KulturniK: Ljudi od voska u JDP-u

петак, 1. јун 2018.

Ljudi od voska u JDP-u

„Jebeš dramu u kojoj se niko ne prepozna!“

LJUDI OD VOSKA: Dramski triptih Mate Matišića se na sceni ispostavlja kao ansambl predstava koja inspiraciju pronalazi u autobiografskim podacima, meša stvarnost i fikciju i igra se se s medijskim tračevima oličenim u bombastičnim, senzacionalističkim naslovima.

U žižu svog interesovanja pisac stavlja društvo ogezlo u bolu i patnji, ljude nesavršene i nesreće, za šta su sami ponajviše zaslužni, tipičnim hrvatskim gorko-slatkim humorom progovara o regionu koji se podelio, a zadržao zajednički jad i muku, preispituje porodične i rođačke odnose, vrši dubinsku i sveobuhvanu psihoanalizu našeg vremena i našeg mentaliteta, na šta smo sve spremni, da li se kajemo i kakav udeo u tome ima vera i moral. Negde na polovini ovog dubokog i potresnog ogledala naše zbilje, provlače mi se nesvesne asocijacije na „Lovca na jelene“.

OBOŽAVATELJKA: U prvoj priči, urbanoj tragikomediji, susrećemo se sa posledicamam razuzdanog Viktora, rok zvezde osamdesetih. Iznenada se pojavljujeJevresa, žena iz Beograda poreklom iz Pirota i evocira uspomene iz Unionove sobe 206, koje su se materijalizovale u jednom detetu. Koje je odraslo u problematičnog mladića kojeg po zlu znaju svi u regionu.

Ksenija Marinković kao Jevresa Todorović, grupi devojka i alkoholičarka koja korene vuče iz Pirota, ali joj govor više vuče na crnogorski dijalekt. Još jedna tipična i briljantna njena uloga. Luka Dragić, u liku Nemanje, srpskog delikventa, porno glumca i sina je oživljen šablon žestokih momaka s beogradskog asfalta. Bahat, ubedljiv i pomalo infatilno-romantičan.

PRVI MUSLIMAN U SELU: Sledeća epizoda vodi nas u piščevo rodno mesto, Ričice, u trošnu roditeljsku kuću, među ponosne i razjebane gorštake, gde je grubost i okrutnost sastavni deo gostoljubivosti, u teroar nalik na antičku tragediju, gde posledice ratova i tranzicije, kao i oduvek rešavaju švercom, sada su to droga i ugovorene mlade.

Konzervativna, licemerna sredina, bratovski odnosi (dođeš mi -dođem ti) erodira društveno-hrišćanski moral i otvara ponore tinejdžerskim umrlicama usled predoziranja. A mladih je sve manje, te se mlade uvoze s istoka.

U ovom delu Siniša Popović se saživljava sa ulogom udovca Nikole. Bojan Navojec vešto koristeći scenska sredstva dočarava nam lik tajkuna Joze, Alen Šalinović je lokalni političar Marinko, da bi kao šlag na tortu došla dva mlađana dalmatinska razmetljivca; Silvio Vovk (Mićun) i Kristijan Potočki (Dule).

Jelena Perčin je sugestivna u ulozi tržišne mlade, prestravljene i potuljene. Mladoženja Ivan Glowatzky (Jura) u invalidskim kolicima je onaj koji preuzima vođstvo kada deluje da su svi sišli s uma. Na način kako se to već rešava na ovim prostorima, a koji ima maleni otklon od zakona.

„Zato, ako već razlažeš i raskrinkavaš tuđu porodicu, onda pokaži i svoju.“

ISPOD PERIKE: Treći deo ove drame je za hrvatsku javnost bio najproblematičniji, jer preispituje korišćenje zbilje u umetnosti. Ubacujući detalje iz sopstvenog života autor analizira kako se deca usvajaju, kako funcioniše starateljstvo, osvrćući se na odnos roditelja i dece, odnos prema životu i podmuklim bolestima, manipulacije i okruitnosti, kritikujući neke stvarne likove, kao samožive, bezosećajne i manipulativne, te dečije traume definišići kao njihovu posledicu. Tu je odnos deteta i majke, trudnoća u poodmaklim godinama, a nad svim tim dilemama visi perika kao nekakav pandan lobanji u Hamletovoj ruci.

Javnost je najviše reagovala na aluziju usvajanja dece i tajni koje ono krije. Naime, Matošić je usvojio decu pokojnog redatelja Krste Papića. Prvobitno proglašavan za svetca zbog ovog plemenitog čina, a sada s oviom dramom razapet na krt, kako bi napravio balans, zaranja i u svoje iskustvo i obračunava se sa svojim manama. Tako dobijamo snažnu kritiku rastakanja gradskog društvenog miljea i robovanja savremenom načinu života, koja poput dinamita diže u vazduh i baca u blato, porodicu, tu osnovnu ćeliju svakog društva.

Kada smo kod ovog dela, njime suvereno vlada Alma Prica kao Jasna, pozerka, psihijatar na samrti. Hladna i proračunata, pomirena sa svojom sudbinom, jedini joj je zadatak da, poput kućnog ljubimca, udomi ćerku.

Ludi od voska, su ljudi ranjivi, sačinjeni od materije koja ima tačku topljenja, koja gori i koja dogoreva, koja slavi ali i koja žali. Koja oličava život sa svim njegovim izazovima, radostima, patnjama i raspoloženjima.

Goran Grgić u glavnoj roli Viktora je samouveren i ranjiv, opstaje uprkos napadima sa svih strana, ne ulazeći, naizgled u dubinu dešavanja, nego pokušavajući da provi kako ga životni tok vodi. Staloženo i dosledno, stepenasto gradi lik i podgrevajući svoje demone.

Ana Begić u ulozi Ane, piščeve supruge, je odmerena, racionalna i odmerena, kormilar koji vodi ovaj bračni par po životnom moru u svim vremenskim prilikama i neprilikama, da bi tek u raspletu pontirala.

MATE MATUŠIĆ, muzičar i dramski pisac rođen je u Ričicama pokraj Imotskog, 17. januara 1965. godine. Po očevoj želji završio je pravni fakultet ali se pravom nije bavio, osim kroz svoj dramski rad. Beogradska publika mogla je da na FESTu odgleda film Vinka Brešana pisan prema njegom delu „Sveštenikova deca“. Predaje na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu i urednik je Dramskog programa Hrvatskog radija. Dobitnik je niza Nagrada za drame i scenarije koje su režirali redItelji poput Dalibora Matanića ("Fine mrtve djevojke"), Krste Papića ("Život sa stricem", "Kad mrtvi zapjevaju"), Vinka Brešana ("Nije kraj", "Svećenikova djeca") i Antona A. Ostojića ("Ničiji sin").