среда, 11. јануар 2017.

Film "Na mlečnom putu" Emira Kusturice otvara 45. FEST!


Film Na mlečnom putu“ reditelja Emira Kusturice otvoriće 45. Međunarodni filmski festival - FEST 2017. Film je snimnjen po Kustiričinoj priči "U zmijskom zagrljaju", koja sadrži sve elemente njegove estetike - magiju običnog, lokalnu mitologiju, natprirodne sile i neobičnu ljubavnu priču bez srećnog kraja.


Dugo očekivano ostvarenje našeg čuvenog reditelja konačno stiže pred beogradsku publiku, i to upravo na predstojećem FEST-u. Rad na filmu trajao je tri godine, ekipa je sa prekidima snimala ukupno 50 nedelja, bilo je angažovano 5000 statista, izvedeno 800 eksplozija...


Veliku pažnju u Andrićgradu izazivala je legendarna lepotica, Monika Beluči, koja tumači glavnu žensku ulogu. Uz nju uloge tumače i Sloboda Mićalović, Predrag Miki Manojlović, ali i sam Kusturica, koji je, premda već ima glumačkog iskustva, prvi put na sebe preuzeo i glavnu mušku ulogu.

 

Film je inspirisan Kusturičinim segmentom iz omnibusa "Razgovori sa Bogovima", koji je prikazan na 43. FEST-u. Priča je podeljena na tri dela i prati određene kritične periode u životu jednog čoveka i njegove zemlje- težak period rata, period procvata kada se zaljubljuje u ženu koja je spremna da žrtvuje sve za njega, i njegovi poslednji dani kada se osvrće na svoju turbulentnu prošlost.  


"Ovo je priča o moralu, vjeri i uvjerenju, što je danas zaboravljena kategorija," izjavio je Kusturica.


 "Kao da se nebo otvorilo, voda je lila, a Kosta i Mlada u ljubavnom zagrljaju, nepomični i zakovani za krošnju stabla. Zamaskirani listovima platana i bez pokreta, stiješnjeni jedno uz drugo, znali su da svaki nepormišljeni pokret može da ih košta života. Na kraju su se samo pogledali u čudu, ali i u još čvršćem zagrljaju. Kiša je padala nesmanjenom žestinom, a svjetlost munje povremeno je osvjetljavala njihova spojena tijela, dok su kišne kapi klizile po licima čiji je čulni izraz govorio o neobičnom ljubavnom činu." 



 „Na mlečnom putu“  je premijerno prikazan u takmičarskom programu festivala u Veneciji gde je dobio „Mladog zlatnog lava“, a biće prikazan van konkurencije na 45. FEST-u, koji će se održati od 24. februara do 5. marta 2017.  Verovatno će ovom prestižnom festivalu prisustvovati i Monika Beluči.



Ovaj film biće prikazan i na ovogodišnjem Kustendorfu. 

Najavu filma možete pogledati OVDE.  



NOĆ KADA JE KUSTA POSTAO HJU GRANT

Izgleda da Kusta nikako ne može da preboli gorku činjenicu da nije akcioni heroj. Ipak je odrastao na Valteru! Moramo da zamolimo Tarantina da mu nešto tako upriliči. Jer, ne pamtim da je neko ovako sistematski maltetirao prelepu Moniku (jednu od Drakulinih nevesta u Kopolinom filmu) od vremena onog ubogog Brus Vilisa u „Jecajima sunca“ iz 2003. Mnoge paralele s tim filmom mogu da se povuku, kada se odgleda Kusturičin najnoviji film „Na mlečnom putu“.

Film je miš-maš Felinijevih likova, ruskih nadrealnih scena, slovenskih pastoralnih metafora u perverznoj sinergiji sa raspomamljeno- suicidnom ludošću. Defiluju u karkaterističnom stampedu jagnjad i njihovi dželati, progonjena i zabranjena ljubav, Sizif i Prometej kome ptica jede grožđe. Tu su i medved koji Kusti ispod vodopada vadi pomorandže iz usta, guske koje se kupaju u kadi prepunoj krvi, kokoš koja skače na svoj odraz u ogledalu, labudovi bez muda, zmija (Kupidon?) koja pije mleko i spasava zaljubljene.

Ni u ovom delu autor ne odustaje od svoje zacrtane estetike i ideologije, on je antiglobalista, ali i sposoban i promućuran trgovac koji uz minimalnu glumačku ekipu i sa dosta pirotehnike i idilično-šokantnih slika gradi bajku, gradi basnu o sukobu dobrog i zla i trnovitim putevima čovekovog iskupljenja iz tako groznog okruženja.

Kako bi adekvatno pristupio italijanskoj filmskoj divi Kusta se, poput stidljivog đačića, uljudio, obrijao bradu i u početku deluje sladunjavo poput balkanske verzije Hju Granta. Skoro da se rasplačete i pojedete sve čokoladne bombonice. Ostvario je sva maštanja prosečnog stanovnika regiona i šire, te se sa dražesnom Monikom stišće i očejuka u bunaru, jezeru, pod vodopadom, u senu, na drvetu...

No, onda, kada zlikovci dođu u zemlju gde je krhki mir tek uspostavljen i počnu da besomučno proganjaju ljubavnike. Kusta podivlja i na sve je spreman. Ranjiv je ali spreman za krajnje žrtvovanje. Njegov energičan udarac glavom patosirao bi i Vilisa i Švarcenegera i Sigala i sve te uštogljene holivudske vreće bicepsa i tricepsa.

Uspešno reciklirajući svoje filmsko nasleđe, ipak pada u zamku, u bar meni, neprirodno nakalemljenom završnom delu s njegovim odmetanjem u monahe (iz „Razgovora sa bogovima“, 2014.).

Prelazak u duhovne sfere, gde u teškom asketizmu traži espaizam u raj, gde lete ptice šarenih krila, dok on kamenom popločava zelenu livadu prepunu mina i iščekuje da se nađe s onom koju voli. Nikako mu ne osporavam pravo da u svoju čudnovatu maštariju ubaci i citate iz Flešdensa, Kantovih filozofskih spisa, ali i pesmu Silvane Armenulić, dakle sve ono što ga je oblikovalo i kao čoveka i kao umetnika. Impresije koje je pokupio, memorisao i sada ih bez pardona ugrađuje u svoju filmsku građevinu. Po prvi put Kusta, u ovom filmu ubija i davi, a sve zbog ljubavi.

Za razliku od Monike koja začuđujuće dobro govori neku verziju bosansko-srpskog, ali je duboko ukalupljena u Kustinoj čežnji, Sloboda Mićalović, oslobođena okova sitkom melodrama isijava neviđenom akrobatskom seksualnošću i zavodljivošću, koju ni Don Žuan ne može da obuzda, a na koju je režiser ovenčan „Palmom“ nekako neshvatljivo imun. Predrag Miki Manojlović u liku otpuštenog vojnika, bez jednog oka, je očekivano groteskan.

Ovaj film odgledao sam u petak, 25. avgusta, na prepunom Velikom trgu u Zemunu, u okviru Zemunskog otvorenog festivala. Kao izrazito loša praksa ispostavilo se istovremeno prikazivanje dva filma, na relativno bliskom prostoru, te je došlo do neizbežne kakofonije. Deluje da je rešenje iz 2013. – film za filmom, svakog dana u dva termina ipak bolje rešenje.

 

Нема коментара:

Постави коментар