Nagrada „Zlatni suncokret“, u javnosti poznata i kao Vitalova nagrada, dodeljena je 5. marta 2021. Enesu Haliloviću za roman „Ljudi bez grobova“.
Na svečanosti koja je tradicionalno održana u staroj
beogradskoj kafani „Tri šešira“, pored nagrađenog pisca učestvovali su i
članovi žirija Vladimir Gvozden i Dragan Jovanović Danilov i generalni direktor
Vitala Mihailo Cerovac.
Prema mišljenju žirija, među uspelim proznim ostvarenjima u
ovoj godini roman „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića se izdvojio „zbog
nalaženja uverljivog okvira koji obuhvata prikaze istorijskih procesa,
poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i
folklorno-mitoloških naslaga. Pred nama je zrelo književno delo, uverljivo,
snažno, privlačno, samosvesno, neodoljivo“, pročitao je deo iz
saopštenja Vladimir Gvozden
„Krećući se obazrivo između sfere znanja i njegove (ne)moguće umetničke
interpretacije i poezije kao oblikotvornog principa romana, Enes Halilović
ispisuje uzbudljiv tekst koji se najpre predstavlja kao ubedljiva priča o
nasilju, a potom kao suveren komentar o smislu pisanja i književnog
predstavljanja. Kroz tematizaciju nasilja, otkrivaju se mogućnosti i iluzije
samog književnog postupka, vidimo kako se odlične priče tope kao led na vreloj
oštrici stvarnosti i kako se teško nalazi prava reč koja bi izrazila iskustvo.
Povrh toga, Halilović je uspeo da, usred atmosfere nasilja i smrti, stvori
raskošnu sliku jednog tamnog sveta i da roman oboji izuzetno živopisnom
lokalnom bojom, ljudima, kućama i šumama kroz koje struji metafizički dah nečeg
našeg, bliskog, tipičnog. Bez velikih ideoloških pretenzija i didaktičkih
tonova, kojih u savremenoj književnosti ima previše, čitamo pluralnu literaturu
sposobnu da nas uzbudi, uznemiri i oslobodi“, smatra žiri.
„Halilović je izuzetan pisac, svestan moći, ali i nemoći književnosti
da izrazi ljudsko stanje. On je takođe i istraživač, antropolog, koji pokušava
svoju zapitanost da umiri intelektualnim traganjem, ma koliko ono bilo bolno i
uzaludno. Kao roman o ocu, nasilju, žrtvi, ljubavi i odrastanju, ’Ljudi bez
grobova’ su suverena i uspela priča o jednoj duboko ljudskoj, mukotrpnoj
proceduri dolaženja do istine, a u isti mah i tiha kritika olakih posezanja za
prošlošću koja u njoj vide sve i svja sadašnjice. Halilovićeva proza je u isti
mah smirena i uzbudljiva, provokativna i pomirljiva, lirski produbljena i
odgovorna prema složenim pitanjima života i literature (ili života-literature).
Reč je o ideji o pisanju kao procesu još uvek kadrom da izrazi ili čak stvori
našu sudbinu, prepuštenu neponovljivim trenucima, propuštenim šansama, malim
stvarima, koje lako, kada to najmanje očekujemo, postaju velike i presudne
stvari“, stoji u saopštenju.
Dragan Jovanović Danilov je citirao Enesa da „istorija
literature nije ništa drugo do istorija dece koja tragaju za svojim očevima“.
„I ovo jeste jedna takva priča. Priča o vraćanju izvorima, uporištima,
priča koja pokazuje da nema druge obećane zemlje od one koju čovek može da
pronađe u sebi samom. Kad čitate knjigu, vidite da je on emotivno uvučen u ovu
priču i da se ta temperatura pripovedanja prenosi sa pisca na čitaoca
osetljivog duhovnog i duševnog sastava i vidi se da je Enes imao duboku strast
i potrebu da napiše ovu knjigu“, zaključio je Danilov.
U Halilovićevom romanu „Ljudi bez grobova“ sve počinje od
ljubavi. Mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca.
Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo
gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i
potera za njim trajala je 47 dana.
Nagradu je Enesu Haliloviću uručio generalni direktor Vitala
Mihailo Cerovac.
Halilović je izrazio zahvalnost i zadovoljstvo jer je odluka
da Nagrada pripadne njemu doneta jednoglasno.
„Ponosan sam što sam dobio prestižnu književnu nagradu, ali pokušaću
sve da zaboravim oko knjige ’Ljudi bez grobova’, ne bih li se posvetio skicama
za novi roman“, kazao je Halilović i dodao da mu je posebno drago što
ugledna kompanija ulaže u promociju vrhunske književnosti.
Нема коментара:
Постави коментар