петак, 05. фебруар 2021.

Монодрама “Чај са Кублај – каном”

 


 

Пише: Гордан Горуновић

 

     Полако се захуктава нова позоришна сезона. Јесте пуна ограничења али добро је да се уз очувања здравља уздиже и културни волумен у још увек ризичним временима. Премијерно извођење монодраме „Чај са Кублај – каном“ у продукцији трупе “Упалимо рефлекторе” а из пера мултимедијалног уметника Саше Радоњића, на сцени Битеф театра кренуо је програм под називом “Месец независне сцене”, као подршка независним ауторима и трупама. Адаптацију и драматуршку интервенцију урадио је Александар Милосављевић. Новосадско извођење ће уследити 18. фебруара у Позоришту младих.

 


   У одабраном друштву и фином броју за овакву ситуацију на минималистички осмишљеној сцени уживао сам у набијеном тексту, музичким повезницама и уверљивом извођењу глумца Југослава Крајинова.

“Чај са Кублај – каном” је монодрама са два лика (Писац и Пишчев глас) а сам протагониста се први пут огледа у монодрами. Иначе, како сам писац објашњава, “Чај са Кублај – каном” је интимна, џепна енциклопедија његових искустава из вишемесечне борбе за живот која се одигравала 2009, а све у форми и руху монодраме.



     Сам текст врца мудрим, маштовитим, духовитим и фантастичним садржајем. Повремено као да је Филип К. Дик дошао на обалу Дунава и спустио Марсовце који својим бициклима долазе на купање. Борба за живот, губитак реалности а опет суочење са њом и тражењем правих израза за обичне ствари, које су се изгубиле у сплету мозговних вијуга. Топла прича где наратор принуђује писца/глумца да отпочне са главном темом из наслова, при крају изазива нелагоду а и осмех крајичком усана код публике. Нормално до тога дође на крају као у сваком комаду, али за више информација обавезно погледати представу.

    Налик на поглавља у књизи, сцене су одвојене музичким прелазима попут француског „ноар“ филма, где гитара, бенд и глас самог аутора варирају од дисторзије, рајкудеровског лебдећег звука и сонга који је хипнотички отпеван уз пратњу “Соларис блуз бенда”. Морнарска шкриња, столица, књига, часописи и нешто гардеробе уз комплетно црну позадину сцене довољно дочаравају адекватну атмосферу. Повремено битне мисли буду исписане белим штампаним словима на сценографији. Цитати који завређују пажњу а духом не заостају за најквалитетнијим афоризмима.

 

    Као у свакој енциклопедији и овде су све одреднице до детаља веродостојне, односно представљене онако како су се стварно збиле, изузимајући завршну микроновелу која баца рефлекторско метафоричко светло по дубини и ширини тих стварних догађаја. Аутор се нада да његова на овај начин артикулисана искуства могу некоме некада у суочавању са сличним траумама бити од користи, односно представљати подстрек у непредавању стихији која би их изненада понела, речи су Саше Радоњића, новосадског песника, приповедача и прозаисте, сценаристе, драмског писца, сувласника издавачке куће и књижаре “Соларис”, али и музичара, оснивача и фронтмена музичке групе “Соларис блуз бенд”.

 


   Док год постоје овакви храбри искораци и снажни потези неће бити кризе ни у једном сегменту културе. Снагом свих пртагониста независне сцене показује да не мора бити све естрада нити јефтина забава. Постоји довољно квалитета и храбрости да се граби неким другим вредностима.

Нема коментара:

Постави коментар