Povodom premijere predstave AJHMAN U JERUSALIMU autora
Jerneja Lorencija, u petak, 22. martra 2019. u 20 sati u Zagrebačkom kazalištu mladih dramaturg-
suradnik Tomislav Zajec se osvrnuo na predstavu.
Glume: Katarina Bistrović Darvaš, Dado Ćosić, Frano
Mašković, Mia Melcher, Pjer Meničanin, Rakan Rushaidat, Lucija Šerbedžija,
Vedran Živolić
Fotografije: Marko Ercegović
Grafički dizajn plakata: Antonio Dolić
„Ako osnovne elemente nekog pretpostavljenog sudskog
procesa počnemo pomnije da posmatramo izvan uobičajenog tematiziranja njegovog
sadržaja te pažnju
pre svega usmerimo na formu i
strukturu, dakle na konstitutivne elemente od kojih se sastoji, a zatim i na
unutarašnje sile koje služe kreiranju temeljnih odnosa snage ili razlikovanju
statusa moći među akterima, tad bez dileme ulazimo u prostor izvedbe.
Takve je nedvojbene inscenacije suđenja ratnom
zločincu Adolfu Ajhman održanom 1961. godine u Jerusalimu bila svesna i nemačka
filozofkinja Hana Arendt, u trenucima u kojima je izvještavala sa samog
procesa, a na kojem je i smislila tezu o banalnosti zla, koja ju je posle proslavila
u filozofiji, ali i mnogo šire od toga.
Upravo je tom činjenicom na neki način otvoren i veoma
širok poligon za različita tumačenja te sintagme, kojom je Arendt, posmatrajući
strogo birokratsku narav svojeg subjekta, od teze o radikalnosti zla veoma brzo
dospela do njegove banalnosti, ocenivši pritom da samom procepu zla zapravo uvek
i nužno nedostaje dubina, što ga i ostavlja na jasno vidljivoj, ali zbog toga i
toliko teško pojmljivoj površini običnosti.
No Arendt i njezina misao za Jerneja Lorencija i
njegovu autorsku ekipu tek su polazište u istraživanju uz koje se neminovno
vežu, kao na kraju i uz njene filozofske postavke, kako istorijske činjenice,
sociološki i filozofski zapisi, lični uvidi izvođača tako i svima
prepoznatljivi elementi popularne kulture, a sve u pokušaju racionalizacije,
onda i kontekstualizacije zla i njegovih stvarnih posedica. U tom smislu ova
predstava čini široku gestu s pomoću različitih medija, od dokumentarnog filma Potpuno uništenje Klaudia Lancmana,
preko Karla Jaspersa predavanja objedinjenih u studiji Pitanje krivice, ili romana Koža
Kurcia Malaparte, pa sve do igranog filma Suđenje
u Nirnbergu reditelja Stanlija Kramera.
Ti raznorodni pogledi na tematiziranje zla putem
prepoznavanja i ustanovljivanja elemenata suđenja kao pozorišnog čina svojom
unutarašnjom dinamikom pažnju fokusira pre svega na pojedinca. Na kvadrat ličnog
prostora, na pojedinačno telo, na individualno iskustvo, na pojedinačni iskaz,
na neponovljivost doživljaja. Tom je uskom usmerenošću na pojedinačno zapravo
jedino logično napraviti otklon i od
totalitarnog sistema, čime se omogućava pitanje koje je bez dileme temeljno, a
koje traži odgovornost za učinjeno.
Naime, tek nakon što se uspeju zaobići poluge koje
omogućuju totalitarizam, poput poslušnosti ili straha, moguće je i pojedincu
reći da nije suvišan, da je važan, da je njegov iskaz jedinstven, a njegovo
proživljeno iskustvo prepoznato kao vredno. Tek je u tom trenutku moguće izaći
i iz prostora institucionaliziranosti zla, pri čemu ono postaje delom stvarne lične
odgovornosti. U tom smislu i telo kao kvadrat kože, na način na koji se to
uspostavlja u ovoj predstavi, može iznova postati živi svedok. Kao što se,
analogno tomu, tek u tom trenutku i osoba koja je to telo svela na kvadrat kože
može zaista pozvati na odgovornosti.
Svaki postupak rekonstrukcije nužno traži svoj
kontekst u kojem ga je moguće dodatno istražiti i objasniti. U suprotnom
slučaju, svako je zlo kao i svako dobro zapravo podjednako banalno i rašireno.
Tek u trenutku u kojem smo spremni da prepoznamo čije sve strahove zaista
nosimo u sebi možemo da pokušamo da se nosimo s najtežim, sopstvenim strahom.
Ova predstava teži upravo tome; propitivanjem
elemenata koji čine povesni događaj s tako razornim posledicama poput
holokausta, kao i svih pojmovnih slojeva koji su mu pridodani s vremenom, ona
izvedbenom rekonstrukcijom nekalkulantski urezuje u duboki usek potpuno
netaknut zlom na način na koji ga opisuje Hana Arendt, u istraživanje ličnih tuga,
strahova i istina, daleko od svake pretpostavljene banalnosti.“
Нема коментара:
Постави коментар