Frankofonija na Festivalu autorskog filma

 

Nakon što je u “Ruskoj arki” sažeo devesta godina ruske istorije kroz jedan kadar u Eremitažu, Aleksandar Sokurov se u novom filmu opet bavi velikim svetskim muzejem, Ermitaževim bratom blizancem, Luvrom. Film ruskog tempa i poetičnosti, započinje sa odjavnom špicom, a završava varijacijom na rusku himnu. Čudna je istorija rusko-francuskog prijateljstva, ali je svakako duboko ukorenjena u pamćenju obadva naroda. 

Danas ovaj film možemo sagledati i kroz prizmu nedavnim bombaških napada u Parizu. Posle II svetskog rata, francuska prestonica nikad nije bila ranjivija. Pariz je opet pod bombama, pod strahom. Opet su pred pariskim kapijama neki razjareni  varvari. 

Zašto je umetnost uvek u vrhu interesovanja svakog okupatora?

Možda, zapravo baš zbog toga što ako čoveku uzmete ono što metaforički i metafizički nazivamo dušom, ostaje puka ljuštura, koji nema ni motiv ni snage za pobunu. Nema više ni Tolstoja i Čehova, a da li sa njima u samrtničkoj postelji leži i naša civilizacija?

Sva je sreća da je varvare iz redova jednog velikog naroda, kao što je nemački, predstavljao jedan plemić i frankofil, osoba od distinkcije, koja je uspešno sabotirala želje nemačkiih nacista (Hitlera, Gebelsa i Geringa) da se okite tuđim perjem. Deluzija veličine je neizlečiva i smrtonosna bolest. 

Dobar književni podložak u promišljanju ovog filma je svakako knjiga Lin Nikolas-„Otmica Evrope“.  Pozitivac u nemačkim redovima je glavom i bradom grof Franc Volf Meternih  (Franziskus Wolff Metternich).  Francuskim umetničkim delima, na ruku, je išao i član 46. Haške konvencije, kao i Vermahtov dekret o postupanju sa umetninama na okupiranim područjima.

Posle potopa, Noje se naselio u zemlji Šinar u kojoj je njegov sin Nimrod osnovao grad. U to vreme ljudi su poverovali da gradjenjem dovoljno visoke kule mogu dostići vrata raja i izjednačiti se sa bogom. Takva drskost, nije naišla na razumevanje sveopšteg stvoritelja. Bog se razljutio i i odlučio da spreči ljude u tom pokušaju. Podelio ih je različitim jezicima, onemogućio ih da se razumeju. Vavilonska kula, “izgubljeni u prevodu”, drugačiji jezik, drugačije razmišljanje, nesporazumi i tragedije koje su posledica toga. 

Sukorov, otklanja božiji marifetluk, tako što svi u filmu govore svojim jezikom (ruski, francuski, nemački, engleski), ali se savršeno razumeju. 

Da li je to puki idealizam jednog slovenskog zaneseljaka?

Svetu lepote (erosa) on konfrotira sile rata i mraka (tanos). Sukarov oživljava priču o dvojici odvažnih ljudi koji rade zajedno kako bi sačuvali blago Luvra. Već pomenuti grof Metenih sa strane okupatora i ratni upravnik Luvra, Žak Žoar (Jacques Jaujard). Sukarov istražuje tanani odnos između umetnosti i moći. Muzeje i njihovo umetničko blago poredi sa krhkim brodom na olujnom moru. Morske dubine su, tako, ustanovljene za svojevrsne nuzeje proćerdanih artifekata. Neprijatelj je uvek ohol i arogantan, a žrtva prepuštena na miloslot i samilost jačeg. Osvajač želi da materijalizuje svoju pobedu, da je konkretizuje. No, agresori nemaju smisla niti empatije za fine note i diskretne tonove umetnosti. Oni su bahati i zaneseni u svom trijumfu. 

O tome nam svedoče i slike bahatih američkih vojnika u Bagdadskom muzeju i pripadnici tzv „islamske držva“ koji razaraju drevnu Palmiru. Nacionalni muzej u Bagdadu posedovao je najveću svetsku zbirku starina iz pet godina duge istorije Mesopotamije, kolevke civilizacije sveta. 

Kada su koalicione kopnene trupe ušle u Bagdad i pred muzej parkirale američke tenkove, muzej je temeljno poharan. Svet su obišle slike Iračana koji upadaju u muzej, ali pridružili su im se i mnogi američki vojnici-pljačkaši. Priličan broj stranih novinara ukeban na aerodromima sa torbama punim "eksponata“ sa muzejskog spiska. Ono što baca ljagu na celokupno lice savremenog čovečansta je odsustvo logične reakcije; ćute i  UNESCO , Evropa, Rusi i Amerikanci. 

Sokurov nam donosi slikovitu odu Luvru, paradigmi svetske kulture i ljudske civilizacije. Marijana i Napoleon lutaju sablasnim, avetinjskim hodnicima Luvra. Marijana simbolizuje slobodu i progres, izgovarajući izlizanu manrtu „sloboda, jednakost, bratstvo“, Napoleon, surovog osvajača i egoistu: „to sam ja (je li država?). Napoleon Marijanu vodi za ruku, misleći da je on taj koji je zaslužan, ko je zaštitnik slobode i sveopšteg napretka. On je u Egipat umarširao 1798. godine sa učenjacima, umesto vojnih stratega. Iz svojih pohoda u Pariz je donosio ratni plen. Svedočanstva o tome pronaći ćete u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. 

Slike iz Luvra sakrivene su po francuskim dvorcima. Osoblje dve pariske robne kuće, obučeni u kostime, koji kao da su sišli sa italijanskih slika XIV i XV veka, u tankim tunikama, ljubičastim hulahopkama i kapama na štrafte, evakuisali su umetničke dragulje Luvra. Ostale su samo antičke sklupture, kameni vitezovi, krilata asirska stvorenja kojima su društvo pravile dokone sfinge. Na platnu susrećemo i krilatu predstavu Pobede (Nika sa Samotrake) i  Leonardovog Svetog Jovana, koji prstom pokazuje u nebesa.

Nemačka napada francusku sestru, ali nekako sa ljubavlju. Perverznom, možda, ali ljubav je. ipak, to. Nemačka tu samilost ne pokazuje prema ruskoj posestri. U Sankt Peterburgu okovanom ledom i nemačkim oružanim snagama dolazilo je i do slučajeva ljudožerstva. Rusija je ostala i bez čuvene Ćilibarske sobe.

Pariz je otvorenim gradom proglašen 13. juna 1940. Sledećeg dana u njega su ušle nemačke trupe, u paradnom koraku, sa dobošarima na čelu. U ranim jutarnjim satima 23. juna u pratnji bliskog saradnika, Alberta Špera, prvog arhitekte Trećeg rajha, Hitler je došao u posetu Parizu. Samo dan ranije nakon uspešne nemačke invazije, Francuska je potpisala primirje sa Nemačkom. Kapitulaciju.

Hitlerova turneja uključila je posetu Trijumfalnoj kapiji, Ajfelovom tornju, Montmartru i prekrasnoj bazilici Sakre Ker (Sacre Coeur). Iako, je proveo samo tri sata u Parizu Hitler je obišao i Napoleonov grob. Mesecima nakon ove posete Hitler je razmišljao o Parizu. Bio je opsednut njegovom lepotom. Tu se javila želja za uništenjem “grada svetlosti“. Jednom je zapitao arhitektu Špera: 

“Zar nije Pariz predivan?“ 

i sam dao odgovor na ovo pitanje: 

“Berlin mora biti mnogo lepši. Kada završimo sa izgradnjom Berlina, bacićemo senku na Pariz“.

Francuska je podeljena na dva dela; okupirani i marionetski sa sedištem u Višiju. Francuski Nedić, junak iz I svetskog rata, general Anri Peten stvorio je ovu kvazidržavu 10. jula 1940. godine. 

Film je prikazan u okviru Festivala autorskog filma (FAF) jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija, koja se ove godine održava u Beogradu od 27. novembra do 5. decembra 2015. godine.

 https://www.youtube.com/watch?v=yGF7vZALBQU

Režija i scenario: Alexsander Sokurov

Uloge: Louis-Do de Lencquesaing, Benjamin Utzerath, Johanna Korthals Altes

Direktor fotografije: Bruno Delbonnel

Montaža: Alexei Jankowski, Hansjorg Weissbrich

Zemlje produkcije: Francuska, Nemačka

Trajanje: 90 minuta