Курција Малапартеа, чини ми се, најбоље
описује његов разговор вођен с мајком, у Европи која је глупо и наивно веровала да се
ратосиљала проклетства фашизма и бесмислених ратова, а који је прибележио на страницама никад довршеног и постхумно објављеног романа
„Трула мајка“ (где појам мајке треба повезати са нашим
континентом):
„Зашто не радиш оно што раде други?“, упита ме мајка, „Никада не пишу нешто што може да буде опасно, пишу
љубавне приче, никада не исказују свој суд, своје мишљење. Зашто се не угледаш
на друге?“
„Ја
нисам од њихове расе“, рекох,
„ они
су од расе робова… Већ су свикнути на ропство. Ја то не могу, нисам од расе
робова.“
„ Не“, рече
моја мајка, „ ти
не припадаш раси робова.“
Била је срећна, гледала ме је осмехујући се, поносна.
Курцио Малапарте беше контроверзни и свестрани интелектуалац, уз то писац, новинар, филозоф и дипломата, режисер (његов
„Забрањени Христ“ награђен је на Берлинском фестивалу
1951). Рођен као Курт Ерих Зукерт, син Италијанке и
немачког фарбара, пореклом из Саксоније (1898-1957), наводно је 1925. године по
наговору Мусолинија променио име и презиме у Курцио Малапарте (парономазија базирана на речи Бонапарте, „добра страна“).
Републиканац, француски добровољац у Првом светском
рату, један од наjоспораваниjих италиjанских аутора XX века, одрастао као
фашиста (учествовао је у маршу на Рим 1922.), касније у немилости фашистичког
режима, лиферован из
торинског дневника „Стампа“ и протеран на острво Липари, и само захваљујући
пријатељству са грофом Галеацом Ћаном,
министром за штампу и пропаганду, потом спољних послова, вратио се новинарству у листу „Коријере
дела сера“). Одликовао
се екстраваганциjом, безобзирним индивидуализмом и лежерном недоследношћу. Авантуриста склон интригама,
заводљив до шарлатанства, сноб, визионар и денди,
прелетач и настављач Макијавелијевог
дела, посматрач и сведок без предрасуда, за себе је тврдио да „јаче
осећа туђе него сопствено зло.“
Склон нарцизму (па, побогу, родио се као полу
Италијан, депилирао се, образе је „учвршћивао“
стављаjући свеже бифтеке на лице, помно пазио каква му је фризура и гардероба, упуштао се у броjне љубавне авантуре (веза са удовицом
власника торинског „Фиjата“ Едоарда Ањелиjа), једном речју Малапарте jе био човек коjи jе изузетно
волео живот.
Хедониста.
"Да би се одбранила слобода увек се страда!"
"Да би се одбранила слобода увек се страда!"
Његова „Техника државног удара“ (1931. Париз) толико је разјарила Адолфа Хитлера да је Бенито
Мусолини (који
је и сам тврдио „Да је боље један дан лава, него сто година овце!“), под притиском,
морао да га
пошаље на острво Липари, у Еолском архипелагу.
Касније
ће сам Малапарте изјавити:
„Мрзим ову
своју књигу. Мрзим је из дна душе. Донела ми је славу, ту беду коју називамо
славом, али и колико невоља. Због те књиге упознао сам затвор, прогонство,
издају пријатеља, подмуклост непријатеља, егоизам, људску пакост...“
Да
зна с човеком каквог карактера има посла говори и следећа Дучеова тврдња :
„Тај је способан да се тамо стави на чело неке банде побуњеника с
намером да освоји Италију!”
Мусолинију
се „одужио“ есејом „Камелеон“. Малапартеу се свашта може ставити
на рачун, али једно, свакако, не, није подлегао притисцима, а ни похвалама,
непогрешиво је умео да прозре, пре или касније истину, ма где се она скривала, не подлежући ни
тако омиљеном слаткишу самообмана. Ствари је посматрао аналитички, радознао са потребном дозом
емпатије и објективности.
Тако се, стицајем околности десило да се
нађе у Београду, 6. априла 1941.
године, предвече
и буде сведок
бестијалног нацистичог бомбардовања, једног од многих:
„Дуж улице знакови рата су били очигледни
и ужасни. Аутомобили и таљиге преврнути у јамама, чопори изгладнелих паса
сурово комадају коњске стрвине…“
Сведок је и стварања сателитске творевине НДХ.
Том раздобљу посветио је потресне странице своје књиге „Капутт“ (објављене
1944.у Напуљу под бомбама) када му, поглавник, Анте Павелић, показујући корпу од
врбовог прућа с пихтијастом и љигавом масом, налик на остриге, каже:
„Ово је поклон мојих верних усташа: ту је
двадесет килограма људских очију.“
(XIII
поглавља Малапартеовог Kaputta)
Савезници га хапсе, држећи га за
фашистичког шпијуна, да би, по завршетку рата постао сарадник комунистички оријентисаног листа „Унита“.
Сада, коначно, долазимо до повода овог
малог трактата, а то је представљање
његовог дела „Кожа“, на двадесет деветој трибина „Лагуниног књижевног клуба“
одржаног на један, такође, контраверзан датум, 7. јула у 18 часова у књижари
Делфи у СКЦ-у. Тема је ово ремек-дело антиратне, с поговором Милана
Кундере. Да прво констатујемо да су дела овог писца, одавно издавана на нашем
језику.
"Да добију рат сви су способни, нису сви способни да га изгубе."
"Да добију рат сви су способни, нису сви способни да га изгубе."
Малапартеова „Кожа“ је историјска фреска, која ерудитски, дубоко, провокативно и
инспиративно промишља Европу 1943. године. Према овој књизи снимљен је и
истоимени филм 1981. у режији Лилијане
Кавани са Клаудијом Кардинале, Марчелом
Мастројанијем и Берт Ланкастером у главним улогама.
Малапарти у Напуљ стиже као краљевски официр
за везу америчког пуковника Џека
Хамилтона, у енглеској униформи која је скинута са неког погинулог војника. Док тумарају улицама града, не могу а да не уоче противуречност
између добро плаћених и ухрањених америчких војника и Наполитанаца, који умиру
од глади, последица рата и болести. Ламет над изгибљеним италијанским
достојанством и елегија америчком идеализму, док се од ослободиоца трансформишу
у окупаторе.
„Морамо се показати достојнима срамоте Италије."
„Морамо се показати достојнима срамоте Италије."
Роман подењен у дванаест поглавља не креће
се праволинијски наративним током како
то неко може да претпостави, већ се у оквиру задатог историјског оквира, креће
напред назад.
Ова књига је изашла у библиотеци
Американа, након Кафкине "Америке". Ова едиција се осврће на амерички начин
живота, њихове вредности и утицај који имају на свет. А какво мишљење о судбини
Европе има сам Малапарте:
„Целокупна
уметност Европе уметност је народа који су
били гладни. Кад кажем глад, мислим не само на потребу за хлебом, већ и на потребу
за поштовањем, за правдом, за слободом, на потребу за љубављу. Може се јасно
видети да ли је нека слика, нека статуа, нека катедрала надахнута мржњом или
љубављу, глађу или ропским духом. Микеланђело је сит човек, човек који није
имао потребе за хлебом. Живео је за трпезом моћника, није знао шта је глад. Али
погледајте Мазаћа и видећете страх, стрепњу, побуну, глад што су у очима Адама
из цркве Деле Кармине, у Фиренци. Погледајте неке главе Донатела, или Нанија. И
готска уметност је рођена из глади. Цела ренесанса је села за трпезу
моћника, за трпезу Дела Ровере у Урбину, за трпезу папа, за трпезу Медичија,
око великог педераста Лоренца, окруженог његовим великим педерастима што су
производили уметност за разоноду и у част Лоренца. Била је дивна ствар, глад.
Глад је осећање, она није потреба, физичко или друштвено зло. Она је
осећање, припада поретку осећања али је и умна ствар, као и све што се рађа из
дубине човека. Они који осећају глад, само глад, потребу за хлебом, ничему не
служе, некорисни су за правду, за слободу, за достојанство човека. Али тешко
теби ако осећаш глад. Тешко теби ако си писац и ако допустиш да ти диктирају изнутра
твоја глад и глад других! Само ако си засео за трпезу богатих и моћних можеш да
говориш о слободи и правди, јер тада они постају предмет смеха. Али, ако си
гладан - онда не; ако осећаш глад сметаш, узнемираваш, страшиш.“
(„Трула
мајка“,
1959.)
Крећући се, само себи знаним стазама и
богазама, 1956. године обрео се у Кини, која га напречац осваја. Тамо се његово
здравствено стање изненада погоршава, диjагноза jе поразна: карцином бронхиjа.
Враћа се и умире у родној Италији. Иза себе оставља величанствену вилу на Каприју, коjу
jе сам проjектовао и назвао „Вила као jа“, коју је, екстравагантан и доследан до
краја, оставио у власништво
влади Народне Републике Кине.
Што би рекао амерички
шансоњер, Френк Синатра, живео је испуњеним животом, крећући се свакојаким
путевима, на свој начин, с мисијом да саопшти ствари
које истински осећа, а не да саспе испразне речи оних које клече, јер ако човек нема себе, нема
ништа.
Нема коментара:
Постави коментар