петак, 06. јануар 2017.

Arpad Kun - Srećni sever



„Suviše kasno sam shvatio da strah od smrti sužava moj život.“

Junak onog raskošnog romana Eme Bilion na prvi pogled je nepopravljivi autsajder. On je stranac, ne samo u rodnoj Africi ili Evropi već i u sopstvenom telu. U Africi je belac, a u Francuskoj i Norveškoj Afrikanac. Čovek koji je u svojoj krvi ujedinio različite rase usled stalnih migracija predaka izgubio se tražeći se. Kako da uopšte definiše sopstveni identitet i gde da se skrasi, a da bude prihvaćen? Onakav kakav baš jeste. 

Eme Bilion nije imaginarni lik. U Africi je proveo 38 godina života radeći u francuskoj bolnici i pomažući u norveškoj luterijanskoj crkvi. Tamo je prevodio religijske tekstove i molitve iako sam nije vernik. On je poliglota. U vreloj Africi  u kojoj odvajkada vlada magija i praznoverje, a na ruševinama kolonijalne domincije rađaju se revolucije i haraju različite bande. Uz pomoć bujne mašte i prigodne literature putuje Evropom, sve dok ga nesvakidašnja znamenja (orginalna francuska krštenica, pozivno pismo pronađeno na pijaci, vest o očevoj smrti...) ne povedu od beninskog prebivališta, preko kratkotrajne stanke u Bordou do dalekog norveškog severa. 


Jednog vrelog dana, Eme Bilion je ugledao svog davno preminulog oca kako korača prema njemu s foto-aparatom i kacigom u ruci, a potom tone u zemlju. U zemlji gde je i nošenje kaciga samo po sebi svojevrsna čarolija. Upliv magije u svakodnevicu Emeovog rodnog Benina nije uopšte neobičan, pogotovo kada se ispostavi da je on potomak afričkog vrača. No, nije sve tako jednostavno, začkoljica je u tome što se duhovi tamo vrlo retko pojavljuju lično, još ređe usred bela dana, a ponajmanje na benzinskoj pumpi!

„Moj otac je izgledao kao belac. Mada ni on nije bio čist belac, već polutan.

Ali ona druga boja koja se u njemu pomešala nije bila tamnocrna, kao u mom slučaju, već žuta, što je njegovom tenu dalo nijansu svetlosmeđeg.“ 

Njegov otac bio je plod ljubavne veze Vijetnamke i francuskog majora, hugenota. Testamentom mu je ostavio svoje dugove. 


Čudesni događaji pratiće junaka i na ledenom tlu Severa, toj zemlji rezervisanih, hladnih i odmerenih ljudi. Tamo na osnovu svojih teoriskih poznavanja terena postaje turistički vodič, da bi se potom skrasio  u gerontološkom centru.  I u zemlji Norveškoj, zemlji fjordova i glečera, kolevci depresije, misteriozno nestaju ovce poput onih iz romana „Sve ptice pevaju" darovite britanske autorke Ivi Vajld. No, vratimo se avanturama našeg junaka u carstvu demencije i iščekivanja nadolazeće smrti. Tamo naravno dospeva kao dopuna osoblja, a ne kao korisnik usluga. 

Upoznaje Gretu Mundal, lepu ženu njegovih godina, korisnicu kućne nege, koja se otežano kreće usled Sinjakovog sindroma, vrlo retke anomalije pri razvoju skeleta. Kao posledica tog poznanstva, oživeće šare na tapetama, zasviraće prijatna džez muzika, biljke će šaputati, leptiri se razleteti, a u njemu će se probuditi do tada uspavana čula.  

I dok su afričke žene kod njega izazivale panični strah i neodoljivu želju za bekstvom, dolaskom u Evropu konstatuje da se i po tom pitanju dosta promenio. Možda ga je okuražila njihova severnjačka suzdržanost, za razliku od afričke spontanosti i neposrednosti. 

„Golo žensko telo do tada mi je bilo kao svako drugo telo s kojima sam se sretao tokom svog rada, a bilo ih je na desetine. U njemu sam video ljudsku nemoć, sklonost truljenju. Vrebao sam na njemu znakove bliske smrti.  Ako bi mi i palo na pamet da bih mogao osećati žudnju za njim, obuzimla me je nelagodnost, kao da od mene očekuju nešto za šta nisam sposoban. Ali ovo nepravilno telo odjednom je zablistalo preda mnom. Ujedno privid i stvarnost, od krvi i mesa, u svoj svojoj požudnoj lepoti. Hteo sam da zaplačem, prividno je nadohvat ruke, a ipak nedostižno daleko.“

Uprkos nametnutim stereotipima o ustaljenoj lepoti Eme je pronalazi u nesavršenosti, u odstupanju od pravila. Jer, i sam je takav-spoj neočekivanog, neuobičajnog. I na sasvim neobičnom mestu, u okruženju gde život pokazuje ono svoje drugo, nepopularnije lice. Ne treba odbaciti ni pomisao da je tu neka čudna magija umešala svoje čarobne prste. Sudbonosno-opsesivna, zaštitnička, remarkovska ljubav. Ljubav, koja jeste nežna biljka, ali i žilav korov, jer se pojavi i tamo gde je najmanje očekuju. I tada poprima obrise jedne prave narodne bajke. Magične i nestvarne poput sna.


Ovaj roman suptilnog, negovanog stila snagom pripovedačkog umeća jasno konfrotira svet Zapadne Afrike i krajnjeg evropskog severa. I dok u prvom sija sunce, vlada tradicija vugu magije, verovanja koje uporište iznalaze u folkloru, Norveška je visokorazvijeno, ali emotivno hladno društvo. Ili samo tako deluje na prvi pogled? Roman aktuelne tematike u vremenima kada prisustvujemo velikim migracijama u svetu, kada dolazi do prožimanja, ali i sukobljavljanja kultura. Kada se svetovi susretnu, pomešaju i sudare. Jer, nesporazumi dolaze iz nepoznavanja i različitosti. 

„A u staračkom domu sam dobro naučio da kod Norvežana nema i moje i tvoje, nema naše, s tim nema šale.“

Gde je, uopšte, mesto našeg junaka na knjizi je da nam podari odgovor. Gde su njegove smisaone koordinate? Da li pod škrtim suncem Skandinavije? To i čini kroz ovaj topli bedeker o duši, porodici i putovanjima, kroz slikovit i upečatljiv prikaz ljudskih duhovnih stanja i unutrašnjih proživljavanja. 

Arpad Kun, nagrađivani mađarski autor rođen je 1965. u gradu Šopronu. Studirao je i diplomirao književnost i istoriju u Budimpešti (1991.), a francusku književnost u Parizu (1996.). Nevoljno je pohađao doktorske studije iz estetike i nikad nije doktorirao, takođe je sa ne previše entuzijazma predavao istoriju slikarstva, a s najmanje žara pisao je scenarije za televizijske serije. 

Jedno vreme je s nešto više volje radio kao lektor na Univerzitetu u Bordou (2003.-2005.). Objavio je tri zbirke poezije, zbirku kratkih priča i roman „Srećni Sever“. Dobitnik je značajnih nacionalnih priznanja kao što su nagrada „Jožef Atila”, „Tibor Deri” i AEGON. Sa suprugom Orši i četvoro dece (Boldi, Roza, Julika i Zolika) trenutno živi u Norveškoj,  u jednom seocetu pored fjorda, gde se bavi negom starih lica, mešanjem štrudli i prikupljanjem pečuraka. O čemu će možda napisati sledeći roman. 

Za potpuno uživanje u ovom romanu zaslužan je odličan prevod Marije Cindori  Šinković.

Нема коментара:

Постави коментар