Laura, molim te-Mikser

„Nikada ja neću koristiti Fejsbuk, to je smislila CIA da nas kontroliše!“, samouvereno je izrekao jedan moj kolega na položaju, neposredno pre nego što je naša firma otvorila svoj poslovni FB i toplo preporučila svojim zaposlenim da i oni to urade. I naravno, da je tada imao sve reči hvale za takav poduhvat. Drugi opet smatraju da je FB mesto za zamlate. Ko zna ko se sve krije iza tih naloga, kakvi sve manijaci, kakvi bolesnici, kažu oni. A da, po ulicama ovoga grada hodaju sve sami Bečki dečaci i Crvenkapice. Ma 'ajte!

Meni je FB omogućio da upoznam neke zanimljive ljude (neke sam čak i susreo i sa njima popričao), da otputujem svugde da kupim sve i svašta, da se informiše o svačemu (zamenio novine), da dobijem svakakve nagrade, da gnjavim svakolike ljude i da dobrano hranim svoj ego, da mi se neko divi, da me neko mrzi, da neko smatra da ima posla sa budalom, a drugi da sam sasvim normalan. I da stoički trpim i ispaštam, kada me, zbog mog lajanja, puritanci hejtuju, anfrenduju i anfolovuju. Gde će im duša! Što reče jedna moja prijateljica u naslovu svoje zbirke pesama: "Ja sam za lajk, nisam za ingnor!". Da se ne lažemo, neke i ja blokiram. Nije da nije... Radi mentalne higijene. Sve je to sasvim legitimno. Dok se ne pobrka virtuelno sa stvarnim. Dok se ne pobrkaju lončići. Tada nastaje problem. Tehnologija je moćna droga sa koje se teško skida. 

„I blažene sve hartije koje pišem

U slavu njenu, i misao moja

Koja je njena i ničija više“

FB je tako dospeo i u teatar. Tačnije u Mikser. Gde je Nikola Rakočević nastupio sa predstavom Laura, molim te, a glavni partner mu je komp i multimedija. Ova melodrama sa elementima horora inspiraciju iznalazi u zbirci od 366 pesama (balada, kancona i madrigala) izdatoj pod imenom „Kanconijeri“ od strane Frančeska Petrarke. Ovo je svojevrsni scenski eksperiment, koji se dešava u savremenim laboratorijskim uslovima, a u svrhu da se dođe do saznanja: 

Da li je lirski subjekt u današjnim vremenima moguć. I šta je sa ljubavlju danas? 

Napucana, napućena slika na FB, iza koje se krije reperka Sajsi MC, postaje predmet obožavanja usamljenog, otuđenog čoveka. Neuzvraćena, platonska ljubav, plod je puke fikcije, želje i potrebe.

Šta biva kada usamljena jedinka izgubi svaku vezu za stvarnošću? Kada umisli i poveruje u ono sa one strane ekrana. Ono što dolazi iz Alisinog sveta. I tu se mota, meni potpuno nejasno, neki komšija. IT-jevac, verovatno. U svoju odbranu Nikola Rakočević, glumac i ovaj put jedan od reditelja, kaže:

„Ljubav je nepromenjena, kao i naša potreba za ljubavlju, ali danas nam je dostupna tehnologja i mogućnost komunikacije koja je mnogo veća od one koju je imao Petrarka. A opet, čini mi se da su ljudi mnogo usamljeniji."

 

 

Lura, molim te

Mikser

Koncept, tekst, muzika: Laura 2000 (Milan Mrđa, Slobodan Boban Đuričić)

Režija: Autorski tim Laura 2000 (Nikola Rakočević, Milan Mrđa, Slobodan Boban Đuričić)

Animacija: Boris Eftovski

Scenografija: Valentina Popržan Božović

Moja velika noć – Novi bioskop-Dom omladine

Dom omladine je sinoć započeo svoj cilus NOVI BIOSKOP: novi bioskopski hitovi, pretpremijerno! Španskim ostvarenjem MOJA VELIKA NOĆ u režiji  Aleksa de la Iglesia i u trajanju od tačno sto minuta. Sto minuta koje ćete zaista proživeti! Film je prikazan na ovogodišnjem FEST-u.

Nema potrebe da gubite vremena za besmislenim reality programima. Ništa ti netalentovani i isfrustrirani amateri neće uraditi kako treba. Zašto odmah ne uzmete esenciju, koncetrat, pravi adrenalin? Zato Španci, uostalom, snimaju ovakve urnebesne komedije sa crnohumornim elementima. Da sve preuveličaju, sve izrgnu ruglu, žigošu, da od činjenice da je sve otišlo dođavola naprave jednu dobru veliku žurku. Nema stvari i osobe sa kojom se neće poigrati u nameri da vas zasmeju. Ovaj put su se, između ostalog, okomili na španskog slavuja Hulija Iglesijasa. 

 

Nesreće na sve strane, policija i demostranti se međusobno pitaju za zdravlje, a u televizijskom studija čudna kombinacija Kabarea i Konje ubijaju zar ne? Samo surovija, ogoljenije, sa  punim gasom do daske. Pa ko izdrži pričaće! Ali i tu ima prostora za ples, ljubav i smeh.  

Iza glamurozne proslave Nove 2016, valjaju se sve fejk stvari: osmesi, aplauzi, hrana. A wi-fi-ja nema ni od korova. I nije čudno to što je mesec oktobar. I što neko hoće dete sa poznatim pevačem, a neko da ubije svog idola. U kakvom to mi svetu živimo i ima li tu mesta za sreću tzv. malih ljudi?

 

Aleks de la Iglesija je rođen u Bilbau, u Španiji, a diplomirao je filozofiju na Univerzitetu Deusto. Njegovi najznačajniji filmovi su: Acción Mutante, The Day of the Beast, Dance with the Devil, Dying of Laughter, Common Wealth, Ferpect Crime, The Last Circus i Witching & Bitching. Mi Gran Noche je njegov najnoviji film. On je kultni reditelj, a njegov rad tonom i stilom nalikuje Giljermu del Torou. Pripada “nezvaničnoj” novoj generaciji hispanskih reditelja koja, pored Toroa, uključuje i Injaritua, Kuarona i Rodrigesa.

Delić filma možete pogledati ovde 

 MOJA VELIKA NOĆ Mi gran noche

    Država:     Spain

    Trajanje:     100'

    Režija:     Alex de la Iglesia

    Scenario:     Jorge Guerricaechevarría, Álex de la Iglesia

    Uloge:     Raphael, Mario Casas, Pepón Nieto, Hugo Silva

    Fotografija:     Ángel Amorós

    Montaža:     Domingo Gonzalez

    Muzika:     Joan Valent

    Producent:     Enrique Cerezo

    Produkcija:     Canal Plus, Enrique Cerezo Producciones Cinematográficas S.A., TVE

    Distibuter:     Dexin Film

    Festivali:     2015 Toronto International Film Festival

Banović Strahinja u UK Vuk - Igrale se delije

Ljubav-Izdaja-Praštanje

Kada su se Turci, nevoljno, povlačili, evakuisali, izvlačili trupe, posle petstogodišnjeg kampovanja u našem regionu, horski su proročki poručili: 

„Vidimo se u nekoj drugoj seriji!“.

Slika prva-nije poznato da li se, dok su Osmanlije izvodile infrastrukturne radove, Kraljević Marko inatio, bahatio i orao beogradske varoške drumove. Da li je sabotirao rekonstrukciju jedne od najpoznatijih gradskih ulica, ulice Strahinjića Bana. Ulice prepoznatljive po egzibicionizmu i vojarizmu, u narodu poznatu pod konspirativnim imenom Silikonska dolina.  

Slika druga – istoimenu dramu  napisao je 1963. srpski književni kritičar i scenarista, Borislav Mihajlović -Mihiz. 

Slika treća - osamdesete godine, već  prohujalog veka. Mesto dešavanja: Istra, pulska Arena. Gledam film po motivima ove narodne pesme. Režiju  je potpisao Vatroslav Mimica, koji je sa Aleksandrom Petrovićem napisao i scenario. U oklopu našeg delije je tuđin, lukavi Latin, Franko Nero, a lik Vlaha Alije tumači Dragan Nikolić. Njegovu prevrtljivu ljubu verno je dočarala senzualna Sanja Vejnović. Za ulogu nastrljivog turskog zulumćara, Dragan Nikolić se okitio Zlatnom arenom. Film je dočekan sa protivurečim komentarima, nacionalisti su već oštrili koplja na svim stranama. 

A ko je, već ste nestrpljivi, taj baja - Banović Strahinja?

„Pomalo je takijeh junaka

Ka što beše Strahinjiću Bane.“

Istorijski nije potvrđeno njegovo postojanje, ali se smatra da je narodna poezija u njegovom liku sačuvala uspomenu na zetskog feudalca, Đurđa Statimirovića Balšića. Ovu pesmu je, po kazivanjima starca Milije, pribeležio V.S. Karadžić. Ona peva o nestandardnom srpskom heroju, hrabarom i odvažnom - ali i sposobnom da prašta. Koji je spreman da se odupre tradiciji  (kada ona nije pravedna) i da zauzme sopstveni stav (ma koliko da koštalo). Da se izdigne iznad prizemnosti ljubomore i pokaže velikodušnost i plemenitost. Bejahu to vremena, kada njegova ljuba nije morala (a u ta zla vremena ne bi ni mogla) da utočište pronađe u Sigurnoj kući. Nije ni trebala, jer je Strahinja sporove rešavao nenasilno. Ako, naravno, zanemarimo sudbinu otmičara Alije. Koji bolje nije ni zaslužio! Sa teroristima nema pregovaranja!

Banović Strahinja je običan mlakonja, papučar, reći će nabilodvani mačo tipovi. Žena mu nabila rogove, a on joj oprostio. Fuj! Odosmo da gledamo onog prgavog Sulejmana!

Zaboravljaju, jade, da ne živimo u vremenima kada se preljubnice rasežu na konjskim repovima, probadaju višestrukim ubodima bodeža i žive spaljuju na lomači sujete. 

Prva asocijacija na Banović Strahinju jeste da je on junak koji je oprostio neoprostivo – prevaru voljene žene. On je čovek koji ruši sve kanone patrijarhalne mitologije i nacionalne ideologije. Ali i tadašnji anonimni narodni pevač beleži neverovatan uzlet, jer se identifikuje kao trendi-pojac, mnogo fleksibilniji od nekih današnjih vajnih moralista. Nepristrasan i uzdržan, ne bira stranu, ne presuđuje olako, ne osuđuje nikako. Svojim delom načinio je hvale valjan iskorak od stereotipa guslarskog pojanja. Ni jednog trenutka on preljubnicu ne etiketira uobičajnim terminima: zmija, guja, kuja, nesretnica , ništa slično. Naprotiv, on, kao i glavni junak (BS) čini se, pokušava da je razume, možda čak i da opravda njene kolebljive i izdajničke postupke:

“Žensku stranu lasno prevariti.”

I tako sasvim logično, dolazimo do epskog igrokaza koji se premijerno odigrao ovog vikenda na daskama UK "Vuk"  u saradnji sa trupom "Una Saga Serbika" i simpatičnim, dobroćudnim rmpalijama iz Svibora. 

Slika četvrta - inspirisan jednom od najlepših epskih narodnih pesama iz predkosovskog ciklusa, sagom o čovekovoj slobodi i dostojanstvu, o ljubavi, praštanju i čojstvu, ovaj put Banović Strahinja nam dolazi u verziji stilizovanog folklora. Koji inspiraciju pronalazi i u savremenom keltskom plesu, klasičnom baletu i igri zastavama iz srednjovekovnih italijanskih kasabi. I kao takav, u baletskom delu, funcioniše besprekorno, uvežbano, možda za nijansu preopširno u segmentu stilskih peripetija. Sa razigraniom trupom i sa sitnim knjigama (fermanima, telegramima) koje donose loše vesti, sa večitim nadmudrivanjem  žene i svekrve, ali i sa plesom nestvarnih vila. Agresivni Turci neprekidno nasrću, ne daju mira sirotinji raji, neće da se batale činjenja belaja. Mora biti ona Njegoševa „bitka neprestana, što biti ne može!“ Predstava nudi i opravdanje, alibi za Anđelijin neprimereni čin preljube. Ona je u roblje dospela, braneći svekrvu! Ovde se u radnju neočekivano uvode motivi naučne fantastike! 

Problem nastaje, kada se, dramaturški nepotrebno, radnja prekida prizorima viteških turnira i borbi i na scenu izvode vitezovi iz Svibora (Srpskog Viteškog Borenja) čine se gubi na ritmu predstave. Njihovo pojavljivanje ispred UK Vuk bilo bi sasvim dovoljno i donelo bi tu potrebnu notu glamura. Ovako, mnogo toga je nabacano, što ne znači nužno i kvalitet, naprotiv. Ne važi ovde ona narodna: "od viška ne boli glava!". Ipak, ono što je esencijalno predstava o Banović Strahinji, afirmiše pojmove dobra i zla i polemiše sa moralnim smislom tradicije. Jer, praštanje zahteva mnogo više čovečnosti i snage nego osveta. Lekcija koju mnogi nisu savladali. 

No osvrnimo se, sada ukratko na radnju. Pada lišće jesenje, godina je 1388. Uz južnu granicu srpskoga carstva haraju bande pljačkaša. Narod k’o narod, veseli se, ne bere brigu, kolo igra, ponekad samo poneki dokoni vitez mazne žensku nekom miroljubivom čobanu ili rataru. No, sukobi, i to čak i oružani su na pomolu. Čuje se grmljavina, koja nagoveštava oluju. 

U odsustvu Banović Strahinje (zapalio u Kruševac da obnovi zalihe vina), njegovo imanje, posećuju i poharaju turski razbojnici, koje predvodi izvesni Alija. Oni ubijaju vojnike, maltretiraju nejač (pretvaraju ih u janjičare) i siluju žene (odvode ih u harem, prave od njih starlete). Bahati Alija kidnapuje lepu Anđeliju, ljubu Strahinjinu, i smešta je u svoj pogani čador. Bejahu to vremena kada šerovanje nije bilo popularno. Srpski plemić smesta odlazi u tazbinu u nadi da će mu knez Jug Bogdan pomoći da razreši ovu očiglednu osmanlijsku provokaciju i poniženje. No, on mu, kukavički, uvredljivo i sablažnjivo uskraćuje pomoć devet Jugovića.

„Ne dam đece vodit na Kosovo,

makar šćeri nikad ne vidio.”

Ispostavlja se da je do srpske vlastele bilo, ni Trojanskog rata ne bi bilo. Razočaran, besan i sa pravom ogorčen, što vešto skriva, Strahinjiću Bane, žurno konja sedla i oprema, bez ijedne izgovorene reči odlazi da izbavi svoju ljubu. Dostojanstveno, usamljen, na Kosovo polazi sam, kao solista. Doduše kamufliran, ali manimo sada taktiku i strategiju ratovanja. Usput, shvata u kakvom svetu živi: 

“Kad pijahu vino i rakiju,

Svi se fale za dobre junake…

Al’ da vidiš jada u nevolji,

Banu jutros nema prijatelja!”

Sad je na njegovoj ljubi, da izabere, kojem carstvu  će se prikloniti, ja l’ će carstvo zemaljsko il’ će nebesko, da li ište ratluka, tufahija, baklava, kebaba i šerbeta, kahve iz fildžana ili joj srce vapi za srnećim leđim, slatkom, ćevapima, rujnim vinom i produženim espresom. Da li više voli da plete kolce il' da ljulja trbušnjake. Anđelija kao da je zaboravila dane ljubavne idilie, venčanje i čestitke, romantične šetnje po livadama i pašnjacima, već joj na um stalno padaju samo prepirke sa Strahinjom, njegova česta odsustvovanja.... A kad gleda Aliju, vidi samo njegove bicepse i tricepse i zaboravlja veru svoju srljajući bezglavo u ljubavnu avanturu. „Ćud je ženska čudna rabote!“

Srpski vitez uspešno sprovodi akciju spašavanja, uprkos stilskim hiperbolama, podržan samo od strane svog vernog kera Karamana (eklektni dokaz da je pas najbolji čovekov prijatelj!), ali pošto je drugačiji od većine (čitaj bolji), osuđen je na samoću (sam da pije vino, k’o neki alkoholičar). 

I kada se posle boja, susreće sa svojim tastom i šuracima, primećuje odsustvo bilo koje reči izvinjenja. Nema kajanja! Naprotiv, Jug Bogdan i sinovi su srdačni, ne skreću pogled, pa otac oštro izdaje naredbu sinovima svojim da presude sestri, da povade svojih devet noževa i da je iskidaju na komade. Braća, okuražena, kidišu na sestru, kako bi je smaknuli pošto ih je već obrukala. Ni ne čudi da smo tako prošli u Kosovskom boju pored ovakvog junaštva! U tom trenutku, Banović Strahinja oseća (s njim i narodni pripovedač) opravdan prezir i zgađenost prema njima, prema njihovom licemerstvu, što se očituje i u samom raspletu. On je gospodin čovek, hrišćanin, on prašta, ali ne zaboravlja.  Vešto je ovo zakuvao stari Milija!

Svojim moralnim podvigom Strahinjić je zaprepastio i samog Getea (koji je zato i naučio srpski, kako bi ovakve književne bisere mogao da čitao u orginalu), duboko impresionirao učenog Gezemana, beskrajno oduševio Kočića i snažno potakao pesnika Šantića. 

Predstava se okončava sveopštom kataklizmom, krvavim kosovskim stratištem, gde lepršaju krvave, nekada bele marame. 

Da život nije pesma opominje nas istorija. Đurđ Statimirović Balšić bio je puki turski vazal. Na Kosovo polje nije krenuo jer je bio već angažovan od strane Turaka, te nije mogao da pomogne svom tastu, knezu Lazaru Hrebeljanoviću. Za utehu, koliko je Kulturniku poznato, žena ga nije prevarila. Ako stvari ne istrgnemo iz konteksta što nam nije namera. 

I na kraju još par reči pokude. Ono što nikako nije prihvatljivo je slabo osvetljenje balkona. Znam da je pozorište u finansijskim problemima, ali ipak... I poprilično oskudan afiš koji neupućenog gledaoca ostavlja u blaženom neznanju. 

BANOVIĆ STRAHINJA

UK VUK 

Kompozitor, dirigent, muzički producent: Ivan Ilić (kompozitor, aranžer, dirigent Big Benda RTS-a),

Koreografi: Svetozar Krstić, Nebojša Gromilić, Ana Krstić i Elena Gromilić (Una Saga Serbika),

Kostim: Mina Miladinović

Scenografija: Milan Miladinović

Dizajn zvuka, muzički koproducent, tonski snimatelj: Milan Prokop

Snimano i miksano u studiju “Strip”.

Premijerna podela (solisti -prvaci baleta Narodnog pozorišta u Beogradu):

Anđelija: JOVANA MIROSAVLJEVIĆ

Banović Strahinja: MARTIN GREJNDŽER

Vlah Alija: MILAN RUS

Majka: NINA BULAJIĆ

Vila: UNA STEPANOVIĆ

Una Saga Serbika: Aleksandra Adamović, Marija Andrić, Marina Borić, Tamara Borić, Teodora Bošković, Tanja Galić, Jelena Davidović, Dragiša Drača, Luka Zdravković, Nastasija Ivetić, Đorđe Ilić, Marija Janković, Milan Maksimović, Branislav Milanović, Petar Milanović, Irena Milović, Ivan Milošević, Marija Mitrović, Marija Mihajilović, Marko Mrvošević, Nataša Nenadić, Vladimir Ninković, Uroš Novaković, Doroteja Petrović, Jana Popović, Vladimir Rakić, Dobrica Rajković, Aleksandar Simić, Sofija Stanković, Zoran Stepanović, Iva Stijak, Tina Stojilković, Milena Todorović, Aleksandar Topalović, Milan Šironja

Delić predstave možete pogledati ovde