Missing Stories: Prinudni rad u vreme nacističke okupacije. Pogled umetnika

Vođenje kroz izložbu i razgovor sa umetnicima
Petak, 6. mart u 18 časova
Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd
Učestvuju umetnici Aleksandar Zograf, Dragan Vojvodić, Ivan Salatić i Una Popović, kustoskinja Salona MSUB.
Međunarodni umetnički projekat Goethe-Instituta u Srbiji pod nazivom Missing Stories. Forced Labour under Nazi Occupation. An Artistic Approach / Missing Stories. Prinudni rad u vreme nacističke okupacije. Pogled umetnika realizovan je uz podršku nemačke fondacije „Sećanje, odgovornost, budućnost” (EVZ). 
Tema prinudnog rada tokom nacističke okupacije nedovoljno je prisutna u kolektivnom sećanju Balkana – postoji malo dokumentacije, još manje javnih događaja i rasprava na tu temu, a to tragično poglavlje evropske istorije u potpunosti je izostavljeno u udžbenicima i nastavi istorije. S druge strane, veliki broj porodica pamti sudbine svojih predaka koji su tokom okupacije bili na prinudnom radu u Nemačkoj i na drugim okupiranim teritorijama, bilo u fabrikama, radnim logorima ili u poljoprivredi. Zahvaljujući tome, sudbine prinudnih radnika prisutne su i u individualnom sećanju sadašnje generacije, a na poseban način ih doživljavaju umetnici i intelektualci.
Kustos Dr Tomas Elzen – Umetničke zbirke i muzeji Augzburg: H2 – Centar za savremenu umetnost, Augzburg; i četiri kustoskinje, MA Una Popović – Muzej savremene umetnosti, Beograd; Dr Sanja Kojić Mladenov – Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad; Adela Demetja – Tirana Art Lab, Tirana; Natalija Vujošević – Institut savremene umjetnosti, Cetinje, odabrali su deset umetnika iz Nemačke, Srbije, Albanije i Crne Gore da se pridruže projektu i iz umetničke perspektive pristupe temi projekta, prinudnom radu u Trećem rajhu. Umetnici koji učestvuju u projektu su: Burkhard Šitni (Nemačka), Kristijan Herl (Nemačka), Aleksandar Zograf (Srbija), Milorad Mladenović (Srbija), umetnički duo diSTRUKTURA (Srbija), Dragan Vojvodić (Srbija), Ivan Salatić (Crna Gora), Lenka Đorojević (Crna Gora), Donika Ćina (Albanija) i Remijon Pronja (Albanija). Njihova dela izvedena su u različitim medijima, od fotografije, videa, preko slikarstva do audio-vizuelnih instalacija. Neki od umetnika koji učestvuju u projektu inspiraciju za svoja dela pronašli su u iskustvima svojih predaka koji su bili prinudni radnici tokom nacističke okupacije.
Tokom 2020. godine, u okviru međunarodne putujuće izložbe „Missing Stories”, pomenuta umetnička dela biće prikazana u zemljama porekla umetnika – Srbiji (Beograd i Novi Sad), Albaniji (Tirana), Crnoj Gori (Podgorica) i Nemačkoj (Berlin i Augzburg).

Izložba u Salonu MSUB traje do 30. marta 2020. godine
  

OTVARANJE SALONA NOBELOVKI

© Elfriede Jelinek

                                                       © Elfriede Jelinek

MUZEJ KNJIGE I PUTOVANJA - NGO ADLIGAT, JOSIPA SLAVENSKOG 19A, BEOGRAD 08. MAR, 12H

U Muzeju knjige i putovanja (NVO Adligat) će 8. marta, na Međunarodni dan žena, biti otvoren Salon nobelovki. Salon je posvećen ženama dobitnicama Nobelove nagrade za književnost, a osim Elfride Jelineke, biće prikazana dostignuća književnica iz Švedske, Norveške, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Kanade. 

 

U decembru 2019. godine navršeno je 110 godina otkako je prva književnica, Selma Lagerlef iz Švedske, dobila Nobelovu nagradu za književnost. U cilju podrške jednakosti, tolerancije i poštovanju ljudskih prava, kao i isticanju uloge žena u društvu - naročito u oblasti kulture, Austrijski kulturni forum Beograd učestvuje u ovom projektu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ističući da je broj književnica sve veći i njihova poruka sve glasnija, ali da i dalje nisu dovoljno priznate.

'ČASOVI U KOJIMA NIŠTA NISMO ZNALI JEDNI O DRUGIMA'' PETERA HANDKEA - GRADSKO POZORIŠTE KLAGENFURT

© Stadttheater Klagenfurt

  NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU, FRANCUSKA 3

05. MAR, 19:30H

Gradsko pozorište Klagenfurt gostovaće 5. marta na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa dramom nobelovca Petera Handkea ''Časovi u kojima ništa nismo znali jedni o drugima'' u režiji Roberta Šustera. Drama je napisana bez dijaloga, a tekst se igra i koristi poezijom pokreta, znaka, tela, svetla, boja i slike. Robert Šuster režira ovaj tekst tako što postavlja dvanaest protagonista na scenu koji u predstavi stvaraju kosmos sastavljen od više stotina likova.   Prema rečima direktora Gradskog pozorišta Klagenfurt Florijana Šulca, glavni lik u ovom delu je jedno mesto u nekom gradu, u nekoj zemlji.    ''On postaje pozornica za prizore iz svakodnevice, mesto događanja i susreta ljudi koji njime prolaze - mladih i starih, poznatih i nepoznatih, privilegovanih i diskriminisanih, zaboravljenih i onih kojih se još uvek sećaju. Oni su sami, ili u parovima, formiraju grupe, koje se onda iznova dezintegrišu. Oni uznemiruju i očaravaju. To sastajalište, u doslovnom smislu reči, postaje mesto izvedbe i pozorišnog događaja. Pred gledaocima se rastvara dramski kaleidoskop varijeteta ljudskog života, bezbrojni detalji umnožavaju se u tragove i priče - te postaju inventar i presek stanja našeg društva'', kaže gospodin Šulc i dodaje:     © Stadttheater Klagenfurt    ''Poslednja rečenica u jednom od ranijih Handkeovih dela glasi: I to je sve istina? Ništa u ovoj priči nije izmišljeno?  – Da, to se sve dogodilo. U tom smislu, veliki majstor jezika u isti dan dobija odavno zasluženu Nobelovu nagradu za književnost, kada i Gradsko pozorište Klagenfurt premijerno izvod njegovo remek-delo Časovi u kojima ništa nismo znali jedni o drugima. Srećni smo i od srca čestitamo!'' Handke je Nobelovu nagradu za književnost dobio (kako je obrazloženo iz Švedske kraljevske akadmije) ''zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.''

SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL GOSTOVANJE KAMERNOG TEATRA 55 IZ SARAJEVA

6. i 7. mart 2020. u 19:30 časova, Velika scena Madlenianuma

U martu mesecu imamo izuzetnu priliku da ugostimo jedno bosansko-hercegovačko pozorište, čuveni Kamerni teatar 55 iz Sarajeva i njegov ansambl sa predstavom Sjećaš li se Doli Bel, po kultnom tekstu Abdulaha Sidrana, u režiji i adaptaciji našeg reditelja Kokana Mladenovića; dramaturg je Vedran Fajković, kostimografkinja i scenografkinja Adisa Vatreš Selimović, kompozitorka Irena Popović, inspicijent Senad Bešić i producent Mirza Muzurović. Predstava koja je premijerno postavljena 2019. godine je već učestvovala na sedam takmičarskih festivala i na njima osvojila 40 nagrada, kako za predstavu u celini, tako i u različitim kategorijama, za režiju, muziku, scenografiju, a i glumci su pojedničano dobili nagrade, a najviše Emir Hadžihafizbegović, koji je osvojio i „Zoranov brk“, što je svakako preporuka da se predstava pogleda. Publika u Srbiji je predstavu mogla da vidi na festivalima „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru i na Jugoslovenskim pozorišnim susretima u Užicu, a u Beogradu će moći da je vidi 6. marta 2020. u 19:30 na našoj Velikoj sceni, a zbog velikog interesovanja obezbedili smo još jedan termin 7. marta. U predstavi igraju: Emir Hadžihafizbegović, Gordana Boban, Mirsad Tuka, Tatjana Šojić, Davor Golubović, Elma Juković, Muhamed Hadžović, Admir Glamočak, Sabit Sejdinović, Amar Selimović, Saša Krmpotić, Sin Kurt. 

SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL je priča o iskrenoj boli prve ljubavi, o neminovnom odrastanju, te o ogoljivanju jednog utopističkog društvenog sistema u koji su mnogi slepo verovali, i u kojeg su se, nažalost, razočarali. Priču posmatramo iz perspektive Sabahudina Zolja, svima nama više poznatog kao Dino, ali iz današnjeg vremena, kroz višedecenijsku distancu kaleidoskopski profiltrirane kutije sećanja, koja se, na samom početku predstave simbolički i otvara, te nas vrtoglavo, kao na vrteški, nosi u jedno vreme kojeg više nema, među ljude koji nisu tu. I svega tu ima. I boli, i užitka, i tuge, i radosti, pesme i suza. I sve je prekriveno jednom patinom prošlosti o kojoj mnogi još sanjaju a drugi je kunu. Svaki novčić ima tri strane. SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL otvara tako mnogo pitanja, pokreće tako mnogo tema, da bi za odgovoriti na njih bila potrebna još jedna knjiga, još jedna predstava, još jedan tekst. Ovako, suočeni sa tim emotivnim uraganom sećanja, možemo samo prepustiti se bujici, i zajedno sa svim likovima, otići na jedno daleko, daleko putovanje u prošlost i dozvoliti sebi da i sami malo 'preberemo kutije sećanja'. Ko zna kakve se sve tamo drangulije kriju?

Kokan Mladenović, reditelj, rođen u Nišu, 30.aprila 1970. Godine 1977. primljen u Savez pionira Jugoslavije i pobijedio na takmičenju „Čitalačka značka“. Nakon smrti J.B. Tita, 4.maja 1980. godine, upisao se u knjigu žalosti odmah posle učiteljice, kao predsednik razredne zajednice. Od 1981-1983. trenirao fudbal u FK „Proleter“ iz sela Donja Vrežina, a od 1983-1988, branio za omladinski tim „Radničkog“ iz Niša. Radio kao pionirski instruktor, bio urednik časopisa „Instruktor“, kucanog na matricama i umnožavanog u 500 primjeraka na geštetneru. Dva puta nosio Saveznu štafetu mladosti, dva puta bio na radnim akcijama i dva puta predstavljao grad Niš, kao mladi pesnik, na Festivalima bratstva i jedinstva. Završio Srednju glumačku školu u Nišu, u klasi Mime Vuković Kurić. Za vrijeme studija pozorišne režije na FDU u Beogradu, u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića, izdržavao se radeći kao novinar studentskog lista Pressing. Režirao stotinjak pozorišnih predstava. Ima ćerku. Stanuje u Beogradu. Živi u Jugoslaviji.

Emir Hadžihafizbegović rođen je 20.08.1961. u Tuzli. Osnovnu i srednju školu završio je u Tuzli. Akademiju scenskih umetnosti u Sarajevu upisuje 1982. godine i diplomira 1986. godine u klasi profesora docenta Emira Kusturice. Nakon diplomiranja živi i radi u Sarajevu. Bio je asistent, docent i profesor na predmetu gluma na Akademiji za pozorište i film u Tuzli. Jedno vreme je bio savetnik za kulturu federalnog premijera, da bi i sam postao Ministar kulture i sporta za kanton Sarajevo u trajanju od 5 godina. 2012. postaje prvak Kamernog teatra 55, da bi 2016. godine postao i njegov direktor. U svom umetničkom radu ostvario je 63 igrana filma od kojih su mnogi dobitnici svetskih nagrada. Za 25 godina rada u teatru. na filmu i u ostalim medijima ostvario je preko 100 raznih uloga, blizu 40 pozorišnih premijera i 2500 predstava je izveo pred publikom. Filmovi koje je radio osvojili su prestižne svetske nagrade na internacionalnim festivalima, filmske projekte je radio u celoj regiji, dobitnik je 15 internacionalnih filmskih nagrada širom sveta.

Autor je četiri samostalna projekta koja je napisao, režirao ih i u njima igra glavne uloge. Sa njima je obišao skoro ceo svet. U toku je prevođenje njegovih autorskih projekata na turski, katalonski i slovenački jezik.

Kamerni teatar 55 osnovao je 1955. godine u Sarajevu veliki pozorišni reditelj, producent i teoretičar, Jurislav Korenić, u traganju za novim teatarskim izrazom, te iz potrebe za drugačijim teatarskim profilom od onoga koji je preovladavao u većini pozorišta tadašnje Jugoslavije. Taj novi, inovativan i tragalački pristup u teatarskoj produkciji predstavljao je stremljenje prema evropskoj avangardi toga vremena.

Tokom godina, ovaj teatar je stekao veliki ugled koji je prevazišao granice Bosne i Hercegovine kao teatar visokih umetničkih standarda sa izuzetnim glumačkim ansamblom. U proseku oko 13.000 ljudi tokom godine pogleda predstave teatra, a kapacitet dvorane Kamernog teatra je 160 mesta. Predstave igraju u svim zemljama regiona kao i u drugim državama Evrope.

Sa svojim isturenim scenskim prostorom kojeg s tri strane okružuje publika (tzv. ‘thrust stage’) Kamerni teatar 55 ima privilegiju da može uspostaviti intimniji odnos sa svojom publikom za razliku od klasičnih scena sa tzv. rampom. Ta intimnost se manifestovala na najemotivniji način tokom rata devedesetih godina prošlog veka. Ljudi su u ogromnom broju dolazili na predstave i događaje pod svetlošću sveća u Kamerni teatar 55 koji je postao hram duhovnog otpora i ozdravljenja za sve ljude bez obzira na njihovo versko i nacionalno poreklo. Sva dešavanja u Kamernom teatru bila su prepuna posetilaca, uprkos opasnostima po život sa kojima su se suočavali.

Danas, nakon gotovo šest decenija postojanja, Kamerni ima stalni ansambl od 20 glumaca, ali i gostujuće umjetnike, tako da tu često rade vrhunski glumci, reditelji, pisci i umetnici koji nisu direktno vezani za teatar, kako domaći tako i internacionalni. Svoju ulogu teatar vidi u pomirenju i približavanju naroda, te u uspostavljanju saradnje i razmene sa kolegama u drugim zemljama i kulturama.

48. FEST: MALO KRALJEVSTVO

Prvenac Petera Magata vodi nas u Slovačku, godina je 1944. Mlada Eva radi u fabrici granata čiji je vlasnik bogati i arogantni Bar. Njen je plan je da pogne glavu i preživi dok joj se muž Džek ne vrati iz rata. 

Iznenada  Džek se pojavljuje u selu, pošto je dezertirao iz jedinice nemačkih kolaborista. Nada se da on i Eva mogu da se vrate svom starom životu, ali stvari su se promenile.

Igrom sudbine, i ženakoja je bila svedok njegovog dezeterstva, zavodljiva i nestalna Ket dolazi u selo. Ona zna Džekove tajne i spremna je da učini sve da preživi. 

Ali tu nije kraj njegovih i Evinih problema. Policajac Hanaček i pripadnik tajne policije Nemet drže sve konce i manipulišu ljudima u selu.

U ovom filmu nijedan lik nije crno-beli. Filme je slovačko islandska koprodukcija i na engleskom je jeziku. 

Peter Magat, perspektivni mladi reditelj, snimio je nekoliko epizoda češke krimi TV serije Specialisté (The Specialists) i kratke filmove: One Man Show (2010), In the Dark (2011), koji je nagrađen na filmskom festivalu nezavisnih filmskih stvaralaca Indie (independent), The Coat (2012) i Wee King of Nowhere (2016). Malo kraljevstvo (2019) je njegov prvi dugometražni igrani film.

Razgovor sa glumicom Klarom Muci i rediteljem Peterom Magatom

Kako ste došli do scenarija za film?

Prva ideja je došla iz pozorišta, tu priču je izvodio jedan putujući plesni ansambl po imenu Epik. Pokušali su od toga da naprave film ali nije im se dopalo kako su neki reditelji to pokušali da pretoče na platno, tako da su mene kontaktirali.

Ovo vam je prvi film, ali je zaista velik. Kako je došlo do te produkcije između Slovačke i Islanda?

Kada je ovaj scenario došao do mene, producenti su mi rekli da su uložili toliko vremena i truda u njega, ali da nemaju dovoljno novca. Pokušao sam da napravim nešto od resursa koji su već postojali, iskoristili smo kostime i scenografiju koju smo već imali. Ja sam radio na televiziji i putovao sam po celoj Slovačkoj godinama, tako da sam već znao koje lokacije mogu da iskoristim. Island je bio umešan i pre nego što sam ja došao, autori i reditelj tog ansambla su prvo kontaktirali Islanđanina koji je radio muziku. 

Zanimljivo je što ste rekli da je sve krenulo od plesnog ansambla, jer sve u filmu deluje kao jedna velika koreografija, to se vidi u mizanscenu.

Znali smo da hoćemo da postignemo određeni nivo stilizacije, zbog čega se oseća da film nije potpuno prirodan, ima te koreografije.

Klara, kako ste se vi našli u ovom filmu? Vaša uloga je vrlo specifična, imali ste dosta mesa za rad.

To je bio tipičan put za strane produkcije, zvao me je agent na kasting i poslali su mi par scena. Dobila sam sve ključne scene unapred, tako da sam i pre snimanja imala luk tog lika u glavi, jer nismo imali toliko vremena za probe, baš je bilo intenzivno snimanje i zbog nedostatka finansija smo morali da budemo disciplinovani. Moj lik je komplikovan za rad utoliko što je imala različite motivacije konstantno, ja sam se uvek mučila sa time šta su tačno njene motivacije. U jednom trenutku radi za naciste, u drugom za pobunjenike, pitala sam se da li su njeni odnosi sa muškarcima pravi ili je u pitanju manipulacija. Bilo je zanimljivo razmišljati kako, gde, šta pokazati.

Da li ostajete u međunarodnim vodama?

Imala sam dosta uloga u međunarodnim produkcijama, ali nikad nije bila ovako zahtevna i velika. Ovaj lik je pokretač, zato je bio mnogo zanimljiviji za igru. Nadam se da će biti još ovakvih uloga i filmova.

Država:     Slovačka, Island / Slovakia, Iceland, 2019

Žanr:     Drama / Drama

Program:     FEST 48

Trajanje:     108’

Režija:     Peter Magat

Scenario:     Ewen Glass

Uloge:

    Alicia Agneson, Brian Caspe, Mark Fleischmann

Fotografija:     Juraj Chlpik

Montaža:     Anton Fabian

Muzika:     Valgeir Sigurðsson

Producentis:     Tomas Chadim, Zuzana Chadimovám, Branislav Chlpik, Gerhard Rupp

Produkcija:     FilmFrame, Orchestra, Up & Up productions

Filmografija:     2019 Malá ríša / Little Kingdom / Malo kraljevstvo