петак, 13. новембар 2015.

Tajna razbijenog krčaga




Ko je razbio krčag gospođe Marte?
Ko je mladoj Evi ukaljao ugled?
Hoće li njen voljeni Rupreht biti mobilisan?
Hoće li seoski sudija Adam moći da otkrije odgovore na sva ta pitanja – baš danas, kada je pao i razbio glavu, a u inspekciju mu dolazi strogi sudski savetnik iz Utrehta?
I gde mu se izgubila perika?

Radnja ove drame iz perioda nemačkog romantizma, smeštena u XIX vek, u jedno malo idilično selo, u zemlji sira, lala, klompi i vetrenjača, lakih žena i lakih droga. Od Rusa, pa eto Holanđana, do nas, Srba ovakav zaplet je manje-više opšte mesto. Hajnrih fon Klajst je rešio da se pozabavi sudbinom razbijenog krčaga, koji se javlja kao svekolika metafora. 

U palanku gde je sve zauvek konzervirano, a ono što ne valja gurnuto pod tepih, gde vlada korupcija, nepotizam i mediokriteti, svaki upliv spolja je potencijalna opasnost. Katastrofa je kad taj uljez ima i prava i mogućnosti da odlučuje i presuđuje o stanju takve sredine. Fabula poznata, razrađena, i od početka je jasno kako će se okončati. 
 
Čemu onda sve ovo? Prežvakano i potrošeno! Da se utvrdi gradivo? Da li samo zbog gorke istine da će čovek uhvaćen u zlodelu, a potom u laži, poricati neporicljivo, gledajući da se imigolji iz ralja pravde, kada to već postaje tragikomično. Kad je već bio spreman da čini zlo, zar nema hrabrosti da to i prizna i da se suoči sa posledicama? Oni koji su spremni na zlo, nespremni su za priznanje, ti lupeži će se sakriti u mišiju rupu, žrtvovaće sve što mogu, samo da bi sačuvali i sakrili svoju mizeriju. Oduvek i navek. Bilo i biće!

Držim da se ovaj komad ne može nazvati komedijom. Ne razumem publiku koja se lepo zabavljala gledajući ovu predstavu, reagujući samo na ono površinsko, ne ulazeću u dubinu i suštinu. U stvarnom svetu stvari su već otišle predaleko, da ovo delo ne bi gledali sa oporim ukusom u ustima. 

Tim pre, nema mesta improvizacijama, gegovima koji provereno pale kod publike. Smatram, da ako je već ovo delo odabrano, da je trebalo smelije da se uđe u njegovu modernizaciju, i da se ne koketira sa diskutabilnim ukusom publike. Iako nagrađena, ova predstava nije me dotakla, na način kako to očekujem od teatra. Stoga, me dodatno rastužuje uzaludni trud sjajne glumačke ekipe, koja je pokušala da spasi ono što se spasti ne može. 

Sličnosti sa današnjim srpskim i uopšte svetskim društvenim sistemom i dešavanjima, aluzije na Međunarodni sud pravde u Hagu, na jeftinu trgovinu i cirkusku improvizaciju, gde joj mesto nije, kao i u mnogim slučajevima pre, ako nema cilj otrežnjenja i buđenja svesti, već, naprotiv, služi da se izvrši anestezija glasačnog tela i mirenje sa sudbinom, nešto je što nikad neće imati moju podršku. Naprotiv! 
 
U ovoj drami Adam je podlac i kukavica, Eva plemenita i lakomislena, negde tu muva se i jabuka, koja još nije pojedena, ima greha, ali raja nema ni na vidiku. Moćni gost iz velikog grada, drveni Valter, preuzima božija ovlašćenja, a pisar Liht, homoseksualac i karijerista, u opštem metežu vidi svoju šansu. Da bude kalif mesto kalifa. Mada se čuje muzika, glumci igraju i pevaju, ali se život ne slavi, već se on izrugava. 
 
Režija: Igor Vuk Torbica
Glumci:
Adam - Nebojša Glogovac
Valter - Svetozar Cvetković
Gospa Marta Rul Vladica Milosavljević
Liht Ljubomir Bandović
Fajt Timpel Marko Baćović
Eva Jovana Gavrilović
Rupreht Marko Janketić
Margrit Lazar Đukić

Prevod: Boško Petrović,
Prevod kraja: Maja Matić,  
Scenograf: Branko Hojnik,  
Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo,
Dramaturg: Tamara Bijelić,
Aranžer muzike i muzički saradnik: Marko Marić,  
Koreografija i scenski pokret: Staša Zurovac.

Нема коментара:

Постави коментар