KulturniK: BDP - Nedelja, juče, danas, sutra

среда, 8. мај 2013.

BDP - Nedelja, juče, danas, sutra

Komad „Nedelja, juče, danas, sutra“ Ognjena Obradovića izdvojio se upečatljivom, mada gorkom duhovitošću na Prvom konkursu za dramski prvenac Beogradskog dramskog pozorišta. To je svojevrsna antinomija dramskog apsurda, proistekla iz očiglednih, te veoma upečatljivo i vešto iskorišćenih uticaja – od drama Beketa do crtanih filmova poput „Bivisa i Batheda“ i „Saut Parka“, smeštena na margine velegrada, među zaludne, otuđene, zarobljene u besmislu svakodnevice i zaludnosti

Osnovna značenjska referenca komada "Nedelja: juče, danas, sutra" je Beketova drama "Čekajući Godoa". Osim što je u metafizičkom smislu svet izgubio oslonac, društvo u kome su se tinejdžeri Devla i Es našli, djeluje podjednako apsurdno i neutješno. Oni su junaci tragičke farse, a dijagnozu za njihovo ponašanje pronalazimo u realističnije ocrtanim Profesorki, Kurvi i Goksi, likovima kroz koje se prelamaju aktuelna društvena pitanja.

Osim što slika društvo u kome su se našli, komad pokušava da postavi i pitanje lične odgovornosti dvojice glavnih junaka: jesu li Devla i Es samo žrtve ili su ujedno i krivci? Iako su ovakav svet zatekli, da li je Goksa napravio njih ili su i oni napravili njega?

Osim u metafizičkom smislu, naši životi apsurdni su i na daleko konkretnijem, društvenom planu. Kriminalci postaju heroji, škola je nužno zlo − kako za žrtve-učenike, tako i i za mučitelje-profesore. Porodične patologije postale su pleonazam. Problemi su tu da se žive, a ne da se rešavaju.

Jesu li životi koje živimo ipak naši? Jesmo li samo žrtve ili smo ujedno i krivci? Živimo li samo posledice tuđih odluka? Ili smo i mi odlučili?

A da toga nismo ni svesni.

Danas, kada je vreme postalo jedina moneta, dragoceno je i teško sukobiti se sa protokom vremena. Vreme nije nešto što dobijamo tokom života zahvaljujući svom trudu, odricanju, uspešnosti, novcu… Naprotiv, vreme preostaje.

Ovo je priča o ljudima koji čekajući očekuju da im se dogodi nešto. Kao što reče Ivo Andrić:

"Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek."