Ko je razbio krčag gospođe Marte?
Ko je mladoj Evi ukaljao ugled?
Hoće li njen voljeni Rupreht biti
mobilisan?
Hoće li seoski sudija Adam moći
da otkrije odgovore na sva ta pitanja – baš danas, kada je pao i razbio glavu,
a u inspekciju mu dolazi strogi sudski savetnik iz Utrehta?
I gde mu se izgubila perika?
Radnja ove drame iz perioda
nemačkog romantizma, smeštena u XIX vek, u jedno malo idilično selo, u zemlji sira,
lala, klompi i vetrenjača, lakih žena i lakih droga. Od Rusa, pa eto Holanđana,
do nas, Srba ovakav zaplet je manje-više opšte mesto. Hajnrih fon Klajst je
rešio da se pozabavi sudbinom razbijenog krčaga, koji se javlja kao svekolika
metafora.
U palanku gde je sve zauvek konzervirano,
a ono što ne valja gurnuto pod tepih, gde vlada korupcija, nepotizam i mediokriteti,
svaki upliv spolja je potencijalna opasnost. Katastrofa je kad taj uljez ima i prava
i mogućnosti da odlučuje i presuđuje o stanju takve sredine. Fabula poznata,
razrađena, i od početka je jasno kako će se okončati.
Čemu onda sve ovo? Prežvakano i
potrošeno! Da se utvrdi gradivo? Da li samo zbog gorke istine da će čovek uhvaćen u zlodelu, a potom
u laži, poricati neporicljivo, gledajući da se imigolji iz ralja pravde, kada
to već postaje tragikomično. Kad je već bio spreman da čini zlo, zar nema hrabrosti
da to i prizna i da se suoči sa posledicama? Oni koji su spremni na zlo, nespremni su za priznanje, ti lupeži će se sakriti u mišiju rupu, žrtvovaće sve
što mogu, samo da bi sačuvali i sakrili svoju mizeriju. Oduvek i navek. Bilo i biće!
Držim da se ovaj komad ne može
nazvati komedijom. Ne razumem publiku koja se lepo zabavljala gledajući ovu
predstavu, reagujući samo na ono površinsko, ne ulazeću u dubinu i suštinu. U
stvarnom svetu stvari su već otišle predaleko, da ovo delo ne bi gledali sa
oporim ukusom u ustima.
Tim pre, nema mesta improvizacijama, gegovima koji
provereno pale kod publike. Smatram, da ako je već ovo delo odabrano, da je
trebalo smelije da se uđe u njegovu modernizaciju, i da se ne koketira sa
diskutabilnim ukusom publike. Iako nagrađena, ova predstava nije me dotakla, na način kako
to očekujem od teatra. Stoga, me dodatno rastužuje uzaludni trud sjajne
glumačke ekipe, koja je pokušala da spasi ono što se spasti ne može.
Sličnosti sa današnjim srpskim i
uopšte svetskim društvenim sistemom i dešavanjima, aluzije na Međunarodni sud
pravde u Hagu, na jeftinu trgovinu i cirkusku improvizaciju, gde joj mesto nije,
kao i u mnogim slučajevima pre, ako nema cilj otrežnjenja i buđenja svesti,
već, naprotiv, služi da se izvrši anestezija glasačnog tela i mirenje sa sudbinom,
nešto je što nikad neće imati moju podršku. Naprotiv!
U ovoj drami Adam je
podlac i kukavica, Eva plemenita i lakomislena, negde tu muva se i jabuka, koja
još nije pojedena, ima greha, ali raja nema ni na vidiku. Moćni gost iz velikog grada,
drveni Valter, preuzima božija ovlašćenja, a pisar Liht, homoseksualac i karijerista, u
opštem metežu vidi svoju šansu. Da bude kalif mesto kalifa. Mada se čuje
muzika, glumci igraju i pevaju, ali se život ne slavi, već se on izrugava.
Režija: Igor Vuk Torbica
Glumci:
Adam - Nebojša Glogovac
Valter - Svetozar Cvetković
Gospa Marta Rul Vladica
Milosavljević
Liht Ljubomir Bandović
Fajt Timpel Marko Baćović
Eva Jovana Gavrilović
Rupreht Marko Janketić
Margrit Lazar Đukić
Нема коментара:
Постави коментар