51.BITEF / 18. Bitef polifonija-SAID TO CONTAIN

 eue Dringlichkeit u saradnji sa Nada Espezial Tanz i Teorijom koja Hoda predstavlja:

SAID TO CONTAIN: / Kontejner navodno sadrži

- performans istraživanje o svetskoj trgovini -

 

​

Autori: Bojan Đorđev, Laura Kalauz, Maja Leo, Christopher Kriese, Miriam Walther Kohn, Lisa Schröter

Izvode: Bojan Đorđev, Christopher Kriese i Stephan Stock

*performans se izvodi na engleskom jeziku bez prevoda

* Said to contain (eng): Navodno sadrži

Nakon premijere u Cirihu 2016. godine i gostovanja u Štutgartu, Rijeci i Ljubljani – a pre odlaska u Šangaj, SAID TO CONTAIN: se prikazuje u Beogradu u okviru 51. Bitefa u programu 18. Bitef polifonije.

 

Svetska premijera: 10. jun 2016, Theater der Künste, Cirih

Premijerna izvođenja u Beogradu u okviru 18. BITEF polifonije, 51. BITEF-a: 

ponedeljak 25. septembar u 18 časova

utorak 26. septembar u 17 časova

Dorćol Platz, Dobračina 59b

Produkcija i organizacija u Beogradu: Dragana Jovović i Olivera Kecojević

Koprodukcija: Zürich Hochschule der Künste, Theater der Künste (Cirih), Kulturni centar Magacin (Beograd) i Art Space La Darsena (Buenos Aires)

Program podržali: Odeljenje za kulturu Grada Ciriha, fondacija Ernst Göhner, Migros Cultural Per Cent, Pro Helvetia i Sekretarijat za kulturu Grada Beograda; 

Hvala: Pomorsko rečna agencija Transagent d.o.o. Beograd

Ulaz je besplatan. Obavezno je unapred izvršiti rezervaciju ulaznica

na broj telefona: 064 6497735 ili e-mail adresu: dragana.jovovic@tkh-generator.net

 “Said to contain” (STC) je oznaka koja se može pronaći na teretnici, pismenoj prevoznoj ispravi koju koriste brodarske kompanije prilikom primanja kontejnera za transport bez provere njihovog sadržaja. Budući da kompanije ne mogu znati šta se tačno nalazi u kontejneru, oznaka im služi kako bi se zaštitili u slučaju da sadržaj robe ne odgovara navedenom popisu na teretnici.

SAID TO CONTAIN: je i umetničko-istraživački projekt Laure Kalauz, Maje Leo i Bojana Đorđeva, nastao 2013. godine. Ovaj tim se prevezao u proleće 2016. godine teretnim brodom iz Hamburga u Buenos Aires, provevši 24 dana na toj logističkoj supermašini.

Kontejneri su svuda oko nas – služe kao privremene kancelarije, kao prinudni smeštaj u slučajevima prirodnih ili humanitarnih katastrofa, ali i kao luksuzne vikendice ili cool izložbeni prostori – reč je o teretnom kontejneru. Ali njihova sveprisutnost je fundamentalnija i ne toliko očigledna u svakodnevici – jer 90% stvari koje posedujemo je preko pola sveta upravo kontejnerom stiglo do nas. Bez obzira nalazili se na obali ili u dubokom kontinentu, razgranata infrastruktura i univerzalnost i razrađenost sistema kontejnera koji se bešavno i brzo premeštaju sa broda na železnicu, sa vagona na kamion kao prikolice, doprinosi tome da je naš svet u potunosti zavisan od njih. Paradoksalno, teretni kontejneri čine da je savremeni svet povezaniji nego ikad, ali i podeljeniji – na deo koji proizvodi, deo koji prenosi i deo koji troši.

Putem izvedbenih akcija, umetnici nastoje istražiti ekonomske fenomene kako bi ih učinili razumljivima široj javnosti. U istraživanju se bave manifestacijama globalne trgovine u gradovima iz kojih dolaze, a to su Beograd, Hamburg, Buenos Aires i Zurich ali i svim gradovima u kojima projekat gostuje. Prateći rute kojima se kreću teretni kontejneri, tragajući za kompanijama koje ih poseduju i analizirajući regulacije koje sve to omogućuju, projekat nastoji prodreti kroz pukotine neprozirne ljušture globalnog kapitalizma i doznati kako proizvodnja, potrošnja i cirkulacija dobara oblikuje naša razmišljanja i živote.

Umetnici se u radu služe metodom “javnog razmišljanja”, što nije samo čin uključivanja publike u njihovu (umetničku/aktivističku) praksu, već i doslovnog istraživanja mogućnosti razmišljanja u javnosti. U saradnji s lokalnim umetnicima, istraživačima i drugim ljudima koje zanima pokretanje javne rasprave o neo/post-kolonijalizmu, organiziraju tzv. “sesije javnog razmišljanja”, hibridni format između performansa, radionice i rasprave u kojem teretni kontejneri postaju središnjim mestima dijaloga i izvedbene proizvodnje znanja. Umetnici koriste u javnom prostoru postavljeni kontejner kao studio za rad, prostor susreta s javnošću, mesto izvedbe, ali i nešto što se neprestano puni i prazni – znanjem, situacijama, otkrićima, predavanjima – nematerijalnim dobrima koja se nastoje materijalizovati putem izvedbenih sesija javnog razmišljanja.

Ovde možete pogledati najavu.

Bojan Đorđev je pozorišni umetnik iz Beograda, obrazovan u polju pozorišta i teorije umetnosti u Beogradu na Fakultetu dramskih umetnosti i Univerzitetu Umetnosti i u Amsterdamu na DasArts. Pored Beograda, njegovi radovi su prikazivani u Berlinu, Briselu, Amsterdamu, Njujorku, Beču, Cirihu, Zagrebu, Rijeci, Ljubljani… Inscenirao tekstove H. Guiberta, E. Jelinek, J. Joyce-a, G. Ferčeca, I. Sajko ali i tri opera, uključujući i Les enfants terribles J. Cocteau-a/P. Glass-a. Jedan od su-osnivača platforme i časopisa Teorija koja Hoda. Od 2002 zajedno sa likovnim umetnikom Sinišom Ilićem razvija i izvodi nomadski (Gent, Zagreb, Štutgart, Bukurešt, Beograd, Beč, San Diego) projekat Pustinja slike. Član uredničkog kolektiva i su-osnivač platforme Teorija koja Hoda i TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti. Umetničke rezidencije: Akademie Schloss Solitude, Štutgart 2004 i 2005/06; Les laboratoires d’Aubervilliers, Pariz u okviru TkH projekta How to do Things by Theory 2010; Artslink/New York Theatre Workshop, Njujork 2011; Kamov, Rijeka 2013 i Akademie der Künste der Welt, Keln, 2015; Kulturkontakt, Beč 2016 i Komuna Warszawa 2017.

Njegova recentna umetnička praksa istražuje potencijalne javne, performartivne formate Marksističke misli i nasleđa levice.

Laura Kalauz je rođena u Buenos Airesu 1975 gde je studirala ples i društvene komunikacije na Univerzitetu u Buenos Airesu. Poslediplomske studije Plesa i performansa završava na Univerzitetu umetnosti u Arnhemu, Holandija.

Laura živi na relaciji Cirih – Buenos Aires, gde radi kao nezavisna pozorišna autorka i izvođačica. Njen rad postavlja pitanja o rutinama i matricama savremenog života. Zainteresovana je za ponovno promišljanje pretpostavki zdravo-za-gotovo koje vladaju društvenim ponašanjem i oblikuju naše modele komunikacije. Kalauz je sarađivala sa umetnicima: Martin Šik, Krut Jurak, Simon Aughterloni, Nikolas Galeaci i Marina Belobrovaja. Režirala je i izvodila nekoliko projekata, među njima i: Turist (2005), Multiverse (2007), Excuse me please could you choreograph me (2007-12), Do what you see/ See what you do (2009) i Title (2009) & CMMN SNS PRJCT (2011). Poslednja dva u saradnji sa Marinom Šikom. U 2012, Kalauz je kreirala pozorišni projekat Punto de fuga, saradnju sa zatvorenicama zavoda Ezeiza u Buenos Airesu. Projekat o istrebljenom plemenu Ona u Patagoniji Science Fiction Future's Nostalgy u saradnji sa Sofiom Mediči prikazan je na Venecijanskom bijenalu 2015 godine.

Maja Leo je pozorišna autorka iz Hamburga. Studirala režiju na ciriškom Univerzitetu umetnosti i Socijalni dizajn na Univerzitetu likovnih umetnosti u Hamburgu kod profesorke Marijetice Potrč. Njeno polje delovanja je umetničko istraživanje sa fokusom na kolektivnu proizvodnju znanja u izvođačkim umetnostima. Maja je su-osnivač ciriškog umetničko-izvedbenog kolektiva Neue Dringlichkeit (Nova urgentnost). Njihovi radovi su prikazivani na Venecijanskom bijenalu 2014, Pozorišnom festivalu Favoriten u Dortmundu 2014, ifa Galeriji, Štutgart 2016, i Shedhalle i Gessnerallee u Cirihu u 2017. Od 2013 Maja radi kao selektorka Tskaltubo Art Festival u Ckaltubu, Gruzija.