„Suviše kasno sam shvatio da strah od smrti sužava moj život.“
Junak onog raskošnog romana Eme Bilion na prvi pogled je nepopravljivi
autsajder. On je stranac, ne samo u rodnoj Africi ili Evropi već i u sopstvenom
telu. U Africi je belac, a u Francuskoj i
Norveškoj Afrikanac. Čovek koji je u svojoj krvi ujedinio različite rase
usled stalnih migracija predaka izgubio se tražeći se. Kako da uopšte definiše
sopstveni identitet i gde da se skrasi, a da bude prihvaćen? Onakav kakav baš
jeste.
Eme Bilion nije imaginarni lik. U
Africi je proveo 38 godina života radeći u francuskoj bolnici i pomažući u
norveškoj luterijanskoj crkvi. Tamo je prevodio religijske tekstove i molitve
iako sam nije vernik. On je poliglota. U vreloj Africi u kojoj odvajkada vlada magija i praznoverje,
a na ruševinama kolonijalne domincije rađaju se revolucije i haraju različite
bande. Uz pomoć bujne mašte i prigodne literature putuje Evropom, sve dok ga nesvakidašnja
znamenja (orginalna francuska krštenica, pozivno pismo pronađeno na pijaci, vest
o očevoj smrti...) ne povedu od beninskog prebivališta, preko kratkotrajne
stanke u Bordou do dalekog norveškog severa.
Jednog vrelog dana, Eme Bilion je ugledao svog davno
preminulog oca kako korača prema njemu s foto-aparatom i kacigom u ruci, a
potom tone u zemlju. U zemlji gde je i nošenje kaciga samo po sebi svojevrsna
čarolija. Upliv magije u svakodnevicu Emeovog rodnog Benina nije uopšte
neobičan, pogotovo kada se ispostavi da je on potomak afričkog vrača. No, nije
sve tako jednostavno, začkoljica je u tome što se duhovi tamo vrlo retko
pojavljuju lično, još ređe usred bela dana, a ponajmanje na benzinskoj pumpi!
„Moj otac je izgledao kao belac.
Mada ni on nije bio čist belac, već polutan.
Ali ona druga boja koja se u
njemu pomešala nije bila tamnocrna, kao u mom slučaju, već žuta, što je
njegovom tenu dalo nijansu svetlosmeđeg.“
Njegov otac bio je plod ljubavne veze
Vijetnamke i francuskog majora, hugenota. Testamentom mu je ostavio svoje
dugove.
Čudesni događaji pratiće junaka i
na ledenom tlu Severa, toj zemlji rezervisanih, hladnih i odmerenih ljudi. Tamo
na osnovu svojih teoriskih poznavanja terena postaje turistički vodič, da bi se
potom skrasio u gerontološkom centru. I u zemlji Norveškoj, zemlji fjordova i
glečera, kolevci depresije, misteriozno nestaju ovce poput onih iz romana „Sve ptice pevaju" darovite britanske autorke Ivi Vajld.
No, vratimo se avanturama našeg junaka u carstvu demencije i iščekivanja nadolazeće
smrti. Tamo naravno dospeva kao dopuna osoblja, a ne kao korisnik usluga.
Upoznaje Gretu Mundal, lepu ženu njegovih godina, korisnicu kućne nege, koja
se otežano kreće usled Sinjakovog sindroma, vrlo retke anomalije pri razvoju
skeleta. Kao posledica tog poznanstva, oživeće šare na tapetama, zasviraće
prijatna džez muzika, biljke će šaputati, leptiri se razleteti, a u njemu će se
probuditi do tada uspavana čula.
I dok su afričke žene kod njega
izazivale panični strah i neodoljivu želju za bekstvom, dolaskom u Evropu
konstatuje da se i po tom pitanju dosta promenio. Možda ga je okuražila njihova
severnjačka suzdržanost, za razliku od afričke spontanosti i neposrednosti.
„Golo žensko telo do tada mi je
bilo kao svako drugo telo s kojima sam se sretao tokom svog rada, a bilo ih je
na desetine. U njemu sam video ljudsku nemoć, sklonost truljenju. Vrebao sam na
njemu znakove bliske smrti. Ako bi mi i
palo na pamet da bih mogao osećati žudnju za njim, obuzimla me je nelagodnost,
kao da od mene očekuju nešto za šta nisam sposoban. Ali ovo nepravilno telo
odjednom je zablistalo preda mnom. Ujedno privid i stvarnost, od krvi i mesa, u
svoj svojoj požudnoj lepoti. Hteo sam da zaplačem, prividno je nadohvat ruke, a
ipak nedostižno daleko.“
Uprkos nametnutim stereotipima o
ustaljenoj lepoti Eme je pronalazi u nesavršenosti, u odstupanju od pravila.
Jer, i sam je takav-spoj neočekivanog, neuobičajnog. I na sasvim neobičnom
mestu, u okruženju gde život pokazuje ono svoje drugo, nepopularnije lice. Ne
treba odbaciti ni pomisao da je tu neka čudna magija umešala svoje čarobne prste.
Sudbonosno-opsesivna, zaštitnička, remarkovska ljubav. Ljubav, koja jeste nežna
biljka, ali i žilav korov, jer se pojavi i tamo gde je najmanje očekuju. I tada
poprima obrise jedne prave narodne bajke. Magične i nestvarne poput sna.
Ovaj roman suptilnog, negovanog
stila snagom pripovedačkog umeća jasno konfrotira svet Zapadne Afrike i krajnjeg
evropskog severa. I dok u prvom sija sunce, vlada tradicija vugu magije,
verovanja koje uporište iznalaze u folkloru, Norveška je visokorazvijeno, ali
emotivno hladno društvo. Ili samo tako deluje na prvi pogled? Roman aktuelne tematike
u vremenima kada prisustvujemo velikim migracijama u svetu, kada dolazi do
prožimanja, ali i sukobljavljanja kultura. Kada se svetovi susretnu, pomešaju i
sudare. Jer, nesporazumi dolaze iz nepoznavanja i različitosti.
„A u staračkom domu sam dobro
naučio da kod Norvežana nema i moje i tvoje, nema naše, s tim nema šale.“
Gde je, uopšte, mesto našeg
junaka na knjizi je da nam podari odgovor. Gde su njegove smisaone koordinate? Da
li pod škrtim suncem Skandinavije? To i čini kroz ovaj topli bedeker o duši, porodici
i putovanjima, kroz slikovit i upečatljiv prikaz ljudskih duhovnih stanja i unutrašnjih
proživljavanja.
Arpad Kun, nagrađivani mađarski autor rođen je 1965. u gradu
Šopronu. Studirao je i diplomirao književnost i istoriju u Budimpešti (1991.),
a francusku književnost u Parizu (1996.). Nevoljno je pohađao doktorske studije
iz estetike i nikad nije doktorirao, takođe je sa ne previše entuzijazma
predavao istoriju slikarstva, a s najmanje žara pisao je scenarije za
televizijske serije.
Jedno vreme je s nešto više volje
radio kao lektor na Univerzitetu u Bordou (2003.-2005.). Objavio je tri zbirke
poezije, zbirku kratkih priča i roman „Srećni Sever“. Dobitnik je značajnih
nacionalnih priznanja kao što su nagrada „Jožef Atila”, „Tibor Deri” i AEGON.
Sa suprugom Orši i četvoro dece (Boldi, Roza, Julika i Zolika) trenutno živi u
Norveškoj, u jednom seocetu pored
fjorda, gde se bavi negom starih lica, mešanjem štrudli i prikupljanjem
pečuraka. O čemu će možda napisati sledeći roman.
Za potpuno uživanje u ovom romanu
zaslužan je odličan prevod Marije Cindori
Šinković.
Нема коментара:
Постави коментар