Vrela pisma (iz Moskve, Teatra „Glas“) u Beogradskom dramskom pozorištu

Nekada davno pisala su se ljubavna pisma.

Na papiru u boji, namirisana, s nekim cvetkom i stihovima. Sa poljupcem od karmina ili sa suzama.

A kad ljubav prođe, cepala su se, čuvala, palila, potapala u vodu da reči nestanu. Vraćala.


Sad su tu sms—ovi. Eventualno elektronsko pismo. Oni se brišu ili zagube u nekom folderu. Ne vraćaju se i niti smrde niti mirišu. Nekako ne idu uz osećanja.

Na osnovu ove staromodne i lepe navile moskovsi Teatar "Glas" napravio je predstavu "Vrela pisma"  na osnovu tekst Pjotra Gnediča, popularnog autora XIX veka, a u režiji Kirila Bleviča. 

Zanimljivo je i to da je baš ovaj komad Konstantin Sergejevič Stanislavski (1863. — 1938.) j) izabrao za svoj režiserski debi 1889. godine.  Glumio je i glavnu ulogu. 

Za neupućene, on je tvorac "metode Stanislavski  koji se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. 

Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije.

U jednom muzičkom salonu sastali su se nekadašnji ljubavnici. Tema njihovog razgovora su pisma, ljubavna pisma.

Sahranjuju svoju ljubav uz čitanje istih i uz romanse. Predivne, ruske romanse.

Da li pisma puna strasti stvarno moraju da izgore i pretvore se u pepeo. Ili...