Knjiga autopoetičkih eseja, zapisa i pesama Vaska Pope Kalem
objavljena je nedavno u izdanju Arhipelaga u novoj ediciji ove izdavačke kuće
Autopoetike.
Povodom 100 godina od rođenja Vaska Pope Arhipelag je
objavio prvo samostalno izdanje knjige autopoetičkih tekstova Vaska Pope Kalem.
Popa je ovu knjigu pisao tridesetak godina, između 1953. i 1981. godine, ali je
nije objavio za života. Prema fascikli u koju je Popa slagao ove svoje
tekstove, Borislav Radović je objavio Kalem u okviru Popinih Sabranih pesama
(1997).
Arhipelagovo izdanje Kalema sadrži i još jedan rani Popin
autopoetički tekst, posvećen Domentijanovom pesništvu, kao i četiri Popine
pesme nastale sedamdesetih i osamdesetih godina.
„Popina autopoetika ne čini tajnu poezije odgonetnutom, niti njenu
ponornost iznosi na svetlo kritičkog govora, već na još jedan način poziva
čitaoca da se, sa znanjima koja je stekao i sa strašću koja mu je data, suoči
sa zapretanim smislom pesničkog govora. Govor autopoetike produžava govor
poezije. Nekada je ta veza kod Pope toliko naglašena da je ove dve vrste govora
gotovo nemoguće razlikovati. U knjizi Kalem koji je pisao skoro trideset godina
pesnički i autopoetički tekstovi stoje jedni uz druge, smenjuju se i
produžavaju, a da čitalac među njima, po osnovnom postupku i tipu govora,
najčešće ne opaža dublje razlike. Međutim, Popini zapisi o pesništvu, a to važi
čak i za njegove zapise o slikarstvu, neosporno jesu autopoetičkog karaktera.
Oni svedoče o poeziji, makar to činili na „taman i zagonetan način“, kao što to
čini i sama poezija, a temama koje pokreću prevashodno kazuju o poeziji pisca
autopoetike. Dok čitamo autopoetička tekstove Vaska Pope, mi pratimo kako se
pred nama razvijaju osnovna pitanja pesničkog stvaranja, osnovna pitanja
nastanka pesničke slike, osnovna pitanja smisla pesme u svetu u kome smisao
nije uvek osiguran, a kamoli dostupan“, kaže Gojko Božović, priređivač Popine knjige
Kalem.
Naglašavajući Popinu istrajnu zainteresovanost za poeziju
kao naročito antropološko umeće, Božović kaže:
„Decenijama pisani, pesnikovi zapisi o poeziji uporno se vraćaju
osnovnim pitanjima poezije, verujući da poezije, kao naročitog oblika govora i
naročite antropološke potrebe, i nema upravo bez takvih pitanja. U središtu tih
pitanja jeste odnos pesnika i sveta koji mu je dat i u kome je objavljen, odnos
pesme i života, odnos pesme i „živih reči“ bez koji poezija nije ni zamisliva.
Te žive reči pesnik u istoimenom zapisu naziva „lepim rečima“. One nastaju kada
svakodnevne reči i rečenice nisu ni nužne, ni dovoljne da bi se čovek izrazio i
da bi predstavio prosvetljujući trenutak svoje neponovljive situacije. Tada se
čovek odriče svakodnevnosti reči i mora da postane tvorac reči sposoban da
njima izrazi svu složenost vlastitog života i sveta. U sposobnosti tog
preobražaja oblikuje se uslov pesništva. Umesto običnosti govora, pesnik poseže
za „nesvakodnevnim rečima“ dovoljno sposobnim da budu izvor smisla i utemeljenje
govora. Poezija, veruje Popa, nije svakodnevna, ali govori i o svakodnevnom i o
večnom. U tome se sadrži jedan od ključnih poetičkih zahteva koji se tiho i u
toj tihosti odlučno izgovara u raznolikim zapisima iz Kalema.“
Popina knjiga Kalem prvo je izdanje u novoj Arhipelagovoj
ediciji Autopoetike u kojoj će biti objavljivani autopoetički tekstovi velikih
modernih pisaca različitih žanrova, od poezije do proze, od književnosti do
istoriografije, od filozofije do sociologije.
Нема коментара:
Постави коментар