Ujka Vanja u JDP-u

Premijera predstave „Ujka Vanja” Antona Pavloviča Čehova u režiji Egona Savina biće održana u subotu, 8. decembra u 20 časova na Sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reprize u decembru se 11, 23 i 26. Ovim komadom Jugoslovensko dramsko pozorište nastavlja proslavu 70-tog rođendana, jer je to bila druga premijera u ovoj pozorišnoj kući.

U predstavi igraju Branislav Lečić, Nenad Jezdić, Marija Vicković, Bogdan Diklić, Milica Gojković, Dubravko Jovanović i Aleksandra Nikolić. Scenograf je Egon Savin a kostimograf Jelena Stokuća.

„Realizam je proteran sa scene. Ovo je mali doprinos, modernizovan, s osećanjem da na sceni polažemo ispit besprekorne autentičnosti i istinitosti, a na publici je da to proceni. Komad je jednodelni i traje sati tridesetpet minuta.

Ujka Vanja“ je predstava o pristojnim običnim nesretnim ljudima koji su nesrećni iz duboko ličnih razloga. Uradili smo predstavu bez politike i psovke. Čehov na jednom mestu kaže da nikakvo društveno uređenje, nikakva vlast ne mogu učiniti da ljudi budu manje nesrećni. Jer ljudi su nesrećni zbog svojih neostvarenih snova, osećaja praznine, neuzvraćenih ljubavi“, konstatuje reditelj Egon Savin koji takođe slavi jubilej – 40-godišnji.

Branislav Lečić igra ujka Vanju a o ulozi i komadu uopšte kaže:

„Raspad iluzija ima veze s ovim današnjim vremenom. Vraćamo klasike u fokus, jer treba da velika dela žive i u današnjem vremenu. Počastvovan sam što  u ovoj glumačkoj podeli.

Čehov se bavi bićem, tera glumca da se pozabavi sobom, sopstvenim bićem. Dogodio mi se spoj sa sopstvenim bićem. Čehov te natera da razumeš to što igraš. Ukidanjem stilske zaštite potpuno se ogoliš, intimno potpuno ljudski.“

„Gost sam ovde po četvrti put za dve godine. U porcesu otkrivanja sebe, otkrivali smo i pisca i pozorišni autoritet Egona Savina, koji je vrhunski pripremljen i neprikosnoven. Ovaj komad s empatijom,  nosi istinske emocije i postiže paradoks ljudskog postojanja: tragično je komično i obrnuto. Da li zbog godina ili živaca, često mi se plače”, priznaje Nenad Jezdić.

Marija Vicković prvi put radi sa Egonom Savinom. Gostuje u JDP-u već 5-6 godina. Rad definiše kao inspirativan, ali i težak. Na prvoj godini glume susrela se s delom Čehova i baš kada joj se činilo da je sve shvatila, govorili su da je razumela pogrešno.

„Tako je bilo i sad sa Egonom Savinom”, kaže Marija i dodaje: „ovo je predstava koju bih volela da gledam. Muzika je predivna, konstantano je krupan plan i zastupljen je minimalizam.”

Milica Gojković, od pre neki dan stalni član JDP-a pre svega se zahvaljuje na poverenju matičnoj kući, a o predstavi svedoči:

„Dokumentarnim izrazom dočarana je tananost ljudske duše, čime je dotaknuta istina.”

Aleksandra Nikolić, još jedan gost (Narodno pozorište u Beogradu) ekipu opisuje kao ekipu snova. Pre četrdeset godina u nekom gradu, u nekom hotelu usnula je san. U snu joj se javio Savin s prstom na knjizi. Komšije su i često se susreću, ali nikako nije mogla da protumači taj san. Sada, kaže, sve joj je jasno. 

Pres konferenciju okončava Dubravko Jovanović tvrdnjom da nije sarađivao s umetnicima nego s tragačima. Da ih je Savin sve stavio u umetničke pelene.

Reč reditelja Egona Savina: REKA BEZ OBALA 

Čehov je uveo vreme u dramu i dramu u vreme. Njegovi likovi pitaju se može li se promašeno prenebreći a proteklo nadoknaditi. Zanosimo se da vreme koje je nepovratno prošlo, koje je donelo godine i umor može u jednom trenutku postati nestvarno, da se može početi iznova sa tačke na kojoj je sve pošlo pogrešnim putem. Ali očekivana budućnost ne dolazi, novog života, u stvari, nema.

Možete poboljšati društvene uslove koliko hoćete, ali će uvek biti ljudi čije će nade ostati izneverene, ambicije neostvarene, ljudi koji će se očajnički zaljubljivati u žene koje ih ne vole, koji neće umeti da iskoriste priliku koja im se pruža. Neki će više voleti beskorisnu lepotu i sopstvenu žrtvu nego korist ili dobit.

Uvek će biti ljudi koji će biti nesrećni iz razloga koje nijedno društvo nije u stanju da otkloni zato što ti razlozi nisu politički ni socijalni nego egzistencijalni. Čehovljeva drama uronjena je u vreme koje donosi događaje koje ćemo videti i koji će nestati u vremenu koje nastavlja da teče. „Ujka Vanja” je priča o isticanju vremena, kako se godine naših života pretvaraju u mesece i dani u sate i minute, a zatim se ulivaju u beskrajnu reku vremena. Reku bez obala.

EGON SAVIN je redovni profesor na Katedri za pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je brojne predstave raznovrsnog dramskog repertoara, od savremenih domaćih autora u neformalnim trupama do svetskih klasika u najvećim nacionalnim teatrima. Radio je širom bivše Jugoslavije i u inostranstvu: Budimpešta, Trst, Gorica, Beograd, Zagreb, Novi Sad, Skoplje, Sarajevo, Podgorica, Rijeka, Sombor, Kruševac i Zrenjanin.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao je predstave: Muke po Živojinu Radoslava Pavlovića (1985), Na letovanju Maksima Gorkog (1990), Mletački trgovac Vilijama Šekspira (2004), Šuma Aleksandra Nikolajeviča Ostovskog (2005), Tako je moralo biti Branislava Nušića (2007), Molijerovog Tartifa (2008), U močvari Marine Kar (2009), Unosno mesto Aleksandra Nikolajeviča Ostovskog (2014), Pod žrvnjem Dragoslava Nenadića (2016). Višestruki je dobitnik najznačajnijih nagrada za režiju u zemlji i inostranstvu.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Ujka Vanja  Čehova po tematici podseća  na Mesec dana na selu Turgenjeva. Seoski dokoni život kako to sugeriše i podnaslov drame plodno je tlo za bujanje čudnih unutrašnjih stanja njegovih žitelja. Tako i ovde imamo nezadovoljene, neostvarene ljude i svako od njih želi ono što ne može imati. Što je dobro opravdanje za sopstvene životne neuspehe.

Imaju li staračka usta pravo na istinu?

Glumačka ekipa je skladna, svako daje svoj pečat, iskoristi svoju šansu. Jer, Čehov se ne igra, on se proživljava. Diklić je tipičan primer nesrećnog, neostvarenog čoveka koji od svoje muke beži u bolest i to udara na sva zvona, on je penzionisani profesor, tumač umetnosti bez talenta, koji se jednog jutra probudio u telu starca. Lečić je rezigniran, razočaran, letargičan, potrošen, na trenutke smešan u svojim iskrenim priznanjima, tu i tamo u njegovom liku probudi se plamičak života i strasti, ali isto tako brzo se i ugasi. 

Milica Gojković, prinova u JDP-u, na pravi način opravdava poverenje uloženo u nju. Minimalistički, svedeno, ali ubedljivo ona brani svoj lik mlade devojke preplavljene idealima velike ljubavi koja nije uzvraćena. Tu je i žena-fan fatal (Marija Vicković) u koju su svi zajubljeni,a koja ima starog, bolesnog i dosadnog muža. Ona se svima čini kao svetlo u tunelu, kao moguće uže spasa iz ove seoske sveopšte čamotinje. Ali, ni ona nema petlje da stvari raščisti do kraja. Aleksandra NIkolić glumi iz drugog plana. Ona, u roli dadilje Marine, kao da je čistač svih tih nesreća i muka ostalih protagonista komada. Sunđer koja upija tuđu muku. Katalizator. Arheitip žene mučenice. Dubravko Jovanović je čovek senka, komšija koji ne izbiva iz kuće i radnje, ali u njoj učestvuje u ulozi pukog posmatrača. 

U ovoj drami nema velikih dela, nema heroja niti podlaca, niko ne strada, iako se pištolj dvaput oglasi. Nema ni anđela ni davola. Deluje da ovi ljudi nisu ni za šta sposobni. Ne iskaču iz svojih ljuštura. Nisu sposobni ni za junaštva ni za ljubav, čak ni za ikakvu nepodovštinu. Dokolica je vrhinac njihovog životnog postignuća. 

Jedini koji se izdvaja iz ove duhovne močvare je doktor kojeg majstorski tumači Nenad Jezdić. On leči, teši i pokušava da osvesti posrnule seljane. Deluje da je pisac sebe dočarao u ovom liku. Nekako s njim najviše saoseća. Lekar je nezadovoljan što priprosti i neuki seljaci ne razumaju njegove ideje, niti pokazuju interes za njih. Kada ne uspeva da ih pobudi, da ih dovede do obala i sam se predaje rečnoj matici i utehu traži u alkoholu. 

 “Onda si bio mlad, lep, a sada si ostario. A i nisi više onako lep. I još nešto-piješ vodku.”

I pored svih životnih brodoloma, razočaranja i poraza  naših junaka, na samom kraju drame poručuje se da život ipak treba živeti uprkos svemu, kao štit koji isturamo protiv napada straha od  konačnosti.  Kako kaže jedna duhovita opaska; “kukavica ne sme da počne, a budala kada da završi”.  Taj međuprostor,  nekako se ispostavlja kao slovensko opšte mesto. 

Scenografija svredena, u vidu četiri prozora sa šalonima, kao da je već viđena u nekoj ranijoj predstavi. Ti prozori odvajaju ali i povezuju unutrašnje i spoljašnje. Propuštajući svetlost i ostale prirodne refleksije u kuću. Kostimi maštoviti, koloritni osim radničkog mantila nedefinisane boje Aleksandre Nikolić. Scene koje eksploatišu ova dva pozorišna sredstva dovodi često u predstavi do poetičnih, slikarskih prizora. Oni, kao i često pozivanje na lepo vreme uspešna su protivteža unutrašnjim ljudskim nemirima i laganom uništavanju prirode. U predstavu se uvode  i reference na Gogoljevog “Revizora”, a priziva se i Šopenhauеr. 

“Sedim ja, zatvorim oči, evo ovako, i mislim: oni koji budu živeli kroz sto, dvesta godina posle nas i kojima mi sada krčimo put-hoće li  nas pomenuti nekom dobrom rečju?”

Deluje da je Savin dobro uradio posao svevši Čeholjevo delo na meru današnjeg vremena i tempa. U ovom komadu reči nisu alfa i omega. Mnogo tih finih, tananih detalja govori ono što jezik ne bi umeo da dočara. Reči su ovde mamac koji pažljivog tragača vodi do ulova. Čini se da je ovo jedno od boljih ostvarenja koje smo mogli da odgledamo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Raduje i veće prisustvo srednjoškolaca, mada su neki od njih izjavili da su se “smorili”. Daleko su od njih, životna razočaranja i starački vapaj, ali svakako ohrabruje potez neke ambiciozne profesorke da ih pusti niz “umetničke vode”. Da kada već ne mogu da sažvaću lektiru, neka je bar  odgledaju. Kao što na kraju predstave Lečić žvaće hranu, a kao da žvaće život sam. Da ovi ljudi na početku zrelosti zapate pelcer kulture u ova primitivna i surova vremena. U koja smo programirana da što manje mislimo i osećamo a što više tapšemo i trošimo. 

Ili što bi Šopenhauer rekao: “Sudbina meša karte, a mi igramo.”

 

ČEHOV U JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU

6. april 1948.

UJKA VANJA

Reditelj i scenograf Bojan Stupica, kostimograf Mira Glišić

U podeli: Tomislav Tanhofer (Serebrjakov), Sava Severova (Jelena Andrejevna), Marija Crnobori (Sonja), Rahela Ferari (Vojnicka), Strahinja Petrović (Ivan Petrovič Vojnicki), Milivoje Živanović (Astrov), Dejan Dubajić (Teljegin), Carka Jovanović (Marina), Danilo Srećković (Radnik), Mlađa Veselinović (Kočijaš), Karlo Bulić (Glas Jefima)

4. februar 1954.

VIŠNJIK

Reditelj Miroslav Belović

17. mart 1966.

IVANOV

Reditelj J. A. Zavadski

18. decembar 1981.

TRI SESTRE

Reditelj G. A. Tovstonogov

2. februar 2000.

VIŠNJIK

Reditelj Dimitrije Jovanović

25. jun 2003.

GALEB

Reditelj Slobodan Unkovski

17. jul (Amfiteatar Svetog Stefana)

4. oktobar 2011. (Velika scena „Ljuba Tadić“)

VIŠNJIK

Reditelj Dejan Mijač

Anton Pavlovič Čehov

 

UJKA VANJA

Scene iz života na selu

Prevod Kiril Taranovski

Adaptacija, režija i scenografija Egon Savin

Kostimografija Jelena Stokuća

Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla Dejan Draganov

           

IGRAJU:      

           

Vojnicki, Ivan Petrovič                             BRANISLAV LEČIĆ

Astrov, Mihail Lavovič                              NENAD JEZDIĆ

Jelena Andrejevna                                     MARIJA VICKOVIĆ

Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič BOGDAN DIKLIĆ

Sofija Aleksandrovna (Sonja)                  MILICA GOJKOVIĆ

Telegin, Ilja Iljič                                         DUBRAVKO JOVANOVIĆ

Marina                                                         ALEKSANDRA NIKOLIĆ

           

Organizator Vladimir Perišić

Inspicijent Rade Stojiljković                   

Sufler Dragana Anđelković

           

Asistent reditelja Sonja Krstić

Asistent kostimografa Adrijana Simović

           

Majstor svetla Branko Radinović-Protić

Majstor zvuka Selena Bogdanović

Premijera u subotu, 8. decembra 2018. u 20 časova na Sceni „Ljuba Tadić“

Fotografije s predstave: Nenad Petrović