Galerija ARTGET
Otvaranje izložbe u četvrtak, 6. jula u 20:00
Problematizujući
metodologije reprezentacije fotografije, uvodeći strategiju povlačenja
iz polja predstavljačkog, novosadska umetnica Mia Ćuk i sa aktuelnim
radom -instalacijom Brod je iznutra potonuo u galeriji Artget nastavlja dalje sa istraživanjima ili, preciznije rečeno, razotkrivanjima fenomena fotografskog medija.
Mia
Ćuk od početka svoj rad idejno i problemski razvija oko pitanja šta
podrazumeva i šta znači uopšte fotografsko danas, zanimajući se najpre
za rubove područja u kojima se fotografija definiše, interpretira i
prikazuje.
Njen rad je u tom pogledu radikalno preispitivački
prema konvencionalnim fotografskim pristupima i više je usmeren ka
iznalaženju novih i drugačijih vizuelnih izraza kroz koje bi bilo moguće
razmatrati fotografiju u njenim suštinskim značenjima ali i
potencijalima kao društvene, kulturne i umetničke prakse.
Iskorak
iz očekivanih ili pretpostavljenih načina i okvira u produkciji i
izlaganju fotografske slike otvoriće za Miu Ćuk polje mogućnosti u
eksperimentu i testiranju granica šta jeste fotografsko i kada to
prestaje da bude. Kontinuirana instalacija predstavljena na ovoj izložbi
nastala je u okviru procesa kojim se, putem jednostavog postupka
kontakt-kopiranja fotografskog sadržaja i njegovog brisanja, sakriva
izloženo. Rad uključuje slučajno pronađeni arhivski materijal sa gotovo
stotinu negativa (portreta) na staklu, nepoznatog autora i porekla, za
koje se pretpostavlja da su nastali u nekom fotografskom studiju tokom
30-ih godina XX veka. Kontakt-kopije koje umetnica u dužem vremenskom
periodu produkuje u kućnim uslovima postaju deo rutinizirane svakodnevne
radnje, ali i konceptulano integralan i značajan deo rada. Naime, sam
čin neprestanog kopiranja direktnim postavljanjem staklenih negativa
preko fotografskog papira prati proces brisanja, koji autorka namenski
uvodi i razvija upornim korišćenjem greške. Upotreba greške kao metoda
podrazumeva da se foto-papir koristi bez upotrebe fiksira, a autorka
postupak intencionalno ponavlja iznova bez želje da se greška prevaziđe.
Sam izbor foto-papira kao materijala za umetnicu ostaje važan
prevashodno i zbog njegovih različitih svojstva koja se ogledaju u
kapacitetima da sliku razvije, ali da je u isto vreme i proguta, ukoliko
se ovaj proces ne zaustavi fiksiranjem. Tenzija i neizvesnost koje sam
proces generiše između mogućnosti reprezentacije slike i njenog
materijalnog gubitka otvara polje eksperimenta. Fiksiranje se ne
doživljava kao proces koji je imanentan prirodi samog materijala i iz
tog razloga se namerno izostavlja. Osvetljavanjem i eksponiranjem,
zabeležene predstave u ovom procesu vremenom menjaju boju, blede i
nestaju, dok se kontakt-kopije savijaju i postaju krhki objekti umesto
reprezentativne jasne slike koje su zabeležile određeni trenutak u
prošlosti. Dodajmo ovome još dva korenspodirajuća punkta u postavci,
„nemu“ slajd-projekciju u funkciji „hvatača“ senki zatečenog galerijskog
mobilijara i arhivsku kutiju sa „pohranjenom“ projekcijom fotografija
čije sadržaje u obrisima tek naslućujemo. Uvođenjem označiteljskih i
simboličkih potencijala izabranog tehnološkog postupka, materijala,
naglašavanjem interiornosti fotografske slike i nekih minimalnih procesa
koji leže iza njenog prikazivanja, korišćenjem greške kao osnovnog
principa u nastanku rada, implementiranjem arhivske građe ne kao
naracijskog elementa i istorijskog spekulativnog dokumenta već kao
prostora kontradiktornosti između čuvanja i nestajanja, Mia Ćuk na
neposredan način u fokus postavlja mnoga pitanja koja se najpre tiču
odnosa prema posmatranju i čitanju fotografije…
Jedna od tema
kojom se umetnica bavi u okviru nastanka ovog rada jeste i traganje u
polju teksta i interesovanje za tekstualnost fotografije. Tako unutar
same instalacije, aproprijacija lista iz knjige Ortegina klepsidra
Silvije Monros-Stojaković, koji se tu našao naknadno odštampan sa
namerom da čitaoca uputi na ispravku slovnih i jezičkih grešaka u
određenom izdanju, postaje važan konceptualni zamajac sa jedne strane u
onome što autorka sprovodi kroz ceo rad kao suptilan i istovremeno
subverzivan gest u percepciji i interpretaciji vizuelnih/fotografskih
sadržaja, a sa druge u propitivanju mogućnosti simultanog odnosa teksta i
fotografije.
U ovom još uvek otvorenom i kompleksnom
eksperimentu, u kojem i sam izlagački prostor postaje konstitutivni
element rada, Mia Ćuk usvajanjem strategije odmicanja od predstavljačkog
odabirom fenomena greške i neuspeha za poetički iskaz, zapravo,
uključuje brojne označitelje tihe kritičke promisli, neophodnih
redefinisanja i novih sagledavanja u reprezentacijskim formatima i
tumačenjima fotografskog medija.
Miroslav Karić & Slađana Petrović Varagić.
Миа Ћук (1988, Нови Сад) је
основне студије фотографије завршила на Академији уметности у Новом Саду, а мастер
програм из фотографских студија похађала је на Универзитету Вестминстер у
Лондону, Велика Британија, где је дипломирала 2013. године.
Своју уметничку праксу артикулише
кроз однос фотографије и текста, бавећи се фрагментираним појавама
свакодневице, њеним траговима и невидљивим наративима. У свом раду истражује границе
појавности фотографског медија, користећи периферне/ вернакуларне технологије и
аматерске гестове.
Учествовала је на бројним
изложбама, резиденцијалним боравцима и пројектима у земљи и иностранству, а неке од скоријих
изложби укљуčују: To Die Out Laughing, 23. Међународно бијенале хумора и сатире,
Габрово, Бугарска (кустос: Марко Стаменковић); Material Light, Srishti Outpost, Kochi Muziris
Biennale, Индија (кустос: Алан Паркер); Гиф и градови,галерија Podroom, Културни центар
Београда (кустоскиња: Соња Јанков); Другачији светови – млада савремена
фотографија, галерија Фотон, Љубљана (кустоскиња: Јасна Јернејшек); самостална изложба
Eikaiwa, Градска галеријиа Пожега; изложба финалиста награде „Димитрије Башићевић
Мангелос“, галерија Ремонт, Београд; самостална изложба Where I am Not/ Unaddressed, Дом
омладине Београда; One night show(s), Галерија Факултета ликовних уметности
Београд; Опипљива светлост, галерија Podroom, Културни центар Београда (кустос: Алан
Паркер); The One Who Became The Color On a Flag, Anya & Andrew Shiva gallery, Њујорк
(кустоси Слободан Стошић и Омар Лопез-Шахуд), Light Chronicles, Obsolete Studios at
the The Old Lookout, Broadstairs, Кент; Psychogeography, ArtHub Gallery, Лондон; MAPS,
Ambika P3, Лондон. Двоструки је финалиста награде „Димитрије Башићевић Мангелос“.
Dragan Vojvodić NEOPLANKING
06.07-27.07.2017, 12:00-20:00
Likovna Galerija
fotografije, foto-instalacije, performans
Otvaranje izložbe u četvrtak, 6. jula u 20 sati
Na otvaranju umetnik će izvesti performans u galeriji i ispred nje.
Višemedijska
postavka novosadskog autora Dragana Vojvodića u Likovnoj galeriji
KCB-a, koji se ovom izložbom sveobuhvatnije predstavlja beogradskoj
likovnoj publici, predstavlja njegove novije radove rađene na temu neoplankinga
– aktuelnog pravljenja selfija vlastitog tela u poziciji tela
beskučnika na ulicama urbanih gradova, ležeći u poziciji daske, sa licem
okrenutim prema pločniku, poništenog identiteta. U četiri ciklusa: Death in Paris /Smrt u Parizu (2014), Holokaust planking (Berlin, 2017), Urban planking (Novi Sad, 2016), Tired of art
(Muzej u Oslu, 2013; Venecijanski bijenale, 2013) biće prikazani radovi
realizovani u različitim medijima: umetničke fotografije sa
beskućnicima snimljene na ulicama Pariza, fotografije umetničkih akcija
koje je autor izveo u ambijentima Memorijalnog kompleksa posvećenog
holokaustu u Berlinu, u napuštenoj industrijskoj zoni u Novom Sadu, u
izlagačkim prostorima Astrup Fearnley muzeja u Oslu i u Đardinima u Veneciji, kao i dva video rada – Playing dead, snimljenog na ulicama večnog grada i The Visitor / Posetilac, snimljenog na groblju Per Lašez u Parizu, oba iz 2017. godine.
Posebni
segment izložbe je instalacija komponovana od improvizovanih ležajeva /
dušeka / prostirki / postamenata / postavljenih u galeriji tako da
posetioci na njima mogu da zauzmu položaj osobe koja leži na ulici i na
taj interaktivan način se uključe u temu izložbe i pokažu empatiju prema
ljudima bez doma. Ovaj rad, prostor galerije i ulica ispred ulaza u
galeriju su ujedno i mesta dešavanja performansa koje će umetnik
izvoditi na otvaranju i tokom trajanja izložbe. Prateći deo izložbe
predstavljaju stručna vođenja i radionice za mlade posvećena umetničkom
performansu.
Dragan Vojvodić je rođen 1965.
godine u Kuli (Srbija). Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom
Sadu. U svojoj umetničkoj praksi izražava se kroz medije performasa,
instalacije, videa, fotografije, skulpture, in situ radove. Značajan deo
svoje umetničke prakse realizovao je tokom studijskog boravka i života u
Skandinaviji gde je samostalno izlagao u uglednim muzejima i galerijama
u Švedskoj, Norveškoj, Finskoj i Islandu, kao i u Portugalu, Španiji i
Francuskoj. Takođe je predstavljao srpsku i vojvođansku umetnost u
okviru različitih grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Francuska,
Nemačka, Mađarska, Hrvatska, BIH, Japan). Član je SULUV-a i ULUS-a. Živi
i radi u Novom Sadu.
PUT PREDMETA
06.07-27.07.2017, 12:00-20:00
Galerija Podroom
Izložba Put predmeta istražuje kroz medij pokretnih slika različite veze koje ljudi formiraju sa predmetima koji ih okružuju u ranom XXI veku.
Umetnici:Entoni
Bodin, Semuel Bakman, Džimi Daram, Rodrigo Kas, Mišel Fransoa, Lora
Gozlan, Maks Hatler, Siniša Ilić i Tina Gverović, Ailb Ni Briai, Polin
Pejan, Babet Rambo, Miloš Tomić, Anežien van Dorn
Kustosi:Izabela Enrion, Nima Liraj
Izložba je realizovana u saradnji sa L’Œil d’Oodaaq
Većina
predmeta su sada potrošačka dobra koja ne odolevaju vremenu. Predviđena
dotrajalost od njih čini đubre čim izađu iz fabrike. Međutim, mi se i
dalje emotivno vezujemo za neke od njih zato što su deo naše
svakodnevice i zato što vezuju naša sećanja. Kroz umnožavanje
tehnoloških naprava (televizori, digitalni displeji, kompjuteri,
tableti, pametni telefoni…), ekran je postao jedan od najčešćih
elemenata našeg vremena. Koliko kao predmet toliko i kao interfejs on
spaja virtuelno i realno, lokalno i udaljeno. Iako nam omogućava pristup
velikom broju usluga, slika i drugih zajedničkih sadržaja, takođe,
navlači filtere koji daju iskrivljenu sliku sveta.
Naziv izložbe referiše na rad The Way Things Go
Fišli i Vajsa koji prikazuje seriju kadrova reakcije između objekta i
hemijskog jedinjenja kao metaforu za filmsku produkciju i razmotavanje
filmske trake. Ovaj umetnički film koji se bavi predmetima i propituje
medij i sredstvo filmske umetnosti čini duhovno jezgro ove izložbe i
početnu tačku za promišljanje odnosa između ljudi i predmeta u
savremenom kontekstu.
Нема коментара:
Постави коментар