Autorka teksta: Nevena Milojević
Kako
nastaje, rađa se i umire jedna ljubav? Iako ćete sigurno reći da je
svaka ljubav (a vaša naročito) posve drugačija, lako je uvideti neke
pravilnosti. Da li ste ikad pomislili da ćete sa odabranom osobom ostati
doveka pa se pokazalo da je vaš vek oročen na godinu, dve, dok
nesporazumi i razlike konačno ne utanje nežnost, strast i razumevanje
koje gajite jedno prema drugom? I nadasve, da li je moguće da vas iko
nauči da budete pametniji u ljubavi?
Ova
priča počinje kao i svaka ljubavna priča: čovek i žena se upoznaju,
ovog puta sede jedno do drugog u avionu, a šarmantna Kloi trabunja o
strategijama preživljavanja za slučaj da se avion sruši. Avion se nije
srušio, ali dok su sleteli, Alen je bio do ušiju zaljubljen u Kloi.
Razmenili su brojeve telefona, on je njen zabeležio u glavi – jer kako
bi mogao baš njen telefon da zaboravi – pa se ispostavilo da je toliko
bio usplahiren da je pomešao brojke. Od trenutka kad će pronaći Kloin
broj telefona i pozvati je prvi put, pa njenog ravnodušnog „radim nešto,
sačekaj čas“, do prvog jutra u njenom krevetu kada je ona spremila
slasan doručak dok se on tuširao, i nadalje, Alen de Boton u knjizi „O
ljubavi“ opisuje – sa mnogo duhovitih opaski na svoj račun i filozofskih
promišljanja na temu ljubavi – jednu vezu koja kao da je izašla iz
scenarija romantične komedije. Iako, kako i sam kaže, filozofu nigde
nije manje mesto nego u spavaćoj sobi.
Jedan
od meni naročito zanimljivih delova jeste kada Alen konačno provede
veče kod Kloi o kojoj je nedeljama maštao i pokušavao da dopre do nje,
da bi se ispostavilo da to jutro kada mu je spremila obilan i slastan
doručak on prigovara što nema džema od jagoda – jer koji drugi džem ona
smatra pristojnim? Naravno, problem nije u džemu od jagoda, objašnjava
De Boton, nego što je odjednom dobio neobjašnjiv poriv da upropasti tu
idiličnu romantičnu scenu. U ovome se krije samo jedan od zaključaka o
iracionalnoj a ipak tako ljudskoj prirodi ljubavi: pošto se
zaljubljujemo tako što tendenciozno i polusvesno idealizujemo tog nekog
ne bi li ta osoba ispala kompletnija i savršenija od nas a mi pobegli od
sebe – nesvršenih, nedovršenih i obeleženih nebrojenim manama – kako je
moguće da ta osoba nama uzvrati ljubav? „Ako je on(a) stvarno tako
divan(na), kako može da voli nekoga kao što sam ja?“, pita se De Boton. I
zašto je kupidonovu strelu „lakše otposlati nego primiti“?
„O
ljubavi“ je u međuvremenu prodata u četiri miliona primeraka i postala
je kultna knjiga, a Alan de Boton predvodnik jednog novog pristupa u
psihoterapiji koji kombinuje filozofiju, psihologiju, popularnu kulturu i
zdrav razum. Danas, Jutjub stranica, blog, predavanja, onlajn terapije,
zajednica, pa i filozofska učenja koje okuplja organizacija „School of
life“, čiji je De Boton osnivač, uspeva u prethodnih četvrt veka od
objavljivanja ove knjige da povrati zaboravljenu svrhu filozofije: da
nam pomogne da se snađemo u svakodnevnom životu.
Pa
ipak, sve čemu danas Alen de Boton uči o ljubavi sadržano je i u
njegovoj prvoj knjizi. Od prvih aksioma ljubavi koje je mapirao u ovoj
knjizi do danas, on insistira da se obrazujemo u svim aspektima života,
ali da smo za ljubavi potpuno nepripremljeni. Prepušteni smo sami sebi
na vetrometini popularne kulture koja romantizuje ljubav, Holivuda koji
stvara čitavu fantazmagoriju o „onom pravom ili onoj pravoj“ i opšte
rasprostranjenih uverenja poput onih da je ljubav predodređena sudbinom i
da je dovoljno da nas prosto strefi (bolje reći „srčka“), pa da živimo
srećno do kraja života.
Ovi
paradoksi (nuspojave ili gradivni materijal, zaključite sami) ljubavnog
osećanja protežu se duž cele knjige, a De Boton ih jedan po jedan –
poput predanja o sudbini – razobličava: valjda je sudbina neophodna da
bi se dao smisao sitnim nesporazumima i poražavajućim nesuglasicama i
kompromisima koje moramo da činimo u ime ljubavi?
De
Boton, naprotiv, veruje u emocionalno obrazovanje i inteligenciju, i
zalaže se za jedan manje ostrašćeni a više asertivni pristup vezama. On
često u svojim govorima kaže da ćemo zasigurno venčati sa pogrešnom
osobom, jer se ne može uticati na ono što smatramo privlačnim. Najčešće,
to je nizom kompleksnih motivacija uobličeno još u detinjstvu. Ali to
nije razlog da ne pristupite konstruktivno vašem odnosu i malo bolje
razumete iracionalne porive koji čine da se zaljubljujemo fatalno i
naizgled potpuno besmisleno. Po njegovim učenjima, može se poraditi na
tome da budete srećniji iako ste neosporivo drugačiji. Jer, da, ljudi se
menjaju. Samo retko nam pada na pamet da smo u toj kombinatorici
podjednako zastupljeni i mi. On se zalaže protiv fatalizma i radikalnih
rešenja, za nešto mnogo prizemnije i realističnije – a možda i
radikalnije po sebi – za sporazum koji uzima u obzir da smo svi teški za
život i uvrnuti na svoj način.
Нема коментара:
Постави коментар