Čik Korija, pijanista,
klavijaturista i kompozitor, džez muzičar sa najviše osvojenih Gremi nagrada (22),
ponovo je bio gost Beograda, na početku svoje 76. godine života, čini se ipak
nikada svežiji, u subotu 1. jula u KOMBANK Areni i to ovog puta u pratnji svog Elektrik
benda.
Reč je o orginalnoj postavi benda koji je pod vođstvom Korije od
pojavljivanja prvog albuma 1986. godine potpuno preokrenuo muzičku scenu do
tada neviđenim džez fjužn inovacijama, muzičkim tehnikama ili kako je to Sting
okarakterisao – „Promenio je pejzaž i ostavio opustošenu zemlju, muzički,
moćno, virtuozno“.
Sam Korija u karijeri dužoj od pola veka, vođenoj konstanto
paralelno u puno razlilčitih stilova i pravaca, sa više od sto autorskih albuma
i još toliko u kojima je učestvovao, nebrojeno projekata i saradnji, pravacima
od džeza, fjužna, latino nasleđa, klasike pa do krajnje avangardnih formi koje
bi se mogle označiti samo kao njegove lične, bend sa kojim je ove večeri nastupio
u Beogradu je kao projekat vodio uporedo sa drugim do 2004. godine u studijskom
smislu kada izlazi poslednji osmi album.
Trenutno Korija osim sa E-bendom
nastupa i sa Bela Flekom na bendžu, samim ili u kombinaciji sa njegovim
pratećim džez i blugras bendom Flektonsima a nekada opet skupa svi pomenuti
uključujući i E-bend. Istovremeno nastupa i sa bubnjarem i perkusionistom
Stivom Gadom i njegovim pratećim bendom. Klasika je sa druge strane uvek
prisutna u njegovim izvođenjima, delimično ili kompletno. Pre dva meseca je
svoju najpoznatiju kompoziciju „Spain“ svirao sa Poljskim nacionalnim
simfonijskim orkestrom a poznata su i njegova izvođenja Mocartovih dela.
Izvorna postavka
vrhunskih muzičara njegovog Elektrik benda koja je nastupila u Beogradu bila je
u sastavu: Dave Weckl – bubnjevi, Eric Marienthal – saksofon (očigledni i
zasluženi ljubimac domaće publike), Frank Gambale – gitara i John Patitucci –
bas gitara. Svi pomenuti imaju sopstvene uspešne karijere, bendove i
mnogobrojne saradnje, ipak članstvo u ovom bendu im je odrednica od presudnog
značaja na način na koji je krajem 60-tih godina prošlog veka to bilo sa
Korijom kada je bio član postavke benda Majlsa Dejvisa.
Tradicionalno kada
je u pratnji E-benda Korija otvara koncert stvarajući kontakt sa publikom tako
što prošeta binom sa klavijaturama nalik gitari (keytar) i radeći intonaciju sa
njom, frazu po frazu, komplikujući ih svakako sa pitch-band modulacijama.
Interesantno bi bilo kada bi ikada hteo da prizna kakva su mu iskustva sa
muzikalnošću publika koje je sretao po svetu, očigledno je da to radi i da bi
sebe zabavio, ali sigurno je da domaća publika ne bi bila na dnu liste. I posle tog kraćeg uvoda kreće ono što je i
suština svega - bezmalo dva sata bespoštednog muziciranja muzičara koji ni u
stotom deliću sekunde ne moraju da čine kompromise zarad dobijanja šire
naklonosti publike, upravo ono što njihova publika, koja konstantno ne zna šta
je sledećeg trenutka čeka, i želi, zbog čega ih i ceni, što očekuje od njih i
zbog čega nikada, ni pod kakvim okolnostima ne bi propustila priliku da ih
ponovo vidi.
Prva numera „
Charged Particles“ sa V albuma „Beneath the Mask“ iz 1991. godine je jedina
koja je pratila minutažu sa albuma, sve ostale u nastavku su trajale 2-3 puta
duže. Sledeća je „Trance Dance“ iz 1988.
Godine sa III albuma „Eye of a Beholder“. Zatim sledi njihova obrada čuvene „C.T.A.“
od čuvenog saksofoniste i kompozitora Jimmy „Little Bird“ Heath-a a koju je
Korija prvi put čuo u pedesetim godinama prošlog veka u verziji Majlsa Dejvisa
sa kojim će je deceniju kasnije i izvoditi.
Kada je u pitanju Džimi Hit, reč je
o autoru koji je još uvek aktivan u desetoj deceniji života i čoveku koji je
tvorac ideje o postojanju tri uveta i po kojoj je nekima ono u glavi, nekima u
telu a nekima u srcu pa u skladu sa tim različiti ljudi i doživljavaju muziku u
ta tri dela ljudskog bića. Hit je zagovornik muzike u srcu, dok kod Korije su
to teško razdvojivi segmenti pošto su sva tri izuzetno izražena. Čik je
duhovito čak začikao publiku rekavši u najavi da je C.T.A. skraćenica čikaške
podzemne železnice i da je to „bitna“ informacija, dok sam Džimi Hit nije iz
Čikaga već iz Filadelfije.
Potom kreće numera „Alan Corday“ koja nas vraća u
još jedan veliki i bitan deo Čikove karijere – latino korena, preci su mu inače
poreklom iz Španije i Italije. Pesma je sa poslednjeg albuma „To the Stars“ iz
2004. godine. Erik saksofon menja za klarinet a Frenk električnu sa akustičnom
gitarom, te čitav zvuk postaje mekši i bliži Čikovom akustičarskom opusu.
U
nastavku jedna potpuno nedužna činela je potom stradala i odletela tokom petominutnog
furioznog sola na bubnjevima Dejva Vekla, no na svu sreću niko nije ostao
povređen. Za kraj, slede „Beneath the Mask“ sa istoimenog V albuma kao i
„Silver Temple“ sa prvog albuma.
Bis počinje
ponovnim preslušavanjem intonacije publike. Na žalost klavijatura-gitara odbija
ovaj put poslušnost i do kraja bisa je roudi bezuspešno pokušavao da je vrati u
život, što samom Koriji nije mnogo smetalo da prekine šetnju po bini i nastavi iz svoje „kancelarije“. A u „kancelariji“
Yamaha Montage 8 i neizostavni Minimoog Voyager. Naravno i „Steinway &
Sons“ Nažalost soliranja na Minimugu danas više nisu onako ekstremna kakva su
bila pre četiri decenije, drugo je vreme, ali je zato beogradska publika bila
počašćena ekstremom druge vrste klavirskim bravurama u uvodu „Alan Corday“ kada
je Čak održao kraću lekciju iz string pijano tehnika (direktne manipulacije nad
žicama).
Elem, za bis
ostaje „Got a Match?“ sa prvog albuma, publika je sve vreme na nogama, u
„dobrom je spoju“ kako i kaže naziv numere i to je kraj ove sjajne večeri posle
koje ostaje nada da nećemo dugo čekati na novu posetu, u nekoj drugoj postavci,
neumornog inovatora, nepreglednog opusa.
Нема коментара:
Постави коментар