понедељак, 1. новембар 2021.

Završen XIV Kondenz

 



U subotu i nedelju, 30. i 31. oktobra, održani su poslednji programi XIV. Kondenza – Festivala savremenog plesa i performansa: radionica za tinejdžerke “Čiji je sram” Jasne Jasne Žmak, program “Feministički pejzaži” u okviru kojeg su predstavljene knjige “"Feministički porno-pejzaži, o feminističkom dramaturškom mišljenju u praksi plesa i performansa" Ane Dubljević i "One stvari - eseji o ženskoj seksualnosti” Jasne Jasne Žmak, predstave “Precarious moves” Michaela Turinskog,  “Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu” Sanje Krsmanović Tasić i “Ja i dalje hodam” Jelene Jović.

 


Knjigu Ane Dubljević predstavila je Marijana Cvetković, osnivačica Stanice Servisa za savremeni ples i urednica ovog izdanja:

 “Radi se o master tezi Ane Dubljević, koju je ona odbranila na Institutu za primenjeno pozorište u Gisenu pre tri godine. Objavljeni tekst i knjiga su zapravo pratili njen performans pod nazivom “Stll to come – A feminist pornscape”, izveden i na Kondenzu pre par godina. Ona je napisala tekst o feminističkoj dramaturgiji koji je proizašao iz iskustva stvaranja performansa. Knjiga je strukturirana tako da čitaocu opisuje performans, a potom odatle razvija određene teme i daje uvid u praksu stvaranja performansa, ali i teorijska i terenska istraživanja koja je radila zajedno sa kolegama performerima, koautorima predstave. Mislim da je najvažnija stvar kod ove knjige to što je autorka pokušala da uključi različita razumevanja i upotrebe dramaturškog rada na polju plesa i performansa, da razmišlja o njima kroz praksu, i onda se vrati teoriji kroz tekst”.

 


U knjizi "One stvari - eseji o ženskoj seksualnosti” Jasna Jasna Žmak se eksplicitno i direktno hvata ukoštac s temama poput rodnog identiteta i seksualne orijentacije, menstruacije i masturbacije, nevinosti i seksa, mršavosti i debljine, grudi i ginekologije. Zaobilazeći u potpunosti šokantni pristup, a istovremeno bez cenzure i zadrške Žmak o ovim temama piše istovremeno otvoreno i nježno, kombinirajući osobna iskustva s navodima iz suvremene seksološke literature, uz nezaobilazni feministički pečat.

 

“Sve je počelo tako što sam napisala tekst za portal MUF, i moja knjiga ne bi ni postojala da nije bilo njega. To je bilo jedno jedno od retkih mesta za savremene feminističke tekstove na hrvatskom jeziku. Prvo sam samo čitala, pa potom i pisala tekstove, nakon čega sam shvatila da imam mnogo toga da kažem u vezi seksualnosti. Nakon 4-5 tekstova došla sam do zaključka da bih imala materijala za čitavu knjigu, pa sam nastavila da pišem. Prvih 25 godina života sam osećala sram da pričam o ovim temama i za mene je bio neverovatno važan trenutak kada sam razbila tu tišinu sama sa sobom. Sada sam više ponosna nego posramljena, i srećna sam što i drugi ljudi mogu da se prepoznaju i da vide da, čak i ako imaju neki problem te prirode, moguće ga je prevazići”, rekla je autorka knjige Jasna Jasna Žmak.

 


Predstavu “Precarious Moves” izveo je autor Michael Turinsky u Centru za kulturnu dekontaminaciju. U središtu ovog solo performansa umetnika u invalidskim kolicima, koji je podjednako biografski koliko i konceptualni, leži preispitivanje autorovih ličnih, ali i urgentnih kolektivnih zahteva i potreba u pogledu pokretljivosti i mobilizacije, toliko značajnih, posebno kada posmatramo tenziju između kretanja i okruženje, između gesta i sredine.

 

Michael Turinsky se osvrnuo na inicijalnu ideju za nastanak predstave:

 

“U početku je bilo pitanje kako koreografski odgovoriti na ekološku krizu. Kako ja, kao koreograf sa invaliditetom, mogu da odgovorim na pitanja ekologije. Onda je ideja mobilnosti zapravo postala centralna ideja. Za mene je u ovom performansu važan fokus na sukob organizacije i spontanosti. Koreografija i politika međusobno rezoniraju u potrebi da organizuju mobilnost i da pronađu načine organizacije mobilnosti”.

 


Poslednji festivalski dan, nedelja 31. oktobar, otvoren je u Magacinu predstavom “Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu” Sanje Krsmanović Tasić. Ovo delo ima kao temu telo plesača kao osnovno sredstvo i instrument izražavanja. Kroz samoironijski proces inventarisanja i telesnog arhiviranja slojeva svesnih i nesvesnih pokreta, scenskih i privatnih, autorka će ispričati  priču o telu koje se kreće nekrećući se, o telu koje je trošna ljuštura u kojoj i dalje duh strasno igra, o zabludama igračkog tela.

 

“Esej u pokretu je nastao kada sam radila na predstavi koja se zvala “Priča hleba i krvi”. U suštini sam tražila graničnu formu između demonstracije rada, gde se otkrivaju neke tajne predstave, tajne mog procesa, ali da se to uradi na performativni način, kao deo predstave. Ono što je osnovna stvar jeste da nekako izbegavamo situaciju pasivnih posmatrača. Uvek smatram da ako smo zajedno u jednom prostoru gde se dešava nešto što je predstava, da mi svi zajedno učestvujemo u njoj”, opisala je Sanja Krsmanović Tasić svoj metod rada.

 


Festival je zatvoren izvođenjem predstave “Ja i dalje hodam” Jelene Jović. Iz maglovite staze kojom se krenulo u ovoj solo predstavi, odvojila su se (skoro neprimetno) dva puteljka, jedan put prividne bezbrižnosti i glamura i drugi put nemaštine i iscrpljenosti.

 

 “Cela stvar je nastala tako što sam se ja dosetila slova, reči i asocijacija rešavajući ukrštenicu.. Kada na primer piše Etiopija  - gde sam živela – onda se setim raznih slika, stvari, momenata. I onda u pokretu napravim asocijaciju na to. Tako je nastao materijal, koji se tokom procesa pretvarao u nešto treće. Tako smo počeli, radili smo letos i od toga je nastala predstava”, pojasnila je Jelena Jović.

 

Festival Kondenz je ove godine održan od 23. do 31. oktobra na nekoliko lokacija u Beogradu. Program ovogodišnjeg Kondenza bio je susret tema kojima se saradnici Stanice Servisa za savremeni ples, organizatora festivala, i akteri nezavisne plesne scene, bave u ovom vremenu post-pandemije i post-tranzicije, u pokušaju da podrže različita istraživanja aktera domaće plesne scene, ali i u nameri da barem popišu, markiraju i pokrenu sve one nedostajuće sistemske procese koji su neophodni da bi ovdašnja scena kao umetnički, (kulturno)politički i ekonomski habitus mogla da se dalje razvija.

 

Foto: Anđela Žugić, Miloš Janjić, Vladimir Opsenica / foto tim Magacin

 

Нема коментара:

Постави коментар