Andrić spada u moje omiljene
književnike. Uman, vispren, dobro uočava karaktere, prepoznaje istorijske
kontekste i pravilno iz njihove simbioze
izvodi zaključke, predviđa i pogađa rasplet. U ovom romanu, koji je prilagođen
za scenu, reč je o jednoj otuđenoj ćerci, koja svoj život, gradi u senci očevog
bankrota i iz njega izvlači nazovi pouke. A pouke su da se štednjom, zelenaštvom,
autističnošću može uspeti u životu.
Kao da je život puka konstanta i samo od toga kako igrate zavisi kako će vam biti. Kao da nema hiljadu promenjivih i nepoznatih. Uz to, žena, po svojoj prirodi, nije neprobojan bedem, ona ima svoju malu Ahilovu petu, srce željno
ljubavi i pažnje, koje muškarac može da iskoristi na dva načina. Ili da je
usreći ili da je upropasti. U ovom slučaju, pogađate, radi se o ovom drugom. Od
samog početka, sve ukazuje na nastupajuću katastrofu, koja se čini neizbežna. Pokušavajući
da se prilagodi vremenu i istovremno profitira, glavna heroina polako,
nesvesna sveta oko sebe, biva poražena od sveta oko sebe i od vremena samog.
Sveta koji ne razume, sveta koji ne oseća i sveta kojem ona nije potrebna.
Predstava Gospođica nastala je na
osnovu dramatizacije Marka Foteza, napisane 1962. godine, u vreme kada je Ivo
Andrić bio predsednik Umetničkog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Radnja
je podeljena na dva segmenta, jedan sarajevski, do prospasti Austrougarske i
drugi beogradski, u koji glavna junjakinja sa majkom odlazi, kada biva izopštena
iz života svog rodnog grada.
Scenografija je svedena,
vertikalna, takva da može da izdrži teleportaciju iz jednog u drugi grad. Iz
jedne kulture i poimanja sveta u sasvim drugi. Jedini zajednički imenitelj im je naša junjakinja, koja ne pristaje ni
jednom ni drugom gradu. Gorčin Stojanović se možda suviše strogo drži
Andrićevog dela, nije ga baš na najpogodniji način prilagodio niti sceni, niti
aktuelnom vremenu i senzibilitetu. Tako
da sve deluje arhaično, te na sceni samo moljci fale. Predstava ne korespondira sa publikom, više je sama sebi dovoljna. Poput glavne glumice. Gospođica Nataše Ninković
je otpočetka hladna, beskrvna, nikad mlada, sapeta dogmama i introvertna. I kao takva, uverena
da može da promišlja i uspe u muškom svetu, da mu doskoči, u vremenima, koja su, pokazaće se, turbulentna i
prelomna, sudbnonosna i hazarderska. U kojima su gubili sve i mnogo sposobniji
od nje. A o svetu se ne može suditi na osnovu procesa u sopstvenoj glavi, bez poznavanja i kontakta sa
okolišom. Asketizam koji igra na kartu tuđe raskalašnosti teško da je ikada bila dobitna
karta. Pre je bio siguran put u propast.
Lepa zamisao, sjajni glumci, ali mršav rezultat. Tempo koji se suviše
često gubi, nepotrebna estradizacija su
glavne, ali ne i jedine, manjkavosti koji ovu predstavu guraju u pravcu prosečnosti. Tako da vas ne bih više zadržavao.
Uloge:
Gospođica (Rajka
Radaković) - Nataša Ninković
Otac (Obren
Radaković)/Rafo Konforti/Pesnik -Vojislav
Brajović
Jovanka - Nataša Tapušković
Dajdža Vlado
Hadži-Vasić/Ratko - Srđan Timarov
Majka (Radojka
Radaković) - Jasmina Avramović
Poslovođa (Veselin -
Veso Ružić) Milan Marić
Tutor (Gazda Mihailo)
- Marko Baćović
Komšinica - Vesna Stanković
Karmensita - Anđelika Simić
Novinar/Advokat/Prvi
pijanac - Stefan Bundalo
Detektiv/Trgovac/Drugi
pijanac - Dejan Dedić
Po delu „Gospođica“
Ive Andrića,
Režija: Gorčin
Stojanović
Dramaturg: Miloš
Krečković,
Scenograf: Gorčin
Stojanović,
Kostimograf: Lana
Cvijanović,
Scenski pokret: Miloš
Paunović,
Dizajn zvuka: Robert
Klajn, Gorčin Stojanović.
Нема коментара:
Постави коментар