„Sporazum“ je
prvi srpski dugometražni igrani film snimljen na Kosovu i Metohiji nakon rata. Do sada je prikazan u glavnim
programima Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu, Festivala filmskog scenarija u
Vrnjačkoj Banji, festivalu u Leposaviću a ušao je u zvaničnu selekciju filmskih
festivala u Barseloni, Londonu i Klužu.
Radnja filma je
sledeća. Povratak domu iz kojeg su proterani nakon rata Aleksandrovom ocu Petru
deluje kao jedini izlaz iz beznađa u kojem žive u centralnoj Srbiji kao
raseljena lice sa Kosova i Metohije. Njihova odluka da se vrate nailazi na
protivljenje Jelice, Aleksandrove žene, koja iznad svega strahuje za sigurnost
svoje dece, ali ni sama ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalaze.
Povratak, i pored zvaničnih reči dobrodošlice, u stvarnosti
nije takav. Posledice rata i mržnja još su dominantni. Komšije iz sela, lokalni
Albanci, postavljuju zasedu na putu kojim treba da prođe kamion sa Petrom i
Aleksandrom. Među njima je, protiv svoje volje, sa svojim bratom i ocem, i
Aleksandrov drug iz detinjstva, Ljuan…
Ovo je samo početak zapleta u životu glavnog junaka koji će
se suočiti sa izborom u kom deluje da ljubav i čast stoje jedno nasuprot
drugom.Ova višeslojna filmska priča o odnosima Srba i Albanaca, inspirisana
istinitim događajima i prelomljena kroz sudbinu dva tragična junaka i njihovih
porodica, na prenesen način govori i odnosu prema Kosovu i Metohiji, istoriji,
sadašnjosti i budućnosti ova dva naroda.
O svom prvom igranom filmu njegov
autor, Predrag Radonjić kaže:
„Okosnica priče u „Sporazumu“
nastala je na osnovu jednog od tragičnih slučaja koje sam propratio radeći kao
novinar na Kosovu i Metohiji. Zbog potreba unutrašnje logike narativne
strukture scenarija, odnosno motivisanosti delovanja likova i povezivanja
radnji, potom intuitivnih osvetljavanja njenih nepoznatih i zatamnjenih delova,
kao i tendencije oslikavanja nekih drugih bitnih okolnosti, ona je pretrpela
znatne izmene, bila dopunjena sličnim, takođe dokumentarno utemeljenim
iskustvima, što u krajnjem umnogome dovodi u pitanje vezu sa izvornim
zbivanjem.
Zato radije ističem činjenicu da
je „Sporazum“ proistekao ne iz istinitog događaja već iz istine, ličnog
sagledavanja stvarnosti koju sam beležio tokom petnaestogodišnjeg novinarskog
iskustva na Kosovu i Metohiji, koje je tražilo i zahtevalo put i način da se
sublimira i iskaže na stvaralački, sažet i simboličan način.
I mnogo toga drugog je u ovom
filmu autentično, što je bio plod koliko namere toliko i uslova i okolnosti u
kojima je sniman film.
Ovaj film spada u kategoriju onih
koji se nalaze na granici između bezbudžetnih i mikrobudžetnih filmova, što on,
uz sva ograničenja koja iz toga gotovo neminovno proizilaze, svojim gabaritom,
odnosno brojem glumaca, scenskih lokacija, rekvizitom i drugim osobinima koja
određuju njegovu produkcionu zahtevnost, kao i svojim finalnim izgledom, prema
mišljenju onih koji su ga gledali, svakako uveliko prevazilazi.
U tom smislu moram istaći i
činjenicu da su svi koji su učestvovali u fazi pretprodukcije i produkcije
filma, od članova organizaciono-tehničke ekipe do glumaca, to činili bez
honorara, u više nego skromnim uslovima smeštaja, sa mininimalnim dnevnicama
koje su više nego simbolička naknada bile znak izvinjenja i zahvalnosti za to
što čine, sa verom u scenario i ono šta bi film trebalo da predstavi i iskaže,
u njegovu istinu.
O drugim produkcijskim uslovima u
kojima je snimanje pripremano i rađeno, verovatno je zanimljivije govoriti
pošto oni nose još izrazitiji pečat posebnosti. Opisivanje toga kako smo
formirali ekipu filma, pravili glumačku raspodelu, kako su nabavljani i
pravljeni kostimi i rekvizita, uniforme raznih policija i vojski, replike
oružja, i posle prebacivane na Kosovo i Metohiji praktično ilegalnim putevima,
pošto drugih mogućnosti i nije bilo, zahteva mnogo više prostora nego što je
ovde moguće imati.
Posebnu priču predstavljaju
lokacije na kojima je snimano, koje su umnogome doprinele utisku autentičnosti
i dokumentarnosti filma. Primera radi, scena na porušenom seoskom groblju
snimana je na srpskom delu groblja u centru Prištine, u „glavnom gradu najmlađe
demokratije u svetu“.
I to tako što smo, u nemogućnosti
da dobijemo dozvolu za snimanje, na groblje, prvog snimajućeg, kišnog oktobarskog
dana 2015. godine, ušli, sa glavnim glumcem Aleksandrom Mihailovićem kao članom
naše „novinarske ekipe“, jedne od njih nekoliko koje su za predstavnicima
francuske ambasade u Prištini i lokalnim političarima došle da proprate
polaganje venaca na kosturnicu francuskim vojnicima povodom jedne od godišnjica
obeležavanja značajnih datuma iz Prvog svetskog rata.
Slično je bilo i sa snimanjem
drugih scena. Scena prelaska „granice“ Srbije i Kosova, snimljena je na
napuštenom srpskom punktu administrativnog prelaza Končulj; izbeglički kamp sniman
je u Gračanici gde i danas u kontejnerima žive ljudi, mahom oni proterani iz
Prištine tokom martovskog pogroma 2004. godine, koji su za potrebe filma bili
istovremeno i statitsti, „glumeći“ sami sebe; scene u kući u povratničkom selu
i u dvorištu ispred nje, u naselju napravljenom za raseljene u Ćeranovici,
opština Novo Brdo, gde se sa teškom mukom, reklo bi se i bezuspešno, pokušava
realizovati povratak Srba proteranih iz svojih kuća, popaljenih nakon rata i
dolaska mirovnih snaga 1999. godine, gde nam je kosovska policija poslednjeg
snimajućeg dana prekinula rad, bez jasnog i razumnog obrazloženja; ovome
svakako treba pridodati scene snimljene u pitoresknoj Velikoj Hoči, kao što su
one ispred jedne od najlepših malih crkava u Metohiji, Svetog Jovana, i zasede
na delu puta u manastirskom imanju, gde nam je jedino bilo moguće i bezbedno,
pošto dozvole od policije da to učinomo drugde ni nakon nekoliko mesece
potraživanja nismo dobili.
Sve ovo imalo je višestruk
efekat. Može delovati i cinično, ali nama je to omogućilo i značajne uštede u
produkciji. Zamislite koliko bi samo koštalo pripremanje i postavljanje scene
sa stotinama polomljenih nadgrobnih spomenika kako bi se obezbedila filmska
uverljivost? Interesantno je i zapažanje glumca Bore Nenića, kako su sami
ambijenti i atmosfere kojima odišu, ljudi koje smo pritom susretali, recimo u
Ćeranovici ili u izbegličkom kontejneru u Gračanici iz kog smo privremeno
iselili njegovog stanara kako bi snimili scenu, jasno davali, bolje od bilo kog
reditelja, indikacije u kom emocionalnom registru je potrebno nešto glumački
iskazati.
Verujem na kraju da smo, uz sva
ograničenja koja smo imali, iskrenim i posvećenim pristupom pristupom svih
učesnika u kreiranju ovog filma, uspeli da napravimo dobro i važno delo. Ono
što me posebno raduje je dobar prijem filma na festivalima u Vrnjačkoj Banji i
Nišu, gde je „Sporazum“ ove godine premijerno prikazan u drugoj polovini
avgusta, praktično istog trenutka kada su i završeni poslednji postprodukcioni
zahvati na njemu. Komentar jedne Nišlijke, da već nekoliko dana nakon gledanja
razmišlja o filmu i da sad drugačije gleda na situaciju na Kosovu i Metohiji i
ljude koji su i otišli i ostali na njemu, pruža mi nadu da smo sa „Sporazumom“
postigli ono što smo i želili: da stvorimo estetski relevantno delo koje slabi
predrasude i stereotipna sagledavanja, narušava banalna pojednostavljivanja i
generalizacije i bez nuđenja gotovih odgovora i nedvosmislenih poruka pospešuje
zapitanost, izaziva potrebu za razmišljanjem i dubljim i višestranim
sagledavanjem stvarnosti u kojoj zbunjeni i besni tumaramo.
Prvobitna sleđenost a potom i
izrazito senzitivni prijem tokom ovogodišnje oktobarske turneje filma na Kosovu
i Metohiji, praktično u svim sredinima gde žive Srbi i gde postoje uslovi za
prikazivanje, pruža mi uverenje da smo uspeli da uradimo i film sa snažnim i
iskrenim, ali nepatvorenim i nepaptetičnim emocionalnim nabojem. Najfrekventnija
rečenica koju su nakon projekcija kosovskometohijski gledaoci kao utisak o
filmu davali medijima bio je: „Ovo je istina“.
Verujem da oni to najbolje mogu
da posvedoče, jer se film i bavi upravo njima i posvećen je njihovoj sudbini. A
lično sam duboko uveren da je istina, bez obzira što joj to najčešće odriču, ne
samo etička već i suštinska estetska kategorija.“
Beogradska premijerna projekcija
će se održati 17. januara u 20 časova, u
Velikoj sali Doma omladine.
Predrag Radonjić, scenarista i režiser igranog filma „Sporazum“, autor je osam dokumentarnih filmova i jednog
dokumentarnog serijala o srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji,
„Čuvari baštine“.
Dobitnik i nekoliko nagrada za
dokumentarni film: Grafest 2011, 2013 i 2014, kao i nagrade „Pres vitez“ na
festivalu „Zlatni prosjak“ u Košicama, Slovačka, 2014 za dokumentarni film
„Pozorište iz kutije za cipele“ o radu prinudno raseljene Srpske drame Narodnog
pozorišta iz Prištine.
Pisac dve knjige pripovedaka i
dobitnik nekoliko književnih nagrada, „Milutin Uskoković“, Laza Lazarević“,
„Srpsko pero“ i Vidovdanska povelja“.
Najavu filma možete pogledati OVDE.
Sporazum
Reditelj i scenarista, Predrag Peđa Radonjić
Pomoćnik reditelja, Strahinja Mlađenović
Direktor filma, Isak Vorgučić
Montažer, Snežana Ivanović
Direktor fotografije, Slavenko Smiljanić
Muzika, Bratislav Radovanović
Uloge:
Aleksandar, Aleksandar Mihajlović
Jelica, Vasilija Kokotović
Petar, Bora Nenić
Ljuan, Marjan Todorović
Advokat Tasić, Dejan Cicmilović
Agron, Zdravko Maletić
Dragan, Vladimir Jocović
Baškim, Nebojša Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар