnom slučaju, svako je zlo kao i svako dobro zapravo podjednako banalno i rašireno. Tek u trenutku u kojem smo spremni da prepoznamo čije sve strahove zaista nosimo u sebi možemo da pokušamo da se nosimo s najtežim, sopstvenim strahom.

Ova predstava teži upravo tome; propitivanjem elemenata koji čine povesni događaj s tako razornim posledicama poput holokausta, kao i svih pojmovnih slojeva koji su mu pridodani s vremenom, ona izvedbenom rekonstrukcijom nekalkulantski urezuje u duboki usek potpuno netaknut zlom na način na koji ga opisuje Hana Arendt, u istraživanje ličnih tuga, strahova i istina, daleko od svake pretpostavljene banalnosti.“


Нема коментара:

Постави коментар