недеља, 8. март 2015.

Kada psi postanu bogovi




Nastavljamo  se nekim filmovima sa FEST-a  koji se nalaze u Glavnom takmičarskom programu. Ovaj put reč je o „Belom bogu“ šarmantnom i brutalnom ostvarenju mađarskog režisera  Kornela Mundruča, o psećoj drami i svojevrsnom hororu za ljude, psećoj revoluciji. Šta bi bilo kada bi se zlostavljeni pobunili:

„Ustajte vi zemaljsko roblje, vi sužnji..“

Film otpočinje slikama puste Budimpešte. Devojčica vozi bicikl avetinskim Eržebetinim mostom. Odjednom se iza nje pojavljuje čitava horda pasa...

Dajući prednost psima s pedigreom, novi propisi nameću visok porez na mešance.No, to je samo loš alibi, u svetu gde je poreklo nad karakterom.  Nesavesni vlasnici odbacuju svoje pse i azili postaju pretrpani. A azili su poput koncentracionih logora. Trinaestogodišnja Lili se očajnički bori da zaštiti svog ljubimca Hagena. No njeni razvedeni roditelji ne prepoznaju njenu vezanost za psa, pa njen otac na kraju odbacuje psa da se sam snalazi na ulici.

Hagen i njegova njegova vlasnica  se očajnički traže, dok Lili ne izgubi veru i  podlegne pritiscima. Boreći se da preživi, Hagen shvata da nije baš svaki čovek najbolji prijatelj psa. Pridružuje bandi lutalica, prolazi kroz traumatična iskustva, da bi završio u kafileriji. Naročito su potresne scene priprema pasa za borbe, kao i same borbe.  I prosto  je nedopustivo ne navesti te sjajne pseće glumce, koji pored glavne glumice prosto nose film, daju mu  kučmu.

A kada se pseća čaša žuči prelije, kada pseće strpljenje nestane, psi  će preuzeti  vlast u svoje šape. Njihova osveta će biti nemilosrdna i sistematična. Oko za oko, vilica za zub. Lili se nada da može da zaustavi užasni rat između čoveka i psa, ali ne shvatajući da se i ona na listi za odstrel, da je optužena za izdaju. On što je užasno za ljudsku rasu je da psi deluju poput dobro uvežbane vojske sa potpuno definisanom strategijom.


"i osveta naša  crvena će biti!"

Ovo nije samo priča o međuvrsnoj hijerarhiji, već jedna jednostavna, ali efektna metafora rasnog i klasnog ugnjetavanja, dok se društvo sa margine pomera u stranu za dobrobit malobrojne elite, ali i da bi pokazalo svoju kolektivnu snagu.

Film se završama simboličnom scenom, koja bi trebala da upozori sve nasilnike, sve svetske kvazimoćnike da je opasno igrati se vatrom. Ne uspostavlja se dobro, pretnjama, bombama i nasiljem. Nema jedne istine, nema jednog sudije i jednog dželata.

Protivniku  treba pružiti ruku. Ishod bi mogao da iznenadi. Međutim, svet nije spreman za ove istine. Ali psi znaju... A džukele će uvek ostati džukele...

1 коментар: