Samostalna izložba Luke Cvetkovića “Honey, I’m Home” predstavlja pasivni oblik reagovanja na socio-političke manifestacije koje se ogledaju u svakodnevnom životu. Umetnik kroz video radove i foto instalaciju, koje publika može videti u Galeriji Doma omladine Beograda do 18. septembra, preispituje unutrašnje stanje kod posmatrača i provocira ga da intelektualno promišlja o sopstvenom/kolektivnom odsustvu sigurnosti, načinima reagovanja na probleme nastale u društvu i da kroz sagledavanje celine na lični način pozicionira usamljenost u odnosu na postojeće političke diskurse.
Prespajanjem različitih narativnih celina, koje u međusobnoj interakciji čine umetnikov stejtment o neadekvatnom reagovanju na unutrašnje i spoljašnje požare, Cvetković kroz višemedijski projekat ističe važnost razumevanja pozicije pojedinca unutar rigidnog društva u kome se nalazi.
Projekat “Honey, I’m Home” predstavlja Vaš lični stav o kolektivnom (ne)reagovanju na važne društvene probleme koji nas okružuju. Kako vidite gradaciju opšteg stanja u odnosu na istorijsku i medijsku reprezentaciju sadržaja?Čini mi se da je danas gotovo nemoguće proizvesti nove, autentične
oblike reagovanja na socio-politička i kulturno-politička stanja. Danas se kao
individualno i kolektivno telo nalazimo u anesteziranom pasivizmu koji je
posledica agresivnog diskursa i nerešenih transgeneracijskih trauma. Reagovanje
iz takvog stanja vodi u pseudo-akcije, koje samo zamagljuju istinske probleme;
istinska žarišta, zbog namirivanja trenutnih emotivnih potreba, sa osećajem da
se učestvuje u promeni. Zato mislim da je sada pravi trenutak da NEreagujemo.
Ova izložba, između ostalog, predlaže promatranje autentičnog oblika pasivizma,
koji se odmiče od agresivnog diskursa i razmišlja o oblicima reagovanja, o
pravim požarima koje treba gasiti (kolektivnim ili individualnim) kao i potrebi
za novim diskursom.
Na izložbi su predstavljena tri rada: na instalaciji je prikazana devojka koja spava, dok je ispred postavljen video na kome, za to vreme, krevet gori. Na drugoj strani Galerije se nalazi video dokumentacija u kojoj klizačica u vatrogasnom odelu vozi rolere. Kako biste opisali ovu narativnu celinu?
U pitanju su zapravo dve narativne celine.
Reklama za sigurnost, odnosno nestanak iste čini bilbord devojke u
pidžami sa Ikea uputstvom za upotrebu kreveta i video rad Honey I’m home (po
kojem izložba i nosi ime) koji dovodi u pitanje pasivizam, sigurnost i
konstantne požare koje osećamo da gore najčešće tek kada se približe intimnom
prostoru.
Drugi deo je video rad ”Firefighter“ koji se bavi pseudo-akcijom,
nereagovanjem ili neadekvatnom reakcijom.
Obe narativne celine su osmišljene kao prostor za kontemplaciju o
ličnim i kolektivnim gorućim pitanjima.
Na projektu ste sarađivali sa kustosom Dušanom Savićem, bivšim urednikom likovnog programa Galerije Doma omladine Beograda. Kako je došlo do saradnje?
Sa Dušanom Savićem sarađujem već tri godine. Bio je kustos, a nekada i
aktivni učesnik mojih
performansa/protesta (2018) i revolucija (2019) koje sam sproveo na
ulicama Beograda u okviru umetničkog kolektiva „Institut za Aplauz“. Zajedno
smo ostvarili projekat Beograd-Venecija (2019), četrdesetodnevnu protestnu
šetnju u susret Paviljonu Srbije na Bijenalu u Veneciji. Iz protesta prema
netransparentnosti u donošenju odluka, nekompetenciji ljudi koji su uzurpirali
funkcije u kulturi, nepostojanju i
urušavanju institucija, ali i inertnosti u Srbiji, postali smo nevidljive,
pokretne institucije u šetnji dugačkoj 900 km. Tokom šetnje su se desili i prvi
razgovori na temu ove izložbe koje smo prirodno nastavili tokom 2020. godine.
Na koji način mislite da je kolektivna/lična svest izgrađena u odnosu na traumatičnu (nacionalnu) prošlost?
Ako pogledamo primer Srbije, vidimo da generacije pre nas nisu imali
snage i kapaciteta da rasvetljavaju patnje koje su se dogodile devedesetih
godina i da stave tačku na stravičnu prošlost ove zemlje, čime nam je
onemogućeno da volimo zdrave, već se vezujemo za traumatske delove. S toga se
potisnuti sadržaj nerešenih pitanja vraća kroz stalnu retraumatizaciju na
kolektivnom nivou. Posledica bombardovanja, čije su traume proizvele, sa jedne
strane, patološku vezanost ka nacionalističkoj Srbiji bez obzira na vrednosti i
ideje koje se unutar nje stvaraju (jer je strah od smrti i zahvalnost
generacije 85’-00’ ka svojim roditeljima veća od bilo koje ideologije), a sa
druge strane kompleks niže vrednosti u odnosu prema svetu i prema nekim drugim
nama, boljim od ovih koji smo sada. Zato biramo ovakvu konstituciju, da bismo
pitanje nerešenih trauma držali živim. Moramo naći snage da se odvojimo od
trauma naših porodica i da počnemo da stvaramo novu istoriju.
Beogradskoj publici iz kulture i umetnosti ste poznati po
aktivističkim performansima koji direktno upućuju na određeni problem u
društvu. Na izložbi “Honey I’m Home” ste pristupili preispitivanju gorućih
problema na drugačiji način – pasivistički. Da li mislite da ovakav oblik
provociranja pojedinca može da dovede do istinskog preispitivanja ličnih
stavova?
Kroz svoju umetničku praksu bavim se pitanjem publike, različitim
modelima njenog učešća u procesu stvaranja umetničkog dela i reagovanjem na
kulturna, politička i društvena stanja. S toga, kao svoj zadatak vidim
komunikaciju o problemu različitih vrsta sa publikom. Ali danas je stanje
toliko loše da čak i samo uočavanje problema i njegovo iskazivanje postaje
problem. Pre samo nekoliko dana sam dao izjavu za jednu televizijsku stanicu u
kojoj sam govorio o nekompetenciji kao najvećem problemu u kulturi, koja je
totalno cenzurisana, što ne znači da sam rekao nešto epohalno pametno i
zastrašujuće opasno, već samo da smo postali društvo koje više nema hrabrosti.
Veći problem je bila cenzura Stevana Dojčinovića i Ljiljane Smajlović, nego
Luke Cvetkovića, ali moramo razumeti da umetnost danas ima ulogu sličnu
istraživačkom novinarstvu i psihoanalizi, ona traga za istinom ispod slojeva
vidljivosti i kreira događaj koji uzdrmava kategorije kroz koje promatramo
stvarnost. Umetnost je hrabrost. A hrabrost je nekada i nereagovati.
Da li verujete da je sloboda mišljenja i reči lična reakcija
na zabrane ustanovljene u prošlosti ili novo vreme dovodi do preispitivanja
opšteg pozicioniranja pojedinca u odnosu na društvene normative?
Slobodu mišljenja razumem kao hrabrost suočavanja sa sobom, kontekstom
u kojem živimo i reagovanje naspram tog konteksta, ali i prihvatanje
odgovornosti naspram zaključaka koji na tom putu pronađemo. Ona je samo alat
jednog demokratskog društva čiji Srbija, nažalost, ne želi da bude deo.
Prošlost je samo skup sećanja; trauma i uspeha i to najčešće tuđih. Ja verujem
u kreiranje nove istorije; u kreiranje nove memorije. Ne postoji neko novo
vreme koje će doći. Budućnost će se graditi naspram nas i naših postupaka. Mi
smo vreme.
Нема коментара:
Постави коментар