I ovo izdanje (prvo
onlajn) Getefesta obilovalo je dobrim filmovima. Svakako,
radi se o vanredno dobrim filmovima, neke sam izdvojio i posložio ih redom od onih koji su nam se najviše dopali.
USMENI DOGOVOR- sjajni film Ilkera Čataka, nije bez osnova osvojio je Bronzanog medveda za najbolji film
i neke druge nagrade. Nije to samo još jedan film sa temom migracija. Na plaži
turskog turističkog rizorta u Marmarisu, Nemica, pilotkinja, suočena sa
dijagnozom teške bolesti, susreće žigola kurdskog porekla, koji sanja o odlasku u nemački raj. Sa scenaristom Nilsom Monom, Čatak odlučuje
da se poigra stereotipima i dozvoli proboj junakinjine hladne i na prvi pogled
cinične fasade uz pasaže komičnih dijaloga. A opet, nestrpljivi pridošlica
gleda otvorenih očiju na blagostanje zapada i smatra da to njemu pripada po
prirodnim i patrijahalnim pravima i da sve to nije plod mukotrpnog rada. Otvaranje
ljušture stegnute žene sa severa i suštinsko nerazumevanje drugog sveta
arogantnog autsajdera sa juga. Ane
Rate-Pole glumi senzacionalno svedeno. Realistički prikaz sudara svetova koji
se ne razumeja jer počivaju na posve različitim postulatima i mentalitetima. Interesantno je i to koji od tih sveto
ćete prepoznati kao svoj. Ili će vam
osećanja lutati od lika do lika.
BERLIN ALEKSANDERPLAC- ovogodišnji Festival otvorilo je ostvarenje nemačkog reditelja avganistanskog porekla Burhana Kurbanija. Nominovan u čak jedanest kategorija, pored Srebrnog medveda za najbolji igrani film, osvaja nagrade u kategorijama: najbolja muška sporedna uloga (Albreht Šu), kamera (Joši Hajmrat), filmska muzika (Daša Dauenhauer) i scenografija (Zilke Bur). Pred nama je novi, modifikovani narativ jednog od najznačajnijih romana nemačke moderne iz 1929. Berlin Aleksanderplac Alfreda Deblina. Nakon filma Priča o Francu Biberkopfu Fila Jucija iz 1931, zatim veoma uticajne TV serije Velikog Fasbindera 1980, Kurbani nam svojim novimfilmom otvara mnoga krucijalna pitanja na temu migracija, rasizma i modernog ropstva. U njegovom novom ostvarenju Fransis Franc Biberkopf je afrički izbeglica iz Gvineje Bisao, koji egzistenciju posle neuspešnog pokušaja da legalmo radi pronalazi u berlinskom parku Hazenhajde, poznatom po rasparčavanju droge i u noćima provedenim po berlinskim klubovima natopljenim demonskim simbolima dotrajalog kapitalizma. Jedan od takvih klubova nosi naziv Novi svet. Koristeći montažu kao sredstvo pripovedanja i potpuno novi vizuelni jezik, Deblinu maestralno uspeva poetizacija velegrada, dok kod Kurbanijevog modernog metropolisa, meta-naracija iz off-a Jele Haze sa paletom citata iz romana, tvoreći ženski ugao posmatranja Franca Biberkopfa. Dobijeni produkt je izazovan do provokativanosti, na trenutke prelazeći u epsku dramu sa mnoštvom podteksta.
VAN KUĆE (AUERHAUS) je film za setnu omladinu 80-tih. Ovo delo Nele Leane Folmar, vodi nas u to istorijsko vreme na jug SR Nemačke, sa kemp estetikom tako poznatom ovdašnjim gledaocima (u filmu sam prepoznao naš toaletni ormančić pristigao iz te zemlje gastarbajtera). Centralna muzička potka filma je pesma Madnessa Our house. Atmosferičan film prati dogodovštine grupe omladinaca koja se osamostaljuje i formiraju svojevrsnu komunu unoseći u nju svoje karaktere i probleme. Zasnovan na dirljivom, istoimenom out-of-age romanu Bova Bjerga, pun je tipično nemačkog miš-maša komičnog i mielanholčnog. Rediteljka traga za odgovorom na pitanje kako na pitak način ispripovedatii priču o depresiji i osećaju bezizlaznosti, tako tipičnim za period puberteta. Ostaje žal što glavni lik nije prepoznao pravu ljubav, već se zanosio sa falsifikatom. Ali događalo se to.
U travi raste mali cvet...
Zajednička nit za sve
nabrojane filmove je nit novog početka, prelomnog trenutka epohe, života
pojedinca, androida, osvajanje novih prostora i sloboda, koa i uvažavanje
različitosti.
U trenutku kada se
Evropa sukcesivno zaključava u svim mogućim tumačenjima te reči.
Lockdown.
Ausgangssperre.
Нема коментара:
Постави коментар