ДОКУМЕНТАРНИ ЧЕТВРТАК : Други светски рат – филмски журнали у (и о) окупираној Југославији

Четвртак 7.3.- ДОКУМЕНТАРНИ ДАН

18.00 СЛОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ; ИЛИ РАТ НА БАЛКАНУ (НЕМ, 1941)
Feldcug im Ehemaligen Jugoslawien

НЕМАЧКИ НЕДЕЉНИ ПРЕГЛЕД (1941 – 1944) (НЕМ, 1941 – 1944)
Die Deutsche Wochenschau (1941 – 1944)
Избор журналских сторија

20:00 НА ЈУГ (МАЂ, 1941)
Del Fele

MAЂАРСКИ СВЕТСКИ ЖУРНАЛ (1941 -1944) (МАЂ, 1941 – 1944)
Magyar Vilaghirado (1941 – 1944)
Избор журналских сторија

УФА (1943 – 1944) (НЕМ, 1943 – 1944)
Ufa (1943 – 1944)
Избор журналских сторија

НОВА СРБИЈА (1943 – 1944) (СРБ, 1943 – 1944)
Избор журналских сторија

НЕДЕЉНИ ПРЕГЛЕД (СРБ, 1943 – 1944)
Избор журналских сторија

 

Други светски рат – филмски журнали у (и о) окупираној Југославији- Први део

Филмски журнал је врста документарног филма који прати битне догађаје у одређеном периоду, најчешће недељно, двонедељно или месечно. Он има релативно дугу историју, која условно сеже све до Лимијера. У Првом светском рату наговестио је свој пропагандни потенцијал, у Другом су га све државе максимално користиле као једно од најефикаснијих средстава пропаганде, да би га тек средином ХХ века телевизија потиснула и превазишла на задатку идеолошког (пре)обликовања свести. Међутим, када данас гледамо бројне филмове о великим биткама Другог светског рата, морамо да знамо да сви, по правилу, за основу имају журнале из тог периода.

Од немачког напада на Пољску у програмима наших биоскопа редовно су се пре филмова најављивали „ратни журнали”, а међу њима су доминантно место заузимала два америчка, која су одраније имала чврсто упориште на нашем филмском тржишту – Fox movieton и Metrotone. Fox movieton заправо je први звучни филмски журнал на свету, у продукцији куће 20th Century Fox (1928–1963), а Metrotone, чији је оснивач пионир филмског журнализма Вилијам Херст (који је продуцирао и журнале из Првог светског рата, укључујући и снимања у Србији), био је у продукцији MGM-а. Будући да потичу из земље која је тада била неутрална, те сторије су у великој мери лишене пропагандне позадине, а ужаси најкрвавијег ратног сукоба у историји само се назначавају.

Напад на Југославију донео је и апсолутни монопол немачких журнала. Немци су имали изванредно организовану филмску службу. Наиме, при свакој већој јединици, прецизније на нивоу дивизије, постојала је посебна пропагандна чета (PK – Propagandkommando) у чијем су саставу поред новинара и фотографа били и филмски сниматељи, чији су снимљени материјали с прве линије фронта одмах слати у Уфину централу ради израде журналских сторија. А немачки ратни журнали имају и достојну предисторију – на традицијама сјајног Местер журнала из Првог светског рата четири продуцентске куће раде филмске новости: Уфа (Ufa-Tonwoche и Deulig-Tonwoche), 20th Century Fox (Fox Tönende Wochenschau), Баварија филм (Emelka-Tonwoche) и Тобис (Tobis-Wochenschau). После доласка нациста на власт сви потпадају под пуну контролу мајстора пропаганде, министра Јозефа Гебелса, а почетком Другог светског рата, тачније јуна 1940, сви ратни журнали спојени су у један, Die Deutsche Wochenschau, у Уфиној продукцији. Тај журнал излазио је до марта 1945, последњи је носио број 754, а како је први био 511 (наставио се на Уфин журнал), то значи да су изашла укупно 243 броја. Сваки журнал састојао се просечно од по десетак сторија различите дужине. Обично је имао ролну-две, а у посебним случајевима, када је реч о битним догађајима, и по три, па чак и четири. Инспирисани успехом филмова насталих током освајања Пољске, Норвешке, Белгије и Француске, Немци су од журналских сторија Deutsche Wochenschau, и то бројева 554, 555, 556 и 557, из априла и маја 1941, измонтирали филм Рат на Балкану или Слом Југославије. С јасном политичком тенденцијом, која у први план истиче снажну, супериорну, несаломиву немачку армију која силовито али и праведно кажњава Србе као реметилачки фактор „нове Европе” и „новог светског поретка”, те сторије истовремено су и драгоцени, хладни, необориви документ који говори о нама и о томе како је ко дочекао агресоре – само треба упоредити улице Београда, Загреба, Сарајева. Али постоји још једна ствар која говори о нама. У нашем архиву на картону тог филма, као траг времена и идеолошки наметнутог братства-јединства, и данас стоји напомена из неких „оловних времена” да је забрањено издавање ролне филма са сценом одушевљеног дочека Немаца у Загребу – „да се не злоупотреби”. А видећемо касније исте те људе како исто тако одушевљено дочекују партизане... Ипак, свим тим сторијама морамо признати – изванредан сниматељски рад и монтажу. Deutsche Wochenschau био је намењен пре свега немачкој публици. За окупиране територије, као и оне иностране које гравитирају Рајху, рађени су посебни журнали, о чему ће касније бити више речи. Стога не чуди што при прегледу тог журнала не налазимо много сторија које се односе на Југославију – једва њих десетак. Као прву сторију броја 558 из маја, одмах по капитулацији Југославије, налазимо изградњу моста преко Дунава код Београда у присуству генерала Максимилијана фон Вајса, као и још значајнији, једини снимак београдских Јевреја како већ обележени тракама присилно раде на рашчишћавању рушевина. Трећа сторија тог броја посвећена је борби немачких војника против остатака поражене српске војске. У следећем, 559. броју, из истог месеца, једна сторија посвећена је пријему новог хрватског посланика код Хитлера, а друга свечаности у Хрватској, где се братски веселе мештани и немачки војници. 

Последња сторија из 1941. налази се у броју 563, из јуна, и такође је посвећена обнови неког моста у Србији. Прву следећу сторију која се односи на Југославију налазимо у броју 665, из јуна 1943. године, а била је посвећена пријему хрватских добровољаца у дивизион Вафен СС-а у Загребу. Далеко је интересантнија, и историјски и филмски, шеста сторија броја 669, такође из јуна 1943. Реч је о одличној, заокруженој и динамичној репортажи о акцији СС јединица против партизана негде у Црној Гори. У акцији учествују авијација, јединице везе, моторизоване јединице, артиљерија, коњица и брдска пешадија, а операција се завршава ликвидирањем „банде”, док војници од захвалних мештана бивају награђени јајима. У броју 671 из јула 1941. приказан је дефиле СС дивизије „Принц Еуген” (састојала се од војвођанских фолксдојчера, а Немци су, иронично, од њих формирали брдску дивизију) кроз Мостар и идиличан живот у крајевима које је ослободила. У броју 679 и 682 из септембра представљене су две мирнодопске сторије из Србије: формирање Службе рада и берба дувана у Србији, али већ у октобру (683) и новембру (688) теме су поново борбе с партизанима у Босни. Последња сторија која се односи на Југославију налази се у броју 697, из јануара 1944. године, и приказује вежбу Српског добровољачког одреда.  

Одмах по капитулацији Краљевина је распарчана међу агресорима, а само територија Србије подељена је на чак шест окупационих зона: Бачку је окупирала Мађарска, источни Срем припојен је Независној држави Хрватској, Банат је окупирала Немачка, а цивилну власт организовали су фолксдојчери, југоисточна Србија припојена је Бугарској, Италија је заузела највећи део Космета, остатак Србије заједно с Београдом окупирала је Немачка, а под њеним строгим патронатом формирана је цивилна влада с Миланом Недићем на челу.

 Свака од окупационих сила на својој територији пропаганду је вршила путем журнала. Међу првима активност је отпочео Мађарски филмски журнал (Magyar Vyjlaghirado). Он је имао дугу традицију као наследник првог мађарског журнала Кино-рипорт, основаног још 1913. године. Умногоме је био сличан Уфиним журналима: дужина му је обично била до 300 метара и састојао се од шест до осам сторија које су пратиле углавном активности адмирала Хортија и званичника. Једна сторија била је посвећена вестима с фронта, једна Мађарима из новоприсаједињених крајева, а остале вестима из иностранства и забавним садржајима. Врло често су преузимане и Уфине сторије. Мађарски филмски журнал био је намењен мађарском становништву, није превођен на српски, мада је имао дугу традицију сарадње с предратним југословенским филмским предузећима, нарочито с Артистик филмом, с којим су често размењиване сторије. По узору на Немце, и Мађари су од снимака ратних сниматеља одмах по завршетку ратних операција монтирали филм На југ (Del Fele), који прати наступање мађарске војске од Хоргоша па све до околине Ваљева, као и победоносни повратак у Будимпешту. До краја рата, под вођством Миклоша Козме и Золтана Тореја, за тај журнал снимљене су чак 1.084 репортаже, а за нас посебну историјску вредност имају оне из априла 1941, у броју 895, о упаду мађарских снага преко Хоргоша и заузимању Суботице, и нарочито 897, где су кинематографски најуспешније али и најпотресније приказане последице варварског бомбардовања Београда. И у каснијим бројевима редовно сe појављују сторије из наших крајева, углавном о животу Мађара из „новоприсаједињених области”, војне свечаности, разни празници у Суботици, Сомбору, оправка моста у Новом Саду, да би се с приближавањем краја рата све више проређивале. Две последње сторије из Војводине потичу из јуна и јула 1944. године: Фестивал игара у Суботици и Национални сусрет рибара на Палићком језеру.

О италијанском журналу Луче више ћу писати у следећем броју. Овде ћу се само осврнути на сторије из Србије, односно с Косова и Метохије, које је припало италијанској окупационој зони. Прилично је тешко утврдити шта је Луче тачно снимао на тој територији пошто се у његовом каталогу те сторије воде као снимања у Албанији, а нама је позната само једна, сигурно снимљена у Призрену, у којој пред италијанским официрима дефилује група коњаника, шиптарских добровољаца.

Несумњиво, доминантно место заузимају немачки журнали, што се нарочито односи на Србију, док је у Хрватској, као својој највернијој савезници (не заборавимо да је Хрватска једина земља уз Немачку која је на својој територији сама, без помоћи Немаца, организовала геноцид над три народа), Немачка учинила све да подстакне филмску индустрију и производњу журнала. Србији су, као и неким другим окупираним европским државама, били намењени тзв. Уфини магазини. Те својеврсне националне верзије Дојче вохеншауа рађене су у Уфиној централи за Југоисток у Бечу, где су синхронизоване на различите језике окупираних земаља. 

Састојале су се од вести с фронта (Дојче вохеншауа) и сторија из окупираних земаља, при чему је свака земља била заступљена с једном или две сторије. Како су се у Србији врло брзо јавила чак два устаничка антифашистичка покрета, Немци су проценили да је осим војне потребна и пропагандна пацификација Србије, што се намеравало постићи и повећањем броја сторија у Уфином магазину, па је Србија међу окупираним државама добила „привилегован” положај да буде заступљена са чак четири сторије, уместо са две као раније, на самом крају магазина. Да би се то што успешније остварило, београдска Немачка филмска комора основала је 1942. године Одељење филмске репортаже, које су чинили сниматељи Стеван Мишковић, руски емигрант Михаил Ивањиков и немачки фолксдојчер Карл Дамиш, шеф одељења. Уз немачке оператере та екипа снимила је велики број сторија из окупиране Србије, претежно током 1943. и 1944. године. Није познато колико је таквих Уфиних журнала снимљено, нумерација није била прецизна, већ различита за разна окупациона подручја, што је доводило до приличне збрке, а често се дешавало да се једна сторија појави у више бројева Уфиног магазина. Око осамдесет сторија у вези са Србијом прати делатност председника и чланова владе Милана Недића (Недић код Нојбахера; Прослава Св. Саве – предаја награда Београдске општине; Задушнице за погинуле полицајце у Србији; Министар Драги Јовановић на освећењу Бадњака; Министар Велимир Јонић на изложби привредног подмлатка), културна (Београд, сликарска изложба;    Рад у сликарској академији Јосића) и спортска збивања (Београд, мачевалачко такмичење; Прве коњске трке у Београду; Бициклистичка трка омладине код Електричне централе), свакодневни живот у окупираном Београду (Београдски зоо-врт; Бајлонијева пијаца у Београду; Глумци Радио Београда у посети зоо-врту; Вежба ватрогасаца; Купалиште на Сави; Београд зими) и Србији (Бечкерек, град и скуп фолксдојчера; Хитлерова омладина у Банату; Прослава рођендана цара Бориса у Лесковцу; Збор у Зајечару; Берба дувана; Прослава Видовдана у Крушевцу; Завод у Смедеревској Паланци). Занимљиво је да се српске сторије из Уфе не баве ратним дејствима у Србији; о томе постоје само индиректне вести, као што су сторија о сахрани жандара српске државне страже погинулих у борби с комунистима, или она о сахрани државног саветника Цветана Ђорђевића, кога су у Београду убили четнички илегалци. И тешкоће и несташице у окупираном Београду представљене су посредно, истицањем српске сналажљивости (Израда кломпи; Израда шпагерица), док је сам окупатор приказан као добронамеран и праведан (Службеници берзе рада одлазе на принудни рад у Немачку јер су примали мито), а савезничко бомбардовање Београда пружило им је прилику да се представе као солидарни са српским народом (Београд после бомбардовања; Задушнице страдалим у бомбаровању; Глумци Народног позоришта рашчишћавају рушевине). Анализирајући српске сторије Уфиног журнала, можемо да приметимо неколико основних карактеристика. Прво, сторије су занатски одлично израђене и у том смислу нимало не заостају за сторијама Дојче вохеншауеа. Друго, баве се, пре свега, свакодневним животом и лишене су ратне тематике. Коначно, у њима нема отворене, огољене пропаганде, што није случајно, будући да је у тадашњој српској елити (за разлику од савремене), уз најређе могуће изузетке, колаборација била прихваћена не из уверења већ из нужде, и с пуном свешћу о томе до каквих ће то последица довести на личном пољу. 

Филмска делатност у окупираној Србији своју законску регулативу добила је тек почетком 1943. године, када је Министарски савет донео Уредбу о уређењу филмског промета. Том уредбом утврђени су елементи од којих се обавезно састоји сваки биоскопски програм – 1. недељни преглед; 2. културни филм; 3. главни филм. Иста уредба предвиђала је да се биоскопи недељним прегледима снабдевају искључиво преко немачког Друштва недељних прегледа, које једино има право да саставља локалне репортаже. Како је биоскоп и за време окупације био јефтин и доступан (неки биоскопи држали су и целодневне пројекције), а сторије из Србије радо су се гледале, то је подстакло Стевана Мишковића, врсног филмског професионалца, али рђавог карактера, да покрене производњу сопственог журнала. 

Успех који је постигао (заједно с Драгољубом Алексићем) играним филмом Невиност без заштите омогућио му је да модернизује свој филмски атеље у Јовановој улици број 47.  Ту, заједно са својим сарадницима из Одељења филмске репортаже, од „српских сторија” из различитих бројева Уфиног журнала монтира нове целине, обично дужине једне ролне (око 300 метара), сада под називом Нова Србија. Вероватно су неке репортаже, нарочито оне које се односе на активности Недића, Националне службе рада и Српске државне страже, снимане и независно од Уфиних сторија, али у целини Нова Србија има све оне основне карактеристике које смо навели за Уфине журнале. Није познато колико је тих журнала приказано, а у Архиву Југословенске кинотеке сачуванa су четири мање или више комплетна броја.

Међутим, далеко је злокобнији али за историју наше кинематографије изузетно значајан журнал настао у Мишковићевој продукцији, анимирани Недељни преглед. 

Тај журнал излазио је око годину дана, од маја 1943. до лета 1944, и у биоскопима је приказиван на самом почетку програма, пре Уфиног журнала. Сваки преглед састоји се од седам епизода, од којих је свака посвећена једном дану у недељи почев од понедељка, а укупна дужина креће се од 50 до 150 метара. Анимација је доста примитивна, али су цртежи на завидном нивоу, често преузети из немачког листа „Сигнал” и српског „Новог времена”. У ствари, цртежи и фотографије чине већи део тих прегледа, а анимација се користи тек повремено, помало неспретно, по принципу „горе-доле” и „лево-десно”. Све сторије покривене су музиком и изванредним пропратним отворено пропагандним спикерским коментаром у духу нацистичке идеологије. Па ипак, иако отрован, антијеврејски, антикомунистички и антиплутрократски, тај коментар забавља својим цинизмом и црним хумором. Карикатуре Стаљина, Рузвелта, Черчила, Тита, Драже Михаиловића, краља Петра, праћене злобним коментаром, најчешћи су мотив тог прегледа, о чијим ауторима (осим о Мишковићу) данас практично не знамо ништа. Претпоставља се да је изашло око 50 бројева Недељног прегледа, а сачувано је 35.

И за крај, нешто о поратној судбини Стевана Мишковића. По ослобођењу Београда многима је дошла главе сарадња с окупаторима, али и многима који нису били колаборационисти. Мишковићу су, међутим, греси опроштени. Крајем 1944. ради као предавач на првом течају за филмске сниматеље у оквиру Филмске секције Врховног штаба НОБ и ПОЈ и снима једну од првих Кино-хроника – Демонстрације против краља Петра II у Београду, да би потом несметано наставио рад у кинематографији нове Југославије.

Божидар Марјановић