Idi po Sopotu i viči poč'o 44 Sofest!

Pred hiljadama prisutnih građana Sopota, prodefilovale su ovog puta kao pešaci, autorske ekipe filmova koji se takmiče za nagrade:

• Branio sam mladu Bosnu, 
• Crveni makovi, 
• Enklava, 
• Mali Budo, 
• Off, 
• Isceljenje,
• Ničije dete, 
• Spomenik Majklu Džeksonu, 
• Jednaki, 
• Peti leptir, 
• Za kralja  i otadžbinu, 
• Varvari, 
• Petlja, 
• Žigosana, 
• Okean, 
• Unutra, 
• Travelator, 
• Psiho seansa,
• Otvoreni kavez

Malo li je za posrnulu srpsku kinografiju. Sada kako će vam se filmovi dopasti to je drugo pitanje!

 

Naš najpoznatiji kompozitor filmske muzike, Zoran Simjanović, obratio se publici sa predlogom da se u Sopotu napravi letnja pozornica na kojoj bi pored filmskih projekcija gostovali i muzičari svetskog ranga. Simjanović je podsetio na jubilej  - 75 godina od prvog srpskog filma koji je imao komponovanu muziku - u pitanju je film Golgota Srbije. Nakon toga nastupio je bend The Loop reditelja Milutina Petrovića koji je izveo poznate numere iz domaćih filmova.

Gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević izrazio je zadovoljstvo što je film na festivalu u Sopotu već 44 godine blizak publici kao nigde drugde u Srbiji. Takođe, rekao je da kada se govori o krizi u filmu, misli se na ekonomsku krizu, jer autorske vizije i ideja ne manjka, što pokazuje 19 domaćih ostvarenja koja se takmiče za nagrade na 44. SOFEST-u. "To je ono što je najvažnije za sudbinu filma, svi drugi problemi se daju lako rešiti", rekao je Vukosavljević i proglasio festival otvorenim, a zatim je nebo u Sopotu obasjao spektakularan vatromet.

Festival je počeo projekcijom filma Branio sam Mladu Bosnu Srđana Koljevića posle koje je publika imala priliku da vidi omnibus Crveni makovi mladih reditelja Nebojše Nenadića, Sonje Antanasijević i Milana Roganovića.

 Vidimo se u Sopotu!

Dvodnevna izložba studenata arhitekture Belo 115 / 3.5. u 19h / Legat Čolaković

Muzej savremene umetnosti poziva vas na izložbu studenata Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu pod nazivom Belo 115 u petak, 3. jula u 19 časova u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića (Rodoljuba Čolakovića 2).

Na izložbi će biti predstavljeni radovi 31 studenta prve godine Master akademskih studija "Unutrašnja arhitektura". 
U svojim radovima studenti se bave enterijerom Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolaković.

Izloženi radovi su odgovor na zadatak postavljen pred studente u prolećnom semestru školske 2014/15. godine, koji predstavlja naizgled jednostavnu arhitektonsku intervenciju – projekat enterijera galerijskog prostora. Istraživanjem dijapazona promena postojeće fizičke strukture Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, otkrivaju se konceptualni i tehnički uslovi za minimalne prostorne intervencije kojima bi se postigao maksimalan kapacitet za prilagođavanje izložbenog prostora različitim vrstama događaja.

Ovaj projekat je realizovan u saradnji Arhitektonskog fakulteta i Muzeja savremene umetnosti. Tim stručnjaka iz MSU održao je uvodna predavanja o zgradi Galerije-legata i raznim aspektima arhitekture izložbenih prostora, a potom učestvovao u konsultacijama prilikom izrade studentskih radova.

Autori izložbe Belo 115 su m.arh Dejan Todorović, docent arh. Igor Rajković i asistent dr Milena Kordić. Izložba traje tokom vikenda, 4 i 5. jula 2015.

U Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića u toku je izložba Daniele Fulgosi Linije vremena.

Svečanog otvaranja 44. SOFEST-a.

 Danas u 19:30, počinje ceremonija svečanog  otvaranja 44. SOFEST-a.

Posle defilea autora, glumaca i filmskih radnika,  na  binu će izaći Zoran Simjanović , naš najpoznatiji kompozitor filmske muzike, koji će se obratiti publici i najaviti koncert benda „The Loop“ - reditelja Milutina Petrovića.  

Nakon koncerta ovih filmskih i muzičkih veterana, Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu, pozdraviće prisutne i zvanično proglasiti festival otvorenim, nakom čega sledi tradicionalno spektakularni vatromet.

Takmičarski deo festivala počinje u 21.30 projekcijom filma "Branio sam Mladu Bosnu" reditelja Srđana Koljevića. 

Od ove godine, SOFEST je  festival filmskih profesija na kome će stručni žiri dodeljivati plakete „Sunce Sofest-a“ i novčane nagrade za KAMERU, MONTAŽU, SCENOGRAFIJU, KOSTIM ,MUZIKU i DIZAJN ZVUKA.

Ove godine prateći program Festivala posvećen je kompozitoru Dušanu Radiću, koji je dao veliki doprinos na polju filmske muzike. Projekcijom filma The long ships  za koji je komponovao muziku, kao i izložbom plakata, dokumenata i fotografija sa snimanja, priredićemo omaž ovom velikom kompozitoru.

Filmovi koji će se takmičiti na Festivalu: Branio sam mladu Bosnu, Crveni makovi, Enklava, Mali Budo, Off, Isceljenje, Ničije dete, Spomenik Majklu Džeksonu, Jednaki, Peti leptir, Za kralja  i otadžbinu, Varvari, Petlja, Žigosana, Okean, Unutra, Travelator, Psiho seansa, Otvoreni kavez.

Žiri će raditi u sastavu:

Zoran Hristić - kompozitor, Miloš Pušić - reditelj, Đorđe Marković - montažer, Jelena Đorđević – kostimograf

 

A sada prenosimo kraći inervju sa  Zoranom Simjanovićem

SOFEST od ove godine postaje i festival filmskih profesija, fokus je na muzici, kakav je vaš stav o novom konceptu?

Sličan koncept je bio u Mladenovcu osamdesetih ali je ukinut. Lepo bi bilo kada bi ovaj koncept za SOFEST zaživeo i postao regionalan.

Koje je vaše mišljenje, da li mislite da će ova koncepcija zaživeti i koji su joj dometi?

Ako bude bilo želje ljudi iz grada živeće, ako ne - propašće. Svi festivali imaju za cilj afirmaciju kulture i mobilizaciju ljudi da dolaze i učestvuju u toj kulturi. Normalno sve zavisi i od kulture tj autora. Ako bude dobrih filmova biće i gledaoca. Teško se gledaoci privlače, ali mnogo lako teraju.

Na koji način su do sada vrednovani muzika i ton na domaćim festivalima?

Mislim da u Srbiji uopšte nije bilo nagrade za muziku i ton.U bivšoj Jugoslaviji u Puli su to bile ARENE i za muziku i za zvuk. Posle u Herceg Novom takođe, tako da je ovo dobar način da se proceni vrednost tih veoma važnih elemenata za film.

Kakvo je vaše iskustvo sa festivala sličnih profila po svetu?

Ja retko idem na festivale. Samo kad moram. Čak i žirije izbegavam jer se mnogo unosim u želji da stvarno dobar film dobije nagradu, a to je teško jer uvek ima nekih sistema ko treba i zašto da bude pobednik. Ha ha.

Kakvo je vaše iskustvo sa nagradama, koliko one znače, pokreću i afirmišu autore?

Ja sam uvek mislio da je nagrada dobra, ali ne i najvažnija stvar u životu. Nije loše kad je dobiješ, ali ja za neke najbolje filmske muzike nisam dobijao nagrade, a te muzike žive i danas, a ti koji su dobijali više ne postoje. Mladom čoveku može da bude podstrek ali ne sme da ga uspava. Svaki novi projekat je novi početak.

Šta za vas predstavlja festival u Sopotu ?

Ja sam dupli laureat na teniskom turniru u Babama (smeštaj pored Sopota, gde su ranijih godina tokom festivala održavani i teniski turniri na kojima su učestvovali gosti festivala ) što mi je uvek više značilo nego zvanična nagrada. Ha ha. Nekad su se na viđenijim festivalima organizovali turniri i to je stvarno bilo lepo. Polako se sve gasi.

Kakva je perspektiva ljudi koji počinju da se bave ovim pozivom?

Vrlo teška. Prvo producenti muziku smatraju za nužno zlo a ne nešto što treba da im pokreće film. O muzici se misli na kraju kad nema para, pa se onda mole neki zaljubljenici da to urade kako mogu, tek da je bude. To je sve totalno pogrešno. Muzika se piše od početaka, od ideje reditelj mora da razgovara sa kompozitorom i da zajedno sazrevaju u tretmanu muzike u filmu. Sa druge strane sve se više isplati nego pisati filmsku muziku i ljudi to i rade, rade nešto drugo.

Vi ste u Srbiji personifikacija kompozitora filmske muzike, da li prepoznajete neke mlade ljude koji mogu takođe to da postanu ?

Ne. Nisam primetio ljude koji toliko vole film da su u stanju da batale svakojaku slavu koja im pruža druga vrsta muzike zarad filma. Možda ih ima, ali ne mogu da se probiju do reditelja i producenata. Moraju strpljivo da rade na tome i na sebi, da prate sve trendove ali da se slepo ne vezuju za trendove već da svaki film tretiraju posebno i onako kako tom filmu odgovara.

Koji su vam planovi,  a da se tiču  komponovanja filmske muzike?

Već se dugo nosim mišlju da napišem knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) filmski kompozitor.To je posle moje prve knjige Kako sam postao (i prestao da budem) roker postala veoma važna stvar. Nema odnosa prema filmu kakav je nekad bio, sve se radi onako tek da se uradi i stvarno nemam razloga da se posle svega sto sam uradio rvem sa nemaštinom i nerazumevanjem oko filma i filmske muzike. Ako se nešto promeni u tom shvatanju  - ja sam tu.

Sve ostale ažurirane informacije možete naći na našem sajtu www.ffs.rs

Otelo u JDP

Otelo je jedna od četiri velike Šekspirove tragedije, večita  saga o ljubomori i tragediji, mržnji i osveti, naivnosti i iracionalnom zlu, zavisti i izigranim poverenju. Šekspir je ovo delo napisana u periodu između 1601 i 1604. godine, a objavljeno je tek sedam godina  nakon njegove smrti. Vreme dešavanja drame je  vreme venecijansko-turskih sukoba. Radnja započinje na vencenjanskom tlu, a onda se seli na Kipar. Zaplet u epicentru ima vezu mletačkog  generala, crnca, Otela i Dezdemonde, lepe ćerke senatora Brabancija. Veze koja se bazira na slatkim, na trenutke i otužnim Otelovim pričama o putovanjima i avanturama, koje razgaljuju mlado devojačko srce. A ono što se isprečilo na putu toj romansi je razlika u godinama, rasi i iskustvu. I zlobna okolina koja samo gleda da ubaci seme razdora u ovu idilu. 

Verzija koja je trenutno na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta predstavlja nam dva glavna lika u tumačenju Vojina Ćetkovića kao Otela i Nikole Đurička u ulozi Jaga. I već tu, eto otelo mi se, tu nailazimo na prvi problem. Ćetković je neubeljiv i  mlitav, pravolinijski dosledan, u stalnoj senci razigranog i energičnog, poletnog Đuričkog koji dominira scenom. Tužno je i obeshrabrujuće da ovakav Otelo treba da odbrani dobro. Kao da nema snage, a možda ni volje, za taj plemeniti cilj. Ne  izaziva protivnika ni na jedan način. Ne parira mu. Kao da se na početku pomirio sa svojim porazom. A Jago, Nikole Đurićka je šarmantno tašt, zavidan i dvoličan, sadista, veselo poletan u svojoj pokvarenosti, ciničan i efektan. U ovom sukobu, od početka je jasno ko zaista likuje. 

Otelo je  čovek čistog srca, cenjen i uvažavan, vojskovođa u službi venecijanskog dužda. Veseo poput deteta i pun zanosa. Ponosan ali i naivan. Paklena kombinacija, plodno tlo za sejanje sumnje i  ljubomore. Otelo je autsajder. Potencijalno idealna žrtva. A pritajeni đavolčić, koji ih raspaljuje je Jago, njegov podređeni, vucibatina, nezadovoljna zbog boljeg položaja koji joj je izmakao. To je tako aktuelno, kao da gledate Reality Show, vidite sve te zelene strasti,  niskosti i skandale,  ali dignute na  umetnički pijedastal. Jago je sve do kraja vešt manipulator i tvorac svih nepodobština i marifetluka. Toliko je u tom svom prljavom poslu istrajan da odiše harizmom i skoro vam prirasta srcu. Za razliku od drvenog i uštogljenog Otela, koji je uvređen i povređen, a pomiren sa sudbinom. Ima tu ljubavnih trouglova, stvarnih ili imaginarnih, ljubavi istih takvih, sujete, zavisti, izdaje i ljubavih razočaranja.  Intriga se plete u stilu one narodne: maramica, maramica ostala u travi, koju je Otelo darivao svojoj dragani, a video tamo gde joj nije mesto. Dovoljno za slutnju, ljubomoru, dovoljno za zločin. Iz strasti, iz ljubavi, u ime ljubavi. Tokom predstave Otelo i bikvalno menja boje, od crne, preko plave do zelene, gde su oni spoljna manifestacija njegovih duševnih stanja: 

„oči bojim zeleno, usta  žarko crveno, uvijek sam izgledao, kao sto sam voleo.“ „Na hijancit mu koža podseća,  ružinim uljem sad je podmazan, crvenom kosom glavu pokriva“.  

Odsustvo scenografije, pokreta, jak partner kome je uloga legla, sve su to otežavajuće okolnosti koje su se pored svih muka iz predstave obrušile na jadnog Otela. Branislav Lečić u ulozi Dezdemoning oca, Brabancija, sa savršenom dikcijom i intonacijom, bez problema savladava lik.

Reditelj je svoj posao dobro obavio (osim ove bitne primedbe) dramski tekst je stilizovan i sažet u smislu narativnosti, a radnja je barokna, prepuna simbolike. Preplitanje komike i tragedije samo je suptilan nagoveštaj katastrofe koja je na pomolu, koja se valja. Kada humor zameni apsurd, akceleracija završi u lepoti, koja je prosto bolna. Kako je to, već, kod Šekspira. Nepovratno.

Reditelj Lolić dobitnik je prestižne austrijske pozorišne nagrade “Nestroj” (Nestroypreis) za 2012. godinu u kategoriji najboljeg mladog umetnika. Nagrađen je za predstavu “Magično popodne” Volfganga Bauera u produkciji bečkog Folksteatra (Volkstheater). Lolić je prvi dobitnik tog prestižnog priznanja za mladog umetnika koji nije sa nemačkog govornog područja.

Scenografija svedena, asketska, samo ističe radnju koja se kotrlja scenom i u svoj vrtlog ubacuje i samu publiku. Glumci su na sceni i u trenutcima kada ne izgovarju test niti su neposredno upetljani u radnju. Statiraju. Na momente deluje kao da drže govore, kao da su političari. 

Završni trenutci tragedije odvijaju se na ivici bine, glumci sede jedan do drugog. Otelo davi Dezdemonu. Nekoliko momenata kasnije zavesa se spušta nad Đuričkom, koji stoji pobedonosno sa  ciničnim osmehom, držeći se za korice mača. Iako apostrofiran kao esencija zla, Jago je tu, živ i zdrav, neosuđen. Taj Šeksir je okrutan i dramatičan u teatru, kao Hičkok na filmu. Zakuva, pa pobije. A posle filozofira, žali, kuka da nije trebalo, nije moralo tako. Dosta te naknadne pameti, kad istina ispliva na videlo, al’  za radost kasno je. Patetično je, ali zaista. 

 „celivah tebe pre nego  te ubih,

i umirući usne ti poljubih...“

Šekspir u svom celokupnom delu razrađuje temu antagonizma između karaktera, ali i polova. Ženski likovi otelotvoreni u likovima Dezdemone, Emilije, čak i javne žene, Bjanke  su opipljiviji, emotivniji. Izgleda da je stari Šekspir ipak bio papučar, te je žene doživljavao, bez rezerve, kao čovečne, kreativne i mudre, a muškaraca kao mačo ratnike i podle ubice (destruktivne, ratoborne, nesređene i podložne pogubnim utiicajima okoline). A opet, njegova neprekidna potreba da na sceni satre ljubavnike, možda vuče korene iz njegovog bračnog iskustva. Naime, po slovu testamenta, on je supruzi ostavio samo  „drugorazredni krevet“.  Sve je samo projekcija.

Ovde možete pogledati najavu predstave

Vilijam Šekspir-Otelo

Glume:

Otelo Vojin Ćetković

Jago Nikola Đuričko

Dezdemona Milena Živanović

Brabancio Branislav Lečić

Dužd Goran Daničić

Kasio Radovan Vujović

Emilija Dubravka Kovjanić

Bjanka Ljiljana Međeši

Rodrigo Nikola Rakočević

Lodoviko Dubravko Jovanović

Montano Stefan Bundalo

Gracijano Dejan Dedić

Herald Ivan Pantović.

Režija: Miloš Lolić,

Dramaturg: Periša Perišić,

Scenograf: Jasmina Holbus,

Kostimograf: Maria Jelesijević,

Kompozitor: Nevena Glušica,

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović,

Dizajner svetla: Svetislav Calić,

Toto u Kombank areni

U okviru festivala Belgrade Calling, grupa Toto nastupila je u Kombank areni. Koncert je bio  predviđen za Ušće, ali jednim delom zbog promenjivog vremena, a s druge strane i zbog slabe prodaje karata prebačen je u Arenu. Organizatori su definitivno omanuli. Delom zbog nepredvidivih okolnosti kao što je izuzetna koncertna i svaka druga ponuda ovog juna u Beogradu, ali i skromna i suzdržana reklamna kampanja.

Bend kao što je Toto, oformljen kasnih sedamdesetih, pre svega svojim sviračkim i zabavljačkim umećem, ali i iskrenim i poštenim odnosom prema publici sigurno zaslužuje brojniju dobrodošlicu. Pogotovu što su ovi vrsni muzičari na dvogodišnjoj svetskoj turneji kojom obeležavaju 35 godina uspešnog rada. Da ne sede na lovorikama govori i novi  album "Toto XIV".  

Dakle, bend koji u nogama i na binama ima 22, turneja i 13. studijskih albuma, od kojih su mnogi multiplatinasti (prodati u preko 35 miliona primeraka). Bend kojeg prepoznajemo po hitovi poput „Rosanna“, „Africa“, „Hold The Line“ , a koji su ih zakitili brojnim nagradama, poput pet „Grammy“ nagrada! O tome da nas očekuje dobra zabava i pravi rok spektakl nagoveštavao je i sjajni lajv album snimljen u Poljskoj („35th Anniversary Tour – Live In Poland“) objavljen u aprilu 2014. godine. 

U vreme kad sam ja stupao u rock arenu možda je bilo dve vrste karata, najviše. Parter i bine. Često je to bilo po istoj ceni. Pa se do bine stizalo mišićima i živcima da se izdrži i preživi međ’ obično poludelom ruljom. Koja skače, proliva pivo i šutira se.  Talasa. Danas su obožavaoci uz veću cenu ulaznice i metalnom barijerom odvojeni od braće „slepaca“ koji su se „stisli za kintu“. Da ne kažem da se onda pivo pilo kad ti se pilo, a ne uvidom u stanje u polupraznom buđelaru. Kad ti se svidela pesma, kresneš upalajč il’ šibicu.

Sada, svetle smartfonovi, tabelti i fotoaparati, al’ ko da se malo ljudi zabavlja. E, pa juče, jest da se slikalo, ali se i zabavljalo. To je bila jedna fina, arhaična društvena grupacija, vremešnih rokera ojačanih podmladkom, a ovim prvim,  preti izumiranje kao dinosaurusima. A iskreni su i pošteni u svojoj ljubavi prema muzici. To im je i najveći greh. Pored toga što većina nije punišić. 

 

Naš novinar, Gordan Gorunović (2G) prisustvovao je tonskoj probi benda i u par rečenica sažeo svoje impresije:

„Na južnom službenom ulazu u 16:15 staju tri crna kombija. Izlaze muzičari grupe „Toto“, na čelu sa Stivom Lukaterom. Stojim, dok čekam Jadranku Janković i ulazak na mit liding sa muzičarima. Stiv se javlja sa „Haj!“. Zbunjeno mu odgovaram, misleći da me je pomešao sa nekim. Uskoro, na bini u toku tonske probe, ukapiram koliko su te velike muzičke zvezde, doduše nekih prohujalih vremena, neposredni i normalni ljudi. 

 

Sve vreme se zabavljaju i šale. Dejvid, pijanista svojom groteskonom pojavom i šeširom je non stop u pokretu i animira nas pomalo ukočene u toku tonske probe. Traže da ih pitamo nešto. 

Ništa od opomene da ne smemo da slikamo, već da će to uraditi profi fotograf. Kao stari su pa mora da se pegla. Ne. Sve je bilo suprotno. Ljudi su pozirali, uletali u kadrove kamera bez problema. Ništa od sujete ili straha, šta će reći neko, ako ne ispadnu dovoljno simpatični na fotografijama. Svi smo imali priliku da okačimo gitaru uz zagrljaj frontmena Lukatera. Tih planiranih pet minuta pretvorilo  se u skoro šezdeset.  Stiv me je više puta prozvao sa: „My brother!“. 

Slikanje u Sali za konferenciju, potpisivanje membrane doboša sa logom grupe i postera. Smejali su se našim teško izgovorljivim imenima. Dragan je postao Dragon (zmaj). 

 Sve u svemu hvala Jadranki Janković i ovim divnim muzičarima za nezaboravan doživljaj pred koncert.“ 

Da su LA rokeri pravi akcijaši, nespremni za glumatanje i iživljavanje nad publikom, dokazala je i njihova korektnost. Po najavi, tačno u 21 čas, istrčali su na binu, podigla se zavesa i krenuli su sa „Running out of time". Slavni bend je održao sjajan koncert pred, nažalost, tek nešto više od 4.000 posetilaca. Arena se puna dva sata orila pravim rokenrol zvukom, a majstori r&r zanata su za svaku pesmu bili srdačno nagrađeni. Sledila je stara pesma  “I Supply the Love” koja je digla publiku na noge, a sledeća “Burn” ispraćena je aplauzom, čime je publika pokazala da je, bar delimično, savladala i novo nastavno gradivo. Ubrzo je uvek srdačni Stiv Lukater pozdravio publiku, predstavio bend, da bi usledio prvi od nekoliko “pikova” večeri. Divni sentiš “I Won’t Hold You Back” posle kojeg je sledilo buđenje uz “Hold the Line“.  

Nizale su se poznate pesme poput  “Pamela“, a šarmantni i opušteni, klavijaturista i osnivač benda, Dejvid Pajč je beogradskoj publici poželeo “dobro veče” na srpskom.
Posebno je bio emotivan deo nastupa, koji je Stiv posvetio nekadašnjem basista benda Majku Porkaru, koji se je preminuo u 59. godini posle teške borbe sa ALS (amiotrofična lateralna skleroza), a čiji brat Stiv nastupa u bendu na poziciji klavijatura.Stiv je iskorirstio priliku da se svima zahvali na podršci koju su pružali njegovoj porodici, dok mu se brat borio sa okrutnom bolešću.

Pored Dejvida i Stiva za pevanje je zadužen Džozef Vilijams, za basom je Dejvid Hejdžent, za bubnjevima Kejt Karlok, na perkusijama Leni Kastro i da nikako ne izostavimo sjajne prateće (i igrajuće) vokale: Dženi Daglas Fut i Mabvuta Karpentera. Koncert je kulminirao i okončan je  “Rosannom”. Ne znam koliko ste upoznati sa činjenicim da je inspiracija za ovaj hit bila glumica Rozana Liza Arket (Rosanna Arquette), u koju je „do ušiju“ bio zaljubljen Stiv Lukater. Gošin novi brat.

A onda, povratak benda na binu, na bis, sa “On the Run“, pa grandiozna i horski (sa publikom) izvedena “Africa”. Oni koji su propustili “Toto” 2006. godine na Tašu, mogli su da prisustvuju „popravnom“ (mnogi kažu i poboljšanom izdanju ove kultne grupe osamdesetih). Veliki kalifornijski bend prikazao se u odličnom izdanju, ali, nažalost,  nije bio medijski i brojčano podržan kako definitivno zaslužuje. Biće prilike...