Oskar Davičo (18.
januar 1909, Šabac - 30. septembar 1989, Beograd) čovek koji je prekoračio je
prag iza kojeg prestaju da važe zakoni ljudskog mišljenja. Rođen je u
činovničkoj porodici jevrejskog porekla. Školovao se u Šapcu, Beogradu i Parizu
(Sorbona). Diplomirao je francuski jezik i književnost. Radio je kao
srednjoškolski nastavnik u Šibeniku, Beogradu i Bihaću. Kao član KPJ, aktivno
se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar MK KPJ u Bihaću.
1932 biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina zatvora. Kaznu
je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Godine 1940 biva isključen iz KPJ zbog
toga što je objavio neka dela u časopisu "Pečat" Miroslava Krleže.
Kad je počeo II svetski rat, Davičo je boravio u Splitu, gde se bavio ilegalnim
radom. Biva uhapšen i interniran na ostrvu Korčula, a potom i u zatvor u
Italiji. Iz zatvora beži 1943 i vraća se u domovinu, gde stupa u redove Prve
proleterske divizije gde ostaje do oslobođenja. 1945 uključuje se kao novinar u
rad novoformiranog TANJUG-a, a potom prelazi u "Borbu" i
"Glas". Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu i Grčke gde
prati Markosove partizane (doživljaje iz Grčke opisaće 1947 u knjizi "Među
Markosovim partizanima"). Posle toga napušta novinarstvo i bavi se
isključivo književnošću. Bio je jedan od urednika časopisa "Nova
misao"(1953-1954). 1955 postaje osnivač i urednik novina "Delo".
'80-tih osniva i uređuje u Sarajevu časopis "Dalje".
Margerit Dira rođena
je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku
kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će
provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog
stvaralaštva. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i
siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu. Povratkom u Pariz, preciznije VI arondisman uključuje se u
rad Komunističke partije, deli partijske materijale. Početkom pedesetih godin,
kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz parije ali ćemo je opet
zateći na pariskim barikadama 1968. godine. Napisala je više desetina knjiga,
ali tek četrdeset godina posle objavljivanja prve i nezapažene knjige
“Bestidnici” (1943) dobila je “Gonkurovu” nagradu za autobiografski roman-poemu
“Ljubavnik” (1984).
Pjer Paolo Pazolini
jedan je od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika svoje epohe. Široj
javnosti poznat je kao režiser remek-dela svetske kinematografije, pre svega
specifičnih adaptacija književnih klasika kao što su Kralj Edip (1967),
Dekameron (1971), Kanterberijske priče (1972), Salo (1975).. Teba spomenuti i
njegov rad u pozorištu, drame (Orgija, 1968, Kalderon 1973, itd.) i brojne
knjige eseja. Pazolini je uvek izazivao kontroverzu, kako svojim delima tako i
političkim angažovanjem i demistifikovanjem mnogih tabua tog vremena. Komunista
i veliki borac za prava lumpenproletarijata i potlačenih slojeva društva, uvek
je bio u sukobu s vlastima, katoličkom crkvom i buržoazijom. Nikada nije krio
sopstvenu homoseksualnost, koju je tematizovao u mnogim svojim delima, a ujedno
je bio veliki protivnik i kritičar konzumerizma, pa čak i njegovog vrhunca,
hedonizma. Sve to je verovatno bio uzrok njegove tragične smrti. Naime, godine
1975, nepoznata grupa ljudi ga je surovo izmasakrirala, pripisujući zločin
jednom jedinom čoveku, koji je navodno bio iziritiran Pazolinijevim
nepristojnom ponudom. Ipak, u svetlu novih dokaza, mnogo je verovatnija teorija
da je u pitanju bilo političko ubistvo.
 |
|
Ono što spaja ova tri živopisna lika, aktere predstave, je odanost
umetnosti, simpatije prema komunizmu i izuzetna čulnost, seksualnost. U okviru
ovih tema vodi se diskusija i pokušava da pronikne u samu njenu bit, što u
formili lične ispovest, što u vidu zanimljivih crtica iz njihovih života, koji su
udarili značajan pečat na formiranje njihovih stavova i pogleda na svet.
foto: Aleksandar Danguzov, KulturniK
Нема коментара:
Постави коментар