KulturniK: KASPAR Petera Handkea u JDP-u

Jedan komad Petera Hankea po porvi put se postavlja na daske JDP-a. „Kaspar" je komad koji je, u vreme kada je objavljen (1967.), izazvao gotovo revolucionarni pomak u tradicionalnom poimanju dramskog teksta, a danas se smatra ne samo jednim od najznačajnijih nemačkih komada ikada, već i jednim od klasičnih komada XX veka

Priča je inspirisana slučajem Kaspara Hausera iz 1824. godine koji je otrgnut od civilizacije, sa 17 godina zalutao u nemački grad, znajući samo jednu rečenicu i tako postao naučni kuriozitet: gotovo čovek odrastao bez jezika i spoljnih uticaja, tabula rasa na kojoj bi društvo pisali šta im je volja i to nekažnjeno. Prisilna socijalizacija, tokom koje se nevino dete uništava nametanjem jezika. Premijera – petak 12. mart u 19:00 na Sceni “Ljuba Tadić”. Reprize predstave “Kaspar” su u subotu 13, nedelju 14. i petak 26. marta.

„Ovo je ocenjen kao antidramski teatar. Ali svaka kvalifikacija je prolazna. Mislim da je ovo herojsko delo. Moram da istaknem ulogu Miodraga Dragičevića, kao i doprinos celog ansambla, mislim na sve koji su radili na dramaturgiji, scenografiji i kostimografiji za ovu predstavu. Ovo je bolno aktuelan komad“, istakao je umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčin Stojanović na početku pres konferencije.

„Koliko god bilo tipično antidramsko delo, Kaspar je najpre dramatizovani mit, sa glavnim junakom po kom drama čak nosi naslov. Autor nas vraća na antički izvor, a istu stvar čini i sa ostalim likovima to jest glasovima, koji su tu da nas podsete na antički hor. Izazovno za postavku, ali izazovno i za čitanje, čak bezobrazno teorijski, jer paralelno dok se do degradacije ruši svako dramsko, ono se istovremeno ustoličuje kroz nezaustavljiv govor, potvrđuje se da je dramsko pre svega oduvek i zanavek samo o govoru.“, o Kasperu kaže reditelj Miloš Lolić i nastavlja: “ Reč je o legendi koja se javlja u bezbroj varijacija o detetu iz šume koje će društvo, učeći ga jeziku, pokušati da pretvori u građanina. Bilo je različitih verzija različitih autora, a ovva Handkeova verzija spada možda u najradikalnije, i odmah je obeležena kao antidrama, Ima tu i dadaizmai teatra apsurda, i kao takva možda je najemotivnija koju sam pročitao.

Do sada nikada nisam radio sa Mišom Dragičevićem, a od sada se nadam da ću zauvek da radim sa njim. On nosi ovu predstavu na svojim plećima, a i cela ekipa je fantastična. Originalan tekst nije vremenski određen. U našoj predstavi se događa danas. A može da se odvija i sutra, a sasvim sigurno se događa prekosutra“, rekao jereditelj Miloš Lolić.

„Zahvalan sam JDP-u jer imam priliku da pokažem širi dijapazon svoje glume, da ne igram jedne te iste likove kao na filmu i serijama. Ovde možete da prikažete različite duš.Zajedničkim snagama smo u tri meseca rada oživeli ovo Handkeovo delo“, istakao je Miodrag Dragičević.

„Ovo nije klasičan dramski test, gradili smo i maštali svaki dan radeći na predstavi. Ovo je bilo osvajanje brega, planine, a Miloš je bio šerpas te naše ekspedicije. Verovali smo mu i uspeli smo“, iznosi svoje impresije Sanja Marković.

„Pisan kao ultimativni pozorišni manifest koji komentariše samog sebe, koji je nesvakidašnji i koji Handke namerno zove komadom jezičke torture, mikrodetalja. Stoga je i proces rada zahtevao jedan perfekcionistički postupak. Ovaj komad je aktuelan jer problematizuje zloupotrebu jezika u savremenom društvu. U sveopštoj kakofoniji postavlja se pitanje imamo li vremena da se vratimo sopstvenom elementarnom biću. Handke to čini na subverzivan i radikalan način i sve vreme se poigrava sa nama, i utoliko je i sam postupak bio zahtevan, jer nije reč o klasičnom pozorišnom delu. Imamo pozorišno zbivanje koje samo sebe preispituje i komentariše u trenutku samog čina. Bio je to izazov na svakom nivou i svi smo funkcionisali kao porodica“, ocenjuje d amaturg Periša Perišić.

„Kaspar je poslat da upozna svet sa sobom, a taj svet postaje njegov zatvor“, konstatovala je scenografkinja Jasmina Holbus.

PETER HANDKE jedan je od najznačajnijih evropskih i svetskih savremenih pisaca. Autor je velikog broja romana, eseja, drama, scenarija i dobitnik značajnih austrijskih, nemačkih i međunarodnih priznanja: „Franc Kafka“, „Georg Bihner“ (koju je vratio), „Hajnrih Hajne“, „Tomas Man“, „Nestroj“… Godine 2019. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Na književnoj sceni se pojavljuje sredinom šezdesetih godina, prvim romanom Stršljenovi i komadom Psovanje publike (1966). U tom periodu, ispituje (zlu) moć jezika serijom jezičkih komada (Sprechstücke): pomenuto Psovanje publike, Proročanstvo, Samooptuživanje, Poziv upomoć (1967). Ciklus je zaokružio Kaspar (1968), koji je vrlo brzo postao jedno od najvažnijih dela posleratne nemačke književnosti, a Handkeu doneo međunarodni ugled. Usledili su, takođe, avangardni komadi: Kas preko Bodenskog jezera (1971), Kroz sela (1981), u čijim glasovima odjekuju Eshilove antičke drame, Putovanje u sonornu zemlju (1989), Časovi u kojima nismo ništa znali jedni o drugima (1992)…

Iako je reputaciju stekao pišući za pozorište, Handke se okrenuo proznim formama, kratkim romanima, kratkoj priči i eseju. Nesreća bez želja (1972) bila je odgovor na samoubistvo majke, Kratko pismo za dug rastanak (1972), Čas stvarnog osećanja (1975), Levoruka žena (1976), Spori povratak kući (1979)… I u prozi je njegov jezik jezgrovit a lingvistika tematska osovina i pokretač. Posete Jugoslaviji inspirisale su ga da napiše Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine (1996), Pitajući u suzama (2000).

Objavio je nekoliko zbirki pesama, radio-drama, filmskih scenarija, često sarađujući sa Vimom Vendersom (Golmanov strah od penala, Nebo nad Berlinom, Divni dani u Aranhuezu) ili režirajući sam. Prevodi književna dela sa francuskog, slovenačkog, engleskog i grčkog.

Od 1990. Peter Handke živi u Šavilu, tihom mestu nedaleko od Pariza.

MILOŠ LOLIĆ je diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je postavio predstave: Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog (2014), Otelo Vilijama Šekspira (2012), Sanjari Roberta Muzila (2008), Druga strana Dejana Dukovskog (2006) i Tesla, totalna refleksija Marije Stojanović (Jugokoncert i Jugoslovensko dramsko pozorište, 2006).

Režirao je i u drugim pozorištima u Beogradu: Adam i Eva Miroslava Krleže (Bitef teatar, 2002), Velika bela zavera Dimitrija Vojnova (Atelje 212, 2004), Muška stvar Franca Ksavera Kreca (Atelje 212, 2007), Bog je di-džej Falka Rihtera (Malo pozorište „Duško Radović“, 2010), Marija Stjuart Fridriha Šilera (Narodno pozorište, 2015).

Poslednjih godina sa velikim uspehom režira u inostranstvu: Žak ili Pokornost Ežena Joneska (Mestno gledališče, Ljubljana 2012), Roberto Cuko Bernar-Marija Koltesa (Folksteatar, Minhen, 2013), Hinkeman Ernsta Tolera (Šaušpilhaus, Diseldorf i Salzburški festival, 2014), Mania po Euripidovim Bahantkinjama (Maksim Gorki teatar, Berlin, 2015), Vreme zabave Harolda Pintera (Burgteatar, Beč, 2016), Rehnic Elfride Jelinek (Folksteatar, Beč, 2016), Idomenej Rolanda Šimelfeniga (Teatar Bazel, 2017), Zid, jezero Dušana Jovanovića (SNG Drama, Ljubljana, 2017), Na kraljevskom putu Elfride Jelinek (Šaušpilhaus, Frankfurt, 2018), Borba crnaca i pasa Bernar-Marija Koltesa (Burgteatar, Beč, 2018), U vrtu ili Lizistrata drugi deo Sibile Berg po Aristofanu (Teatar Bazel, 2019)…

Dobitnik je brojnih nagrada: Gran pri „Mira Trailović“ na 43. Bitefu za predstavu Sanjari Roberta Muzila (JDP, Beograd, 2008), Politikina nagrada za režiju na 46. Bitefu i Nagrada za režiju festivala „Bajerski pozorišni dani” u Augsburgu za predstavu Krvava svadba Federika Garsije Lorke (Folksteatar, Minhen, 2011), Gran pri „Borštnikovi susreti” za predstavu Bartlbi, pisar po noveli Hermana Melvila (Mini teatar, Ljubljana, 2011), Nagrada „Nestroj“ za Magično popodne Volfganga Bauera (Folksteatar, Beč, 2012), Aprilska nagrada grada Beograda za Otela Vilijama Šekspira (JDP, Beograd, 2012), Nagrada „Dorotea Nef“ za predstave Predsednice Vernera Švaba (Folksteatar, Beč, 2014) i Lazarus Ende Volša i Dejvida Bouvija (Folksteatar, Beč, 2018)...