Sluškinje u Vuku

U potrazi za istinskim teatrom, onim koji ne kalkuliše i ne ulizuje se publici, koji istražuje i kritikuje, vršim slalom kroz pozorišni repertoar, tražeći ono što bi moglo da mi se dopadne. Male scene obećavaju neke intimne, drame, a francuski autor zvuči još bolje. Tako sam izabrao Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“, na čijoj je kamernoj sceni „KULT“  izvedena predstava „Sluškinje“. Ova predstava adaptacija je drame jednog od značajnijih francuskih pisaca, Žana Ženea. Ovog puta u režiji Stevana Bodrože, a na simpatično maloj sceni nastupile su Katarina Radivojević i Marija Vicković u ulogama sluškinja Solanž i Kler i Leana Vučković, u ulozi ohole gazdarice. Drama-horor bajka u sasvim novom iščitavanju. 

„Sluškinje“ su priča o čežnji da se bude neko drugi, da se prevaziđu okviri sopstvenih ograničenja. O želji da se živi tuđi život, jer je bolji od sopstvenog. Da se uskoči u tuđu odeću i tuđu obuću. Da se od drugog ukrade čak i intima, ljubavni život, osećanja i razočaranja koja ona izazivaju. Da se osvoje novi prostori slobode, idealizovani prostori blagostanja i sreća. Da li je to uopšte moguće? Da li postoje časni načini za postizanje tog zavodljivog cilja ili se mora posrnuti da bi se dosegle zvezde?

Ovo se ispostavila kao drama koja nije nimalo koketirala sa publikom. Koja je rekla ono to je imala, pa svidelo  vam se ili ne... Meni se dopalo. Baš, ta iskrenost. Jer glumački je posao poput monaškog, moraš se odreći svog ega, da se ogoli i  telo, poput ljušture, prepustiti na milost i nemilost tamo nekom strancu (čiju ulogu preuzimaš), čak i ako ti nije nimalo simpatičan i braniti taj lik, učiniti ga ubedljivim životnim. Ovaj, zahtevan čin, sve tri glumice su, sa više ili manje uspeha, uspešno obavile. Ono što je najvažnije i najdragocenije nisu se nimalo štedele, unele su svu strast, u želju da nam ožive ovu vekovnu priču o pravdi i nepravdi, o snovima i poniženjima. Bila je to topla priča u jedno hladno, novembarsko veče. Veče pred dan koji je posvećen upravo borbi protiv nasilja nad ženama. A u ovom dragocenom delu upravo se radi o nasilju koje žene čine nad ženama! Razbijanje stereotipa! Sjajno!

U svetu godišnje se izvrši nasilje nad skoro milijardu žena. Prema suvoparnim statističkim podacima svaka druga žena u Srbiji preživi neki oblik nasilja, bilo fizičkog, seksualnog, psihološkog ili ekonomskog, a nasilje često ostaje „nevidljivo“ sve dok se ne desi tragičan ishod. Iza šuštećeg celofana dana žena i dana zaljubljenih krije se, eto, nevesela, poražavajuća statistika. Ma kakva statistika, to su pretučene žene, majke, kćerke sa imenom i prezimenom. Slaba je uteha da su nasilnici, po pravilu, slabići, nemoćne i ljubomorne spodobe. E sad dolazimo do podatka koji zaslužuje jedno veliko BRAVO za ove tri, nadahnute glumice; 10% od ukupne cene karata za predstave održane u Beogradu, biće usmereno za opremanje sigurnih kuća. BRAVO, SVAKA ČAST, PRIMER ZA UGED! Pozorište mora da ima misiju, ono nikako ne sme da bude predmet tržišnih dugovnih i potražnih strana bilansa. 

I na kraju, moramo se osvrnuti i na život i delo autora ovog dramskog dela. Žan Žene (Jean Genet, 1910-1986) je kontroverzni, francuski pisac, vanbračni sin pariske sremačice i prostitutke koja je umrla kad je on još bio beba. Čovek burnu prošlost, čovek koji je umeo i smeo da živi svoju književnost, koji je od sopstvenog života napravio književnost. Homoseksualc, pripadnik Legije stranaca, koji je  ratovao u Siriji, dezertirao i proveo mladost tumarajući Evropom. Tako se obreo i u Srbiji, gde ga posle jedne pucnjave u Beogradu, žandarmi hapse (urbana legenda kaže u javnom toaletu) i prijavljuju francuskoj ambasadi. Francuzi traže njegovo momentalno izručenje, ali  poštujući međunarodno pravo, beogradske vlastu ga proteruju u neku treću zemlju, konkretno Italiju. O ovom vremenu Žene beleži: 

„Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu.“

Žene je bio i borac za prava ugroženih ljudi širom sveta. Ispirisao je Sartra, Fasbendera i Bovija. Prepoznatljiv je po dramama „Sluškinje“ i „Strogi nadzor“. Preostala tri: „Balkon“, „Crnci“ i „Paravani“ napisao je posle izlaska iz zatvora 1948. godine. U takozvanom životu Žene je zarađivao tako što je krao. Bio je, dakle, lopov. Kada odgledate predstavu, uočićete i gde je i kako sam pisac sebe ugnezdio, među sve te žene. Pokopan je u Maroku.


Scenograf: Milan Miladinović,
Kostimograf: Mina Miladinović.