Прва премијера Народног позоришта у Београду овој години је драмска представа "Калигула"
у режији Снежане Тришић са Игором Ђорђевићем у главној улози. Реч
је једном од најпознатијих комада
славног француског писца, филозофа и новинара нобеловца Албера Камија. Адаптацију и драматургију урадио је Милан
Марковић Матис. Играју: Игор Ђорђевић, Сена Ђоровић, Милош
Ђорђевић, Бојан Жировић, Немања Стаматовић, Петар Божовић, Димитрије Илић
Владан Гајовић, Зоран Ћосић, Бојан Кривокапић и Сања Марковић.
Сценографију је урадио Дарко Недељковић, а костиме Марина Меденица. У ауторском тиму су и Ирена Поповић Драговић, композитор, Исидора Станишић и Љиљана Мркић Поповић која је била задужена за сценски говор. Продуценти
су Немања Константиновић и Милош Голубовић.
Премијера је на Великој сцени 5. фебруара,
а прва реприза 7.
Управница
београдског националног театра, Ивана
Вујић каже да се ради о комаду који је отворен те се може запутити у
различитим правцима и понегде скренути а да се не изгуби основна нит.
Последња
инсценација овог комада била је безмало пре три деценије и римског диктатора
играо је Мики Манојловић. Редитељка
представе Снежана Тришић већ је дуже
време желела да ради ово Камијево дело:
"Коначно
је сазрело време и поклопиле су се одличне околности да се та представа са
Игором Ђорђевићем у главној улози догоди. Нисмо имали потребе да то дело
осавремењујемо на сцени, јер се на изузетан начин бави савременим човеком.
Поставља вечна питања која се односе на мотиве живљења сваког од нас. Једно од
најважнијих питања у представи је зашто заправо издржавамо овакве животе."
Игор Ђорђевић тумачи насловну улогу и на похвале скромо узвраћа „да
има осећај да добија орден пре битке"
и захвалио се посебноПетру Божовићу:
"Хвала
редитељки која ми је открила могућност да се нађем у тој улози, јер никада себе
нисам видео у процесу оживљавања тог лика на сцени. А када се истински доајен
нашег глумишта нађе у тако малој улози онда је јасно да припремамо значајну
представу“
РЕЧ ДРАМАТУРГА Милана Марковића Matthisа: Нихилистичка утопија
Гај
Јулије Цезар Августус Германикус, од миља Калигула, био је владар Рима у првом
веку наше ере. Омиљени син омиљеног генерала Германикуса, Калигула је почео
своју владавину у миру и благостању. После ране болести или могућег покушаја
тровања, сасвим је променио стил владања па га савременици од онда описују као
злочиначког тиранина који је и поред неких прогресивних реформи остао запамћен
као хировити убица посвећен повећању сопствене моћи. Упознати се са историјским
изворима на којима је Албер Ками базирао своју драму свакако не шкоди али је
важно стално се подсећати да Камијев „Калигула“ није историјска драма као и да
би свако читање које би своје аргументе тражило искључиво у антици било
једноставно погрешно. Ками је писање драме почео 1938. године а прва верзија је
објављена у Француској пред сам крај Другог светског рата, рата који није донео
само нову технологију убијања. У Немачкој је идеологија која је носила рат била
тако снажна да се може описати и као нека врста нихилистичке утопије. Добра
илустрација те страсти је догађај од 18. фебруара 1943. године, када је немачки
народ у хали Спортапаласт у Берлину заједно са Јозефом Гебелсом острашћено
урлао да жели тотални рат до (само)уништења, иако је већ постало изгледно да ће
Немачка бити поражена. Како разумети тај вишак страсти са којом је немачки
народ хрлио у злочин и пропаст?
Пре
неколико година отишао сам да посетим Мајданек, концетрациони логор из Другог
светског светског рата који се налази у близини града Лублина у Пољској. Због
близине границе са Совјетским савезом и чињенице да су Немци на крају рата
морали да га напусте на брзину, Мајданек је остао један од најбоље очуваних
споменика нацистичком варварству. Отишао сам тамо очекујући да видим зло,
мржњу, афект… уместо свега тога нашао сам логику. Страшну, злу, монструозну,
да, али ништа више од логике. И управо то ме је шокирало, много више од брда
костију поред крематоријума, складишта ципела које су остале иза мученика или
застрашујуће поставке музеја – дакле не мржња већ управо недостатак мржње, било
каквог афекта, било је оно због чега сам занемео. Оно што ме је чекало у
Мајданеку није било место злочина већ индустрија смрти и њена страшна лакоћа и
практичност, индустрија која није производила ништа друго осим ужасног
споменика произвољности сопственог чина. Јевреји нису били људи и потребно их
је било истребити зато што су Немци тако у једном тренутку одлучили - и управо
то, слобода да тако нешто одлуче је било оно што их је у том историјском
тренутку чинило Немцима.
Постоје
читања овог комада, и преставе које Камијев комад виде пре свега у светлу ужаса
који је свет доживео доласком нових, злочиначких идеологија и апсурдним
фанатизмом њихових поданика. Иако и таква (назовимо их „политичка“) читања могу
бити инспиративна, верујем да за текст као што је „Калигула“ нису довољно
амбициозна. Чак ако би у размишљању о овом комаду пошли од концентрационих
логора као крају европске цивилизације, питање на које бих желео да добијем
одговор није само каква личност је био „луди“ Вођа који је наредио њихово
успостављање, већ пре свега како нас је увођење логора у политичко (етичко)
поље променило као људе. Нас, данас. Нацистичког вође више нема али логика која
ме је дочекала у Мајданеку још увек постоји. Данас више него икада обожавамо
оне који себи допуштају фантастичну, харизматичну слободу да не буду људи, без
обзира да ли на пољу културе, политике или економије - оне који крше досадна
правила друштвености за коју, колико год се правили, сви јако добро знамо да
више не постоји. Обожавамо креативност, фунционалност, способност да се посао
добро обави чак и ако то значи дозволити смрт стотине хиљада људи због неколико
процената профитне марже и то је до те мере нормализовано да би било који CEO
који би због безбедности неких тамо сељака на другом крају света допустио да
компанија трпи минусе, одмах био отпуштен. Читање које нам се на тај начин
отвара, Калигулу спушта са (за нас) безбедних висина разних императора,
канцелара и вођа, и поставља га на скомно место Савременог субјекта. На твоје и
моје место - место слободних, мислећих људи који и ако верују у Бога, то је
вера базирана на традицији и култури више него на неким радикалним
универзалистичким еманципаторским или етичким захтевима. Непријатно питање које
нам се дакле поставља читајући Камијевог „Калигулу“ је: да ли од рађања
буржујског друштва, ренесансног ослобађања човека и смрти Бога постоји права
линија која води искључиво до концетрационог логора? Да ли би могли да
замислимо и неки другачији универзалистички пројект или у нихилистичкој утопији
у којој живимо више нема места за још једну утопију - ону окренуту животу?
Алберт Ками рођен је 7. новембра
1913. у породици сиромашног земљорадника у Мондовију (данашњи Дреан) у
Француском Алжиру. Отац који је погинуо убрзо по његовом рођењу у бици на Марни
у Првом светском рату није упознао. О оцу је касније једино сазнао да му је
припала мука на једној јавној егзекуцији. Ова анегдота коју је забележио у
есеју Reflections on the Guillotine, значајно је утицала на његово противљење
смртној казни. Неписмена и делимично глува мајка Катарина је била шпанског
порекла. Камијев деда са очеве стране је почетком 19. века емигрирао у Африку у
потрази за бољим животом. Камијево национално и економско порекло је имало
значајан утицај на његов живот.
У
седамнаестој години дијагностикована му је туберкулоза, што га је спречило да
настави да се бави активно фудбалом, који га је јако волео због тимског духа,
братства и заједничког циља. Како не би заразио брата одлази да живи код ујака
Густава. 1933. упознаје мистериозну заводницу Simone Hié, која је била зависна
од морфијума, користивши га од четрнаесте године да ублажи менструалне болове.
Како ујак није подржавао њихову везу Ками напушта његов дом. Како би се
издржавао морао је да ради разне послове. Исте године уписује се на
универзитет. Убрзо се разводи након што сазнаје да Simone у вези са лекаром
који јој поред тога и набавља лекове.
Постаје
члан Француске комунистичке партије (PCF) почетком 1935, где је формирао
Раднички театар, у коме је писао, режирао и глумио. Био је близак Алжирској
народној партији, која је имала антиколонијалну политику, због тога је 1937
избачен из PCF. Кратак боравак у политици убедио га је да искреност и
интегритет треба да буду испред политичких убеђења.
Због
својих јаких антифашистичких убеђења и услед ширења фашистичких режима у Европи
1938. почиње да ради у левичарским новинама Alger républicain. Као сведок лошег
односа француских власти према Арапима и Берберима противио се колонијализму.
Alger républicain је забрањен 1940, а он одлази у Париз на позицију главног
уредника у Paris-Soir. Тамо је био при крају свог првог циклуса, дела која се
баве апсурдом и бесмислом: роман Странац, есеј Мит о Сизифу и драма Калигула.
Убзро
након што се преселио у Париз, избио је рат. Желео је да се придружи војсци,
али није примљен због туберкулозе. Пред окупационим трупама побегао је у Лион.
Тамо се по други пут оженио пијанисткињом и математичарком Francine Faure.
Заједно су се преселили у Оран где је предавао у основној школи. Због своје
болести вратио се у Француску на Алпе. Тамо је започео рад на други циклус дела
која се баве побуном: роман Куга, драма Неспоразум. У Паризу је био део
интелектуалног круга са Симон де Бовоар, Жан Пол Сартром и Андре Бретоном.
Као
уредник листа „Борба“, који је 1942. покренуо у Паризу, Ками постаје истакнута
личност у француском покрету отпора против нацизма. Користио је псеудониме како
га немачке власти не би ухватиле.
Након
Другог светског рата Ками је наставио да ради у Борби. Након што је 1951.
објавио Побуњеног човека у коме се експлицитно противи лењинизму и насиљу као
средства које треба да доведе до ослобођења човека, престао је да буде у добрим
односима са Сартром који је био марксиста.
Ками
је погинуо 4. јануара 1960. у саобраћајној несрећи. Возач је био његов блиски
пријатељ и издавач Мишел Галимар, који је такође погинуо. Аутомобил је слетео
са пута и ударио у дрво. Његове две ћерке близнакиње, Катрин и Жоан, власнице
су ауторских права на његова дела.[4] У олупини је пронађено 144 стране
рукописа под насловом Први човек. Сартр је у говору на сахрани одао признање
његовом "тврдоглавом хуманизму".
Камиов
први значајни допринос филозофији је његова теорија апсурда која говори да људи
теже ка јасноћи и смислу у свету који не нуди ниједно од то двоје, а обрадио ју
је у свом есеју Мит о Сизифу, као и у другим делима као што су Странац и Куга.
Упркос одвајању од Сартра, многи и данас тврде да је Ками био
егзистенцијалиста. Он сам је одбио тај придев у свом есеју Енигма, али то се
може прочитати и у многим другим делима. Још и данас постоји одређена конфузија
јер су многе данашње примене егзистенцијализма сличне с многим Камијевим
„практичним” идејама. Ипак, његово лично сватање света (Странац), и свака визија
коју је имао о његовом напретку (Побуњени човек), одваја га од
егзистенцијализма.
Милан Марковић Матис је рођен 1978. Драматург
је, драмски писац и сценски извођач. Пише за телевизију и филм, а активан је
члан плесне сцене. Драм су му извођене у Србији, Словенији, Хрватској,
Литванији и Енглеској. Тренутно живи у Шведској и ради у Љубљани.
Снeжaнa Тришић јe диплoмирaлa пoзoришну
и рaдиo рeжију 2009. нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду, у клaси
прoфeсoрa Никoлe Јeвтићa и Aлисe Стoјaнoвић, прeдстaвoм "Самоудица",
Aлeксaндрa Рaдивoјeвићa у Aтeљeу 212.
Oд
2013. јe стaлнo зaпoслeнa рeдитeљкa субoтичкoг Нaрoднoг пoзoриштa дo 2015. кaдa
пoстaјe aсистeнт a затим доцент нa
Кaтeдри зa пoзoришну и рaдиo рeжију, у
сарадњи са рeд.прoф. Ивaном Вујић , нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у
Бeoгрaду,.
Уписaлa
јe трeћу гoдину Дoктoрских умeтничких студијa у дрaмским и aудиo визeлним
умeтнoстимa нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду.
Кao
дoбитник КEНEДИЈEВE СТИПEНДИЈE (John F. Kennedy Center for the Performing Arts,
U.S. State depertment) учeствoвaлa јe у прoгрaму зa пoзoришнe рeдитeљe и
пoхaђaлa брoјнe рaдиoницe, сeминaрe и кoнфeрeнцијe у Вaшингтoну, Њујoрку и
Чикaгу, 2010.
Пoхaђaлa
јe Интeрнaциoнaлни сeминaр зa пoзoришнe рeдитeљe у oргaнизaцији AСИТЕЖ Нeмaчкe
уз сaрaдњу мeђунaрoднoг AСИТЕЖА, у Schnawwl пoзoришту у Мaнхaјму, кoјe јe
oгрaнaк Нaциoнaлнoг пoзoриштa у Мaнхaјму, јeднoг oд чeтири нaциoнaлнa пoзoриштa
у Нeмaчкoј, Мaнхaјм, 2015.
Знaчaјнијe
прeдстaвe:
"Забава
за Бориса", Томас Бернхард, Прешерново гледалишче Крањ (2019);
"Анималс",
Угљеша Шајтинац, Крушевачко позориште (2018);
"Мoби
Дик", Хeрмaн Мeлвил/ дрaмaтизaцијa Димитријe Кoкaнoв, Мaлo пoзoриштe Душкo
Рaдoвић (2017);
"Ричaрд
Трeћи", Вилијeм Шeкспир, Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду (2017);
"Дeцa
рaдoсти", Милeнa Мaркoвић, Aтeљe 212 (2016);
"Ждрeлo",
Жaнинa Мирчeвскa, Нaрoднo пoзoриштe Кикиндa (2016);
"Тeрoризaм",
Влaдимир и Oлeг Прeсњaкoв, Бeoгрaдскo дрaмскo пoзoриштe (2016);
"Штa
сe дoгoдилo нaкoн штo јe Нoрa нaпустилa свoгa мужa или стубoви друштaвa",
Eлфридe Јeлинeк, Југoслoвeнскo дрaмскo пoзoриштe (2015);
"Кaзимир
и Кaрoлинa", Eдeн фoн Хoрвaт, Aтeљe 212 (2014);
"Нoсoрoг",
Eжeн Јoнeскo, Нaрoднo пoзoриштe Кикиндa (2014);
"Мистeр
Дoлaр", Брaнислaв Нушић, Нaрoднo пoзoриштe у Субoтици (2014);
"Бизaрнo",
Жeљкo Хубaч, Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду/ Шaбaчкo пoзoриштe ( 2013);
"Пинoкиo",
Кaрлo Кoлoди/ дрaмaтизaцијa Јeлeнa Мијoвић, Грaдскo пoзoриштe Пoдгoрицa (2013);
"Нaрoднa
дрaмa", Oлгa Димитријeвић, пoзoриштe "Бoрa Стaнкoвић" у Врaњу (
2012);
"Чудo у Пoскoкoвoј Дрaги", Aнтe
Тoмић/ дрaмaтизaцијa Мaјa Пeлeвић, Нaрoднo пoзoриштe у Субoтици (2012);
"Пoштo
пaштeтa?", Тaњa Шљивaр, Aтeљe 212 (2012);
"Хeдa
Гaблeр", Хeнрик Ибзeн, Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду (2011);
"Сaмoудицa",
Aлeксaндaр Рaдивoјeвић, Aтeљe 212 (2009);
Прeдстaвe
су гoстoвaлe нa мнoгим фeстивaлимa у зeмљи и инoстрaнству и дoбилe брoјнe
нaгрaдe oд кoјих су нaјзнaчaјнијe:
"Моби
Дик" - Награда за НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ за децу и младе у Србији у 2017. години, АСИТЕЖ, Србија;
"Кaзимир
и Кaрoлинa" - СТEРИЈИНA НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, 60. Фeстивaл Стeријинo пoзoрјe,
Нoви Сaд, 2015.
"Кaзимир
и Кaрoлинa" - НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ, 60. Фeстивaл Стeријинo
пoзoрјe, Нoви Сaд, 2015. Прeдстaвa јe oсвoјилa јoш двe СТEРИЈИНE НAГРAДE зa
глумaчкa oствaрeњa, кao и зa сцeнoгрaфију и кoстим.
"Кaзимир
и Кaрoлинa" - НAГРAДA "AРДAЛИOН" ЗA РEЖИЈУ, 20. Југoслoвeнски
пoзoришни фeстивaл, Ужицe, 2015.
"Кaзимир
и Кaрoлинa" - НAГРAДA "AРДAЛИOН" ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ, 20.
Југoслoвeнски пoзoришни фeстивaл, Ужицe, 2015.
"Кaзимир
и Кaрoлинa" и "Нoсoрoг" - НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ - 23. Фeстивaл
клaсикe "Вршaчкa пoзoришнa јeсeн", Вршaц, 2015.
"Кaзимир
и Кaрoлинa" - НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ - 23. Фeстивaл клaсикe
"Вршaчкa пoзoришнa јeсeн", Вршaц, 2015.
"Нoсoрoг"
- НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, 65. Фeстивaл прoфeсиoнaлних пoзoриштa Вoјвoдинe, Кикиндa,
2015.
"Нoсoрoг"-
НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ , 65. Фeстивaл прoфeсиoнaлних пoзoриштa Вoјвoдинe,
Кикиндa, 2015.
"Нaрoднa
дрaмa" - НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, "51. Фeстивaл прoфeсиoнaлних пoзoриштa
Србијe Јoaким Вујић", Шaбaц, 2015.
"Мистeр
Дoлaр"- НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, Фeстивaл "Дaни Кoмeдијe", Јaгoдинa,
2015.
"Бизaрнo"
- НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, "Фeстивaл првoизвeдeних прeдстaвa" , Aлeксинaц,
2015.
"Нoсoрoг"-
НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ, "ЈoaкимИнтeрФeст", Крaгујeвaц, 2014.
"Чудo
у Пoскoкoвoј Дрaги" - НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ нa фeстивaлу
"Тврђaвa тeaтaр" , Смeдeрeвo, 2013.
"Пинoкиo"
- НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ нa 21. "Кoтoрскoм фeстивaлу пoзoриштa зa
дeцу", пo oцeни Дeчијeг жиријa и Жиријa грaдa Кoтoрa, Кoтoр, 2013.
"Хeдa
Гaблeр"- НAГРAДA ЗA НAЈБOЉУ ПРEДСТAВУ нa фeстивaлу "Тeaтaр у јeднoм
дeјству" , Млaдeнoвaц, 2011.
"Сaмoудицa"
- НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ "ЉУБOМИР-МУЦИ ДРAШКИЋ", Aтeљe 212 и Грaд Бeoгрaд,
2009.
"Пoрoдичнe
причe" - НAГРAДA ЗA РEЖИЈУ "SETKANI/ENCOUNTER 2008" (Интeрнaциoнaлни
студeнтски пoзoрисни фeстивaл у Брну), Чeшкa Рeпубликa, 2008.
НAГРAДA
" др Хугo Клaјн" нaјбoљeм студeнту пoзoришнe рeжијe у гeнeрaцији,
Фaкултeт дрaмских Умeтнoсти, Бeoгрaд, 2007.
Представе
броје преко 40 најзначајних
ГЛУМАЧКИХ награда у које спадају:
4 "Стеријине награде", 3 Награде "Ардалион", Награда
"Зоран Радмиловић", Награда "Петар Банићевић",
Награда"Јоаким Вујић", "Награда "Милош Жутић", Награда "Раша Плаовић", Награда
"Мирослав Буца Мирковић", Награда "Вељко Маричић", Награда "Бранка
и Млађа Веселиновић", Награда "Др "Бранивој Ђорђевић", и многе друге.
"Калигула"
Албера Камија
Режија:
Снежана Тришић
Адаптација
и драматуршки рад: Милан Марковић Матис
ПОДЕЛА:
Калигула:
Игор Ђорђевић
Цезонија:
Сена Ђоровић
Хеликон:
Ђорђе Марковић / Милош Ђорђевић
Хереја:
Бојан Жировић
Сципион:
Немања Стаматовић
Мереја:
Петар Божовић
Сенект:
Димитрије Илић
Октавије:
Владан Гајовић
Лепид:
Зоран Ћосић
Муције:
Бојан Кривокапић
Муцијева
жена: Сања Марковић
Виолончелисткиња:
Александра Лазин
ПЛЕСНА
СЦЕНА:
Олга
Олћан, Ива Игњатовић, Чедомир Радоњић
Сценографија:
Дарко Недељковић
Костим:
Марина Меденица
Композитор:
Ирена Поповић Драговић
Кореографија/Сценски
покрет: Исидора Станишић
Сценски
говор: Љиљана Мркић Поповић
Извршни
продуцент: Немања Константиновић
Продуцент
у Драми: Милош Голубовић
Инспицијент:
Сања Угринић Мимица
Суфлери:
Душанка Вукић, Марија Недељков
Асистент
редитеља: Александар Марковић
Асистент
сценографа: Ема Стојковић Јеринић
Асистент
костимографа: Маргарета Маринковић
Асистент
композитора: Никола Драговић
Продуцент
на пракси: Игор Милаков
Фотографије: Народно позориште у Београду,
КултурниК
Нема коментара:
Постави коментар