„Бескрајна прича“у Малом позоришту „ДУШКО РАДОВИЋ“

 

У петак 24. новембра у 20 сати у Малом позоришту „ДУШКО РАДОВИЋ“ очекује нас премијера представе за децу „Бескрајна прича“ по роману Михаела Ендеа у режији Ане Томовић, док су прве репризе заказане за суботу 25. новембра у 17 и недељу 26. новембра у 12 сати.

Бескрајна прича је најпопуларнији  роман за децу и младе чувеног немачког писца Михаела Ендеа. Писан је као роман за децу, али је убрзо по објављивању, 1979. године, прерастао у роман за све генерације и постигао сензационалан успех широм света. Овај роман спада међу најнеобичнија дела написана у жанру фантастике. Преведен је на 39 језика. Године 1984. чувени немачки редитељ Волфганг Петерсен снимио је по овом роману истоимени филм. 

Бастијан Балтазар Букс је десетогодишњи дечак који живи сам са оцем, јер му је мајка недавно умрла. Његов отац нема скоро никакав контакт са њим јер се и сам бори са тугом. Бастијан је усамљен и препуштен сам себи. У школи наилази само на малтретирање због свог изгледа и свог интересовања за књиге. Једнога дана, бежећи од школских другова који су се окомили на њега, он се скрива у локалној књижари, где га неодољиво привуче једна необична стара књига чији наслов гласи Бескрајна прича.

 Док је џангризави власник књижаре телефонирао, Бастијан краде забрањену књигу и бежи из књижаре. Не сме да оде кући и зато одлучује да се сакрије на школски таван. На страницама књиге он открива тајанствени свет земље Фантазије која лагано пропада.

Детиња Царица умире од непознате болести док њена земља Фантазија нестаје   -  Велико Ништавило је све више нагриза и делови ње сваког дана нестају. Нико не зна шта је лек за њену необичну болест. То мора да открије јунак Атреј, дечак коме је поверен Аурин – медаљон Детиње Царице који ће га штитити на његовом путовању у потрази за излечењем. 

Пролазећи кроз многа тешка искушења док Ништавило све више напредује, Атреј не успева да донесе лек за Царицу јер је лек за њену болест – ново име, које само Људско дете ван граница Фантазије може да јој да. Бастијан не може да верује да се позиви са страница књиге односе на њега – он се осећа тако мали, слаб и недостојан да било коме помогне. Што Бастијан више оклева, то је Детиња Царица угроженија. Када коначно скупи храброст и изговори њено ново име, Бастијан улази у свет Фантазије која се захваљујући њему изнова рађа из једног зрна песка. 

Када се Бастијан након нестанка од једног дана коначно врати кући – за њега и његовог оца почиње ново поглавље у животу – више никада неће дозволити да изгубе један другог.

Чаробна бића Фантазије

Ево малог речника неких од бића које ћете видети у свету Фантазије:

Кентаур

Каирон, изасланик Детиње Царице који долази да Атреја пошаље у Велики Поход, припада роду кентаура. Кентаури су мистична бића из древне грчке митологије, која имају тело коња и горњи део тела човека. Према легендама, они су живели у шумама и брдима, познати по својој брзини и снази. Кентаури су често приказивани као мудри учитељи или храбри ратници. Једна од најпознатијих прича о кентаурима је о Херону, који је био познат по својој мудрости и био учитељ многих хероја у грчким митовима.

Змај

Фалкор је посебна врста змаја – змај срећковић! Али змајеви су моћна и чаробна бића која се појављују у различитим облицима у митовима и легендама широм света. У западној митологији, змајеви су често приказивани као велики, крилати гмизавци који бљују ватру. У кинеској традицији, змајеви су чешће приказивани као симболи среће и мудрости, са дугим змијским телима и без крила. Свака култура има своју јединствену причу о змајевима, али они увек представљају моћ и тајанственост.

Гном

Гномикови, научни пар који помаже Атреју, презиме су добили по Гномовима – малим, чаробним бићима која потичу из европских фолклорних традиција, посебно из скандинавских и немачких предања. Живе под земљом или у шумама, чувајући благо или природу. Гномови су познати по својој мудрости, мајсторству у занатима и способности да комуницирају са животињама. Иако углавном избегавају људе, верује се да помажу природи и животињама на разне начине.

Вукодлак

Вукодлаци су застрашујућа бића из митова и легенди која могу да се трансформишу из човека у вука. Према народним веровањима, човек постаје вукодлак када га уједе други вукодлак, или под утицајем чаролије. У фолклору су приказани као снажна бића која живе између два света, света људи и природе – као што Гморк, зли вукодлак из приче, живи између света Фантазије и света људи.

---

 

 Mихаел Енде / Дејвид С. Крејг: „БЕСКРАЈНА ПРИЧА“

 

Режија и адаптација: Ана  Томовић

Драматург: Ђорђе Косић

Превод: Марија Стојaновић

Костим и маске: Момирка Баиловић

Сценографија:Теодора Кнежевић, Марта Доган

Музика и дизајн звука: Аца Пејчић

Видео рад: Иван Балетић, Марко Ковачевић

Сценски покрет: Дамјан Кецојевић

Асистент костимографа: Александрa Вучковић

                                     

ИГРАЈУ:

Бастијан РЕЉА ЈАНКОВИЋ

Атреј МЛАДЕН ЛЕРО

Бастијанов отац/Гморк ДАМЈАН  КЕЦОЈЕВИЋ

Књижар/Артакс/Играмулино дете МИЛОШ  АНЂЕЛКОВИЋ

Старешина/Ерибо/Енџивук/Играмулино дете/Биће мрака НИКОЛА  КЕРКЕЗ

Каирон/Фалкор МЛАДЕН ВУКОВИЋ

Играмул/Трол/Маја/Насилник 1 ЈЕЛЕНА ЋУРУВИЈА ЂУРИЦА

Морла Стародревна/Ургл/Насилник 3/Дете Сасафранијанац/Биће мрака ДУБРАВКА КОВЈАНИЋ

Детиња Царица/Ујулала/Насилник 2/Играмулино дете МАЈА ЈОВАНОВИЋ СПАСОЈЕВИЋ / ИВАНА  АЏИЋ

Домар/Љубичасти Биво/Дете Сасафранијанац/Биће мрака ГОРАН БАЛАНЧЕВИЋ

Одрасли Сасафранијанац МАРТА ЂУРИЦА / МАЈА ЈОВАНОВИЋ СПАСОЈЕВИЋ / ИВАНА  АЏИЋ

Реч редитељке  Ане Томовић:

Изузетно су снажне емоције у „Бескрајној причи“. У центру приче је Бастијан – дечак који доживљава велику емоционалну кризу због губитка мајке. Поред тога, он нема скоро никакав контакт са оцем, а не уклапа се ни у школи, где је изложен вршњачком насиљу. Бастијанов емотивни свет је пред крахом.

Читајући „Бескрајну причу“, он се поистовећује са јунаком Атрејем, његове муке да спаси Детињу царицу доживљава као своје, и то му буди наду да је свет Фантазије, а самим тим и његов свет – могуће спасити од Ништавила.

Ова прича представља борбу за танану дечију душу – ону која се не сме препустити великој Тузи, и која оставља наду да је могуће променити тешке околности и изборити се са надмоћнијим непријатељем.

Бастијанова вера спасава свет Фантазије. Оснажен и промењен, он се враћа у свет Реалности у коме ће такође наставити да се бори на свом путу сазревања.

„Бескрајна прича“ је снажно обележила моје детињство и радујем се да је откријем новим генерацијама!

 

Film “Negde u Kvinsu” čuvenog komičara Reja Romana na IX IndieBelgrade festivalu

 U filmu “Negde u Kvinsu”, poznati komičar Rej Romano se prihvatio uloge zvezde, scenariste, producenta i režisera-debitanta kako bi snimio iskrenu i duhovitu odu univerzalnoj porodičnoj dinamici – i duhu Kvinsa u Njujorku. Film je na programu IX IndieBelgrade festivala u subotu, 18. novembra od 20 časova, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice po ceni od 400 RSD su u prodaji putem eFinity prodajne mreže i onlajn.

Romano igra Lea, čoveka u kasnim četrdesetim, bez većih uspeha u životu i pod večitim budnim okom žene, braće i svog oca, koji i dalje rukovodi zadružno-porodičnom firmom Italoamerikanaca. Ipak, kada shvati da njegov sin, stidljivi tinejdžer i vanserijski talenat za košarku, neće uspeti bez njegove pomoći, Leo najzad ustaje protiv celog porodičnog sistema.

Kako ste smislili priču? Čija je to bila ideja?

REJ ROMANO: Ni mene ni koscenaristu Marka Stegemana nije zanimalo pisanje konvencionalne komedije. U filmovima ne manjka prikaza Italoamerikanaca. Čini mi se da predstave italoameričkih porodica, koliko god bile brojne, imaju tendenciju da se oslanjaju na klišee i izostavljaju realnu kompleksnost porodice. Redovno sam dolazio na Istočnu obalu na proslave veridbi, na venčanja, krštenja – porodična okupljanja – i tu nalazio zlatan rudnik materijala u smislu jezika, dijaloga i gestova.

MARK STEGEMAN: “Negde u Kvinsu” je, u suštini, duboko lična priča za koju je Rej Romano shvatio da je na njemu da je ispriča, i to samo na njemu. Imao je ideju da snimi film o realnosti koju je poznavao: o Italoamerikancu odraslom u Kvinsu – kvartu koji je svet u malom. Ja ne pišem na osnovu istog sklopa iskustava u porodici italoameričkih imigranata. Ja sam poreklom Irac i Nemac iz Čikaga, ali su moj i Rejov pristup ovoj priči i likovima uvek težili ka univerzalnom. Isti problemi, drugačiji akcenat.

Da li biste onda rekli da je film NEGDE U KVINSU autobiografski?

REJ ROMANO: “Negde u Kvinsu” nije autobiografski ali likovi, teme i događaji su nastali na osnovu mog života. Leo Ruso i Stiks, italoamerička imigrantska porodica koja se u Kvinsu drži zajedno, sve to je spoj mog prošlog i sadašnjeg života. Ja jesam Italoamerikanac, ali tradicija, jezik i energija prikazani u filmu potiču iz porodice moje žene – živopisne i dinamične italijanske porodice koja je ostala verna vekovnoj tradiciji: svako se svakome petlja u život; proslave su raskošni rituali; jake emocije; i morate da se pojavite na nedeljnoj večeri – nema izgovora!

Čini se da je porodica Ruso glavni junak filma… i tu se zaista svako svakome petlja u posao.

REJ ROMANO: Ruso je radnička porodica gde je ženska glava imigrantkinja iz Italije a muška glava Amerikanac druge generacije koji vodi porodični građevinski posao . Oni su ponosni, bliski, emotivni ljudi koji vole da slave i ističu sebe, porodica im je najvažnija. Oni su glasni (veoma glasni), verni i strastveni ljudi kojima je cilj da se venčaju, dobiju decu i rade stalan posao.

U filmu Vi ste Leo Ruso. Kako bi opisali taj lik?

REJ ROMANO: Leo Ruso je nastao iz dileme: šta ako bi čovek se koji se tokom većeg dela života osećao kao da je nevidljiv, u jednom trenutku zaista osetio kao da je neko bitan? Leo je definitivno bio slaba karika u lancu porodice Ruso. Nažalost, uvek je govorio pogrešnu stvar u pogrešnom trenutku, a otac i stariji brat su na njega uvek gledali kao na razočaranje. Žudeo je za priznanjem i mislio je da to može postići preko svog sina. Sa potencijalom da bude vrhunski sportista i stekne diplomu koledža, Stiks – Leov sin je bio u mogućnosti da svom ocu pruži osećaj ostvarenja.

U filmu NEGDE U KVINSU komični momenti često nastaju iz dramatičnih situacija. Čini nam se da se komedija ovde koristi kao nosilac drame.

REJ ROMANO: Iako će vas “Negde u Kvinsu” svakako nasmejati, film nastoji da u sebe uključi i dublje , mračnije istine. “Negde u Kvinsu” prenosi mnoge poruke, uključujući i onu koliko je važno istražiti ranjivost. Ponekad se čini kao da ste jedina osoba na svetu s velikim problemima, ali kada shvatite da svako ima svoju muku, osećate se manje usamljeno. Pokušavamo da pokažemo da se, bez obzira na sve naše mane, trudimo da poboljšamo i ojačamo porodične veze koje se prenose s kolena na koleno.

Gledanjem evropskih filmova do nagradnog puta na Berlinale

 

 

Vredni filmovi iz Srbije i ove zime biće nagrađeni putovanjem na filmski festival u Berlinu u okviru takmičenja European Film Challenge!

 

U periodu od 22. novembra 2023. do 22. januara 2024. godine, filmska publika iz Srbije imaće priliku da se bori za odlazak na jedan od najvećih filmskih festivala u Evropi, koji se održava u februaru. Pravo na učešće imaju stariji od 18, a mlađi od 35 godina, od kojih se traži da u naglašenom periodu odgledaju 10 evropskih filmova, registruju se i postave ih na europeanfilmchallenge.eu/sr i tako sakupljaju bodove. Svaki odgledani film donosi 4 boda, a svaka različita platforma na kojoj je odgledan 3 boda. Dodatne bodove takmičari mogu da osvoje gledanjem filmova u partnerskim bioskopima, kulturnim institucijama, na festivalima i VoD platformama, kao i podržavanjem domaće kinematografije.  O tome kako da povećaju šansu za pobedu, učesnici takmičenja se mogu informisati na samom sajtu i društvenim mrežama Izazova @europeanfilmchallenge_rs. Šansu za pobedu mogu povećati i aktivnim učešćem na filmskim kvizovima koji će se održavati na društvenim mrežama izazova jednom nedeljno.

Nagradna igra #europeanfilmchallenge predstavlja deo velikog evropskog interaktivnog projekta, koji uključuje upotrebu inovativnih i digitalnih promotivnih tehnika i alata, kako bi se doprinelo većoj cirkulaciji evropskih filmova na različitim platformama. Odvija se  u 14 evropskih zemalja: Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, Belgiji, Mađarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Portugaliji, Italiji i Letoniji. Proojekat se realizuje uz podršku Evropske unije kroz program Kreativna Evropa MEDIA.

Prihvati izazov, gledaj omiljene evropske filmove i osvoji putovanje na jedan od vodećih filmskih festivala u Evropi!

 

Uskoro srpsko izdanje knjige Please Kill Me: necenzurisana usmena istorija panka

 

Knjiga o generaciji koja je celom svetu pokazala srednji prst

 

Knjiga Please Kill Me: necenzurisana usmena istorija panka u izdanju Mascoma pojaviće se uskoro pred domaćim čitaocima.

Lou Reed, Iggy Pop, The Ramones (Dee Dee Ramone, Joey Ramone), Andy Warhol, Nico, Ray Manzarek, Patthi Smith, Malcolm McLaren i mnogi drugi legendarni (ali i zaboravljeni) likovi njujorške scene iz vremena rađanja panka u ovoj knjizi – prozvanoj Biblijom panka – svedoče o burnoj i revolucionarnoj epohi previranja čiji su bili inicijatori i akteri. Ako volite njih – obožavaćete i ovu knjigu!

Please Kill Me je nekonvencionalno, šokantno, drsko i – budimo do kraja iskreni – pogano, ali znalački ukomponovano štivo o grupi ljudi koja je na učmalost i dekadenciju američke kulture osrednjosti odreagovala burno i rušilački. Bunt, koji je cela generacija osećala prema establišmentu, iznedrio je revolucionarni (ne samo muzički!) pokret koji nam je poznat kao pank, a koji je predvodila galerija iščašenih, ekscentričnih, često skandaloznih, ali iznad svega autentičnih i talentovanih likova: muzičara, pesnika, vizuelnih umetnika, stripadžija, „običnih uličara“… U knjizi koja će se uskoro pojaviti pred domaćim čitaocima, oni svedoče o periodu istorije koju su sami stvarali, a njihova svedočanstva su – kao i oni sami – sirova i surova, neumoljivo iskrena, često čak i kontradiktorna, ali svakako beskrajno interesantna i duhovita.

Osim što će promeniti shvatanje panka, rokenrola i muzike uopšte, ova knjiga će zasigurno promeniti i doživljaj usmenog svedočenja kao književnog žanra. Modernizujući usmenu tradiciju, ova knjiga iz korena redefiniše pripovedanje kao takvo. Kao što je sam pank bio revolucionaran, tako je – u svojoj narativnoj metodi – i ova knjiga o njemu. Please Kill Me će vas možda naterati da pustite suzu za izgubljenim pesnicima i promašenim likovima, ali će vas zasigurno i nasmejati. Ona je iskreno, detaljno, necenzurisano i znalački vođeno usmeno svedočanstvo jedne genijalne generacije o sebi samoj. Bez primesa istorijskog autorevizionizma i potrebe da glorifikuje pank kao muzički pravac, ova knjiga pruža najintimniji mogući literarni uvid u sjaj i bedu jednog prošlog vremena čije su posledice transgeneracijske. Kao takva, ovo izdanje je neprocenjivo štivo za pripadnike pank generacije, ali nas ne bi iznenadilo da vidimo kako postaje kultna među današnjim šesnaestogodišnjacima… Jer, Biblija panka je knjiga o buntu, a on je pogonsko gorivo svakog novog naraštaja…  I koji je to trenutak bolji za revoluciju od ovoga sada!?

Autori knjige su Legs Meknil i Džilijan Mekejn. Meknil je jedan od autora knjige The Other Hollywood: The Uncensored Oral History of the Porn Film Industry. Bio je „Dežurni panker“ časopisa Punk, viši urednik u Spin-u i redovno piše za onlajn izdanje časopisa Vice. Mekejn je bila programska koordinatorka i članica odbora projekta Poezija u Crkvi Svetog Marka. Autorka je dve knjige poezije: Tilt i Religion.

Do 1. decembra svi zainteresovani knjigu mogu da poruče, po 20% nižoj ceni u pretprodaji, preko mascom.rs veb sajta i uz besplatnu dostavu.

Изложба у Кинотеци посвећена Мићи Поповићу на филму поводом сто година од његовог рођења

У години у којој Република Србија обележава стогодишњицу рођења једног од најзначајнијих српских сликара Миодрага Миће Поповића (1923–1996), Југословенска кинотека приређује мултимедијалну изложбу „Филмско платно Миће Поповића”, ауторке Ирине Кондић, кустоса Југословенске кинотеке, која ће бити свечано отворена 23. новембра.

Oбиман и разноврстан стваралачки опус овог уметника обухвата и његова ништа мање значајна дела у домаћој кинематографији, настала између 1964. и 1970. године. Филмови Човек из храстове шуме (1964), Рој (1966), Хасанагиница (1967), Делије (1968), Бурдуш (1970) и Природна граница (1970), некада класификовани у црни талас, забрањивани или на различите начине опструисани у дистрибуцији, данас заузимају високо место у историји српског филма. Реч је о остварењима различите тематике која се баве моралним питањима, рафинираном психолошкoм студијом ликова, а истовремено поседују високо изражену ликовну естетику.

„Филмско стваралаштво Миће Поповића представља незаобилазно место у сагледавању историје нашег филма шездесетих година. Његова уметничка стремљења следила су тенденције тадашњег новог таласа, док су истовремено креирала врло особену ауторску позицију”, изјавио је директор Југословенске кинотеке, Југослав Пантелић.

Према речима ауторке Ирине Кондић, изложба садржи филмске материјале који се чувају у Архиву Југословенске кинотеке и материјале које је породица Поповић уступила Југословенској кинотеци. Сваки од поменутих филмова представља изложбену целину са инсертима, фотографијама, плакатима, костимима, руком писаним сценаријима, скицама и цртежима.

Публика ће имати прилику да види Мићине камео улоге, тј. појављивање самог редитеља у неким од филмова, што је било својствено и славном Алфреду Хичкоку. Својеврстан омаж Мићиним филмовима, уметничке инсталације постављене на различито текстурисаним материјалима, указују на структуралну слојевитост његовог сликарства. Изложба, између осталог, наглашава везу између филмског искуства Миће Поповића и сликарства призора, правца у његовом сликарском опусу, насталог као резултат тог искуства.

На отварању присутнима ће се обратити редитељ Ђорђе Кадијевић, директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић, ауторка изложбе Ирина Кондић и Јован Поповић, син Миће Поповића. 

Програм Филмски маратон, у оквиру новембарског репертоара Кинотеке, посвећен је Миодрагу Мићи Поповићу. Од поднева до вечери 24. новембра у сали „Макавејев“ у Узун Мирковој 1, моћи ће да се види свих пет његових играних филмова које је снимио за свега неколико година. Програм отвара „Човек из храстове шуме“ (1964), а следе „Рој“ (1966), „Хасанагиница“ (1967), „Делије“ (1968) и „Бурдуш“ (1970).

Сликарско, филмско и литерарно наслеђе Миће Поповића остаје нам као важно сведочанство о духовној и интелектуалној свести у времену у коме је уметник стварао.